Шта ћемо са летњим семестром 2020?
Након увођења „ванредног стања“ због пандемије вируса Ковид 19 настава у образовном систему Србије доживела је крупне промене на свим нивоима. Према препорукама Министарства образовања, а у складу са оним што се такође дешавало у осталим западно-европским земљама, наставно особље се у релативно кратком року „пребацило“ на онлајн-наставу како у основним и средњим школама тако и у високом образовању. У релаизацији наставе у основним и средњим школама убрзо се укључио и мадијски јавни сервис (РТС), али се настава на сва три нивоа образовања пре свега спроводила преко неколико GOOGLE-апликација (clasroom, hangout, meet, итд.) односно, уз помоћ од раније познатих програма који су служили за непосредно аудио-визуелно комуницирање у реалном времену (skype, zoom, итд.).
Колико је аутору ових редова познато у Србији се, упркос многобројним наставним и осталим проблемима који су произишли из ове ситуације, није развила никаква дискусија, или барем не у јавном простору. Штавише не ретко сам у мање или више формалним контекстима, у високом образовању, код колега наилазио на својеврсно наивно одушевљење оним што онлајн-настава нуди. На основу чињенице да у јавном простору није било расправа о овом проблему, те да се највећи део наставног особља у високом образовању „брзо уклопио“ у новонасталу ситуацију, могао се стећи утисак да је са онлајн-наставом и са овим семестром све у реду, те да битних разлика у односу на „нормалну наставу“ и „нормални семестар“ заправо нема!?
Истовремено, већ негде од друге половине марта, у штампаним и електронским медијима, у немачком и англо-саксонском говорном пордручју, почели су да се појављују ауторски чланци универзитетских наставника и истраживача који сведоче о томе да феномен онлајн-наставе и нови режим рада у овом семестру генеришу мноштво различитих проблема, који у дидактичком, правном и моралном смислу доводе у питање регуларност наставе у овом семестру, те онда покрећу и питање његовог правног статуса.
Најпознатију дебату овакве врсте покренула је група немачких професора: проф. др Паула-Ирена Вила Браславски (Paula-Irene Villa Braslavsky) са Лудвиг-Максимилајан Универзитета у Минхену, проф. др Андреа Гајер (Andrea Geier) са Универзитета у Триру, и проф.др Рут Мајер (Ruth Mayer) са Лајбницовог Универзитета у Хановеру. Ово троје професора на акцију је „покренуо“ проф. др Улрих Ратке (Ulrich Radtke), заменик председника Немачке универзитетске ректорске конференције, иначе ректор универзитета „Дуизбург-Есен“, који је, говорећи о најновијим дешавањима на немачким универзитетима у једном интервјуу за Немачки радио (Deutschlandfunk), први пут употребио синтагму „не-семестар“ (Nicht-Semester). Троје горе поменутих професора је већ 22.03. на интернету покренуло иницијативу за потписивање петиције под називом „Летњи семестар 2020 мора постати не-семестар“, коју је до данас потписало 15.918 професора и истаживача са немачких универзитета, што је негде трећина њиховог укупног броја. У пропратном тексту наводи се мноштво аргумената за другачији правни и наставни третман летњег семестра 2020. године о којима ће овде детаљно бити речи.
Општи дух писма непосредно подстиче развијање сензибилитета академске заједнице за међусобну солидарност. Троје професора фокус баца на оне припаднике наше заједнице који су по „свом положају“ „најслабији и најрањивији“, дакле, на студенте, односно, наставнике и асистенте који имају временски ограничене уговоре, каквих је заправо и у немачком високообразовном систему (око 85%) и у нашем већина (за Србију не постоји поуздан податак).
Појединачни аргументи се могу разврстати на дидактичке, правне и моралне. У тексту се најпре наводи да у већини случајева ни наставно особље ни студенти нису довољно упућени у методе и алате онлајн-наставе. Као што је већина чланова наше академске заједнице то већ искусила у току овог семестра, настава се из учионице или амфитеатра не може тек тако пренети на интернет. Зависно од врсте науке, дисциплине, теме и наставних циљева, онлајн-настава је заправо врло специфичан феномен. Уз то, за добру онлајн-наставу не постоје општа и паушална решења, већ сваки наставник мора у оквиру својих наставних проблема да трага за властитим. Јасно је да то аутоматски значи додатни напор за наставнике, али и за остале пратеће унвиверзитетске службе. Ово нарочито важи за проблем реализације испита у летњем семестру 2020. године, при чему се овде сем дидактичког суочавамо и са правним проблемом будући да постојећа правна регулатива на универзитету не предвиђа онлајн-полагање испита.
Посебан аспект проблема су измењене животне обавезе студената, асистената, наставника и универзитетске администрације. Многи од њих су се у току пандемеије сусрели са изазовом додатних активности око бриге за децу, старије особе, или учења код куће (homeschooling). То је свима њима повећало уобичајени опсег свакодневних животних послова и активности, а уз све то су добили и другачији распоред дневних обавеза око универзитетске наставе.
Многи од студената су такође изгубили своје мале додатне послове на које у Немачкој по закону имају право. Студентима слабијег материјалног стања то је увек било од пресудног значаја. Неки од студената сада прихватају нове, другачије послове (чување деце, транспортне услуге, послови у супермаркетима, итд.), али они од њих изискују више времена и другачији свакодневни животни распоред. Страни студенти, којих је у Немачкој огроман број, а који након почетка пандемије нису успели да се врате на немачке универзитете, никако због тога не би смели да буду кажњени.
