Историја

Куга у Атини

23. март 2021. Историја
Коментари
1242 речи, ~6 минута читања

0%

Aтинска куга / https://www.google.com/search?q=atinska+kuga&sxsrf=ALeKk03F6FU-SnzWCMTkhagKCNifL16Nrg:1616502578389&tbm=isch&source=iu&ictx=1&fir=7gqLPGSz7MbsQM%252C_1qa3HbM2hbIXM%252C%252Fm%252F061lkh&vet=1&usg=AI4_-kS9jLoTSUzNeU-VQAXaIkqz-ux1KA&sa=X&ved=2ahUKEwijhdqvtc

Пандемије које су односиле бројне људске животе нису продукт савременог доба. Напротив, још од античког доба било је пошасти које су оставиле трага на људски род тога времена. Једна од познатих пандемија о којој нам је највише података оставио антички писац Тукидид јесте куга која се раширила у Атини у време избијања Пелопонеског рата тачније 430. г. п.н.е. Након што је дошло до сукоба између Спарте и Атине одлука атинског државника Перикла била је да се целокупно становништво повуче са својих поседа на Атици и да се склоне унутар зидина Атине где би били заштићени од упада Пелопонежана. У град су пребачне бројне породице и њихова имовина, док су ситна и крупна стока превежени на острво Еубеју. Због великог прилива становника у Атини се створила страшна гужва. Појединци су се сместили у кућама својих пријатеља док је већина морала себи да створи заклоне и склоништа на празном простору, било је и оних који су запосели храмове и светилишта, а за смештај људи је искоришћен и Пиреј и простор између Дугих бедема који су повезивали луку Пиреј са Атином. Пелопонежани су напали на Атику 431. г. п.н.е и том приликом су опустошили атичка поља опасно се примакли самој Атини али Перикле није дозволио војницима да изађу против непријатеља бојећи се надмоћи спартанске војске на копну.

 Већ следеће 430. г. п.н.е Пелопонежани су по други пут напали Атику али овога пута Атињани су морали да се боре против много надмоћнијег и опаснијег непријатеља унутар зидина свога града. Тај непријатељ била је куга. Тукидид наводи да је куга у Атину пренета трговачким путевима из Картагине. Куга је изавала страшан помор и нису је могли зауставити ни лекари који су је у почетку лечили а да нису ни знали о чему се ради. Управо су лекари били ти који су јој били директно на удару и највише изложени и стога су од ње први и страдали. Због чињенице да никаква људска вештина нити било какав лек није могла да спречи ширење куге и велику смртност од ове болести, а погодовали су јој пренасељеност и летње врућине, људи су се осетили побеђеним и завладала је апатија и малодушност и