Студенти слабијег материјалног стања и социјално угрожени су такође додатно били погођени чињеницом да универзитетска техничка инфраструктура и остали неопходни ресурси (рачунари, библиотеке, приступ интернету, итд.) нису више били доступни за студентску употребу.
Стога потписници ове петиције апелују на универзитетске и факултетске власти, и министарства образовања, да узму у обзир све ове проблеме у реализацији летњег семестра 2020. Уз то, они апелују на одговорне власти да се суздрже од смањења броја наставног особља, које се у јавности већ спомиње. За све оне који имају временски ограничене уговоре, што је како смо видели велика већина, предлаже се продужење уговора за један семестар, на основу модела који је Немачко истраживачко друштво (DFG) већ направило за студенте докторских студија.
На крају писма се прeдлаже да летњи семестар треба реализовати у значајно измењеном наставном формату, јер настава, семинари и вежбе су витални део универзитетског живота и од њих се не сме одустати. Истовремено се предлаже да овај семестар не би требало формално рачунати, те да у складу са тим сви они који у овом семестру не заврше своје уобичајене обавезе не би требало да дођу у неповољан положај. Уз то, сву постојећу законску регулативу треба прилагодити новонасталој ситуацији, што се пре свега односи на продужење разних рокова, нпр. за предају и одбрану мастер или докторских теза.
Реакције власти биле су очекиване. Стегнута оквирима свог буџета за образовање, нпр. Terezija Bauer (Theresia Bauer), министрица образовања у савезној држави Баден-Виртенберг (Baden-Württemberg), на сајту свог министарства у званичној је изјави одбацила идеју о томе да се овај семестар формално не рачуна, али је истовремено додала следеће: „Расправљамо са универзитетима о појединостима. У овој ситуацији се захтева да сви буду флексибилни. Сви се слажемо око циља: желимо да што више избегнемо неповољне последице за студенте“.
Након петиције универзитетских наставника и истраживача, почетком априла се појавила и петиција студената свих нивоа студија, под називом „Могући-семестар“ (Kann-Semester), коју је потписало 25.000 студената са свих немачких универзитета. Најкраће речено, у пропратном писму студенти се залажу за то да овај семестар буде тако правно регулисан да сваки студент може да га апсолвира, али и да не мора.
Будући да овај семестар још увек траје, у овом тренутку је немогуће сагледати шта ће све од идеја и иницијатива из ових петиција бити усвојено. Нереално је очекивати да државне институције и њихови службеници у Немачкој прихвате све ове захтеве и предлоге, али је чињеница да је добар део њих системски већ усвојен. Део академске заједнице је хитро и врло огранизовано реаговао на промене у академском животу до којих је довела пандемија Ковид 19, чиме је део најгорих последица на неки начин већ спречен. Онај део универзитетске заједнице који је из горе наведених разлога „најслабији“ и „најрањивији“ у овој је ситуацији благовремено и принципијелно заштићен.
Шта ћемо, међутим, са академском заједницом у Србији? Како ћемо у Србији третирати летњи семестар 2020.?
Досадашња (не)реакција универзитетских и факултетских власти у нашој земљи сведочи о два проблема. Најпре, чињеница да је и поред многих ограничења до којих нас доводи онлајн-настава, код нас изостала дебата о тим проблемима, говори да између „нормалне“ наставе у учионици, лабораторији или амфитеатру, и онлајн-наставе заправо нема велике разлике. „Колатерална штета“ ове пандемије по наше наставно и методолошко саморазумевање је да смо „изненада“ открили да је наша „нормална“ настава заправо иста као и онлајн-настава. Овде пре свега наглашавам дидактичку усмереност на проблем и интерактивност. Само тако можемо објаснити „ћутање“ наше академске заједнице током реализације онлајн-наставе. Ако се настава схвата као пуки пренос информација и трансфер позитивног наставног садржаја онда са онлајн-наставом нема никаквих проблема. У њој се таква настава може остварити потпуно исто као и у учионици или амфитеатру. Али, ако се настава схвати као постављање проблема и развијање метода и техника за његово решавање, што нужно захтева висок степен интерактивности свих учесника, онда би са онлајн-наставом требало да имамо великих проблема, будући да технички развој онлајн-алата још увек нема решења за спровођење такве наставне „филозофије“.
Друго је наравно питање академске солидарности. Зашто се и сада, као небројено пута раније, поново показује да у нашој академској заједници не постоји култура солидарности? Зашто је степен осетљивост чланова наше заједнице за проблеме оних „других“ тако низак? Одговор се чини чудесно једноставним и истовремено баналним. Зато што смо сви заједно у последњих неколико деценија „обликовали“ универзитет у коме се солидарност „не исплати“. Наиме, на универзитетима у Србији много је исплатљивије и „профитабилније“ борити се за властите привилегије него се принципијелно залагати за права свих нас. Према устројеном систему сваки члан наше заједнице снажније и сигурније напредује уколико припада неформалним групама, блиским властима или утицајним круговима, него уколико се у ослања само на своја законима и правном регулативом загарантована права. Зато сви ми заједно, у развоју било ког појединачног проблема са којим се суочимо, упркос томе што се налазимо на universitas (заједница), на крају останемо потпуно сами. Тако ће бити и овог пута када се неки од нас на универзитету неминовно буду брутално суочили са недостатком адекватне системске реакције на последице опште друштвене и економске кризе изазване пандемијом Ковид 19, а криза је тек почела.
Стога још једанпут постављам питање – шта ћемо са летњим семестром 2020?
Зоран Димић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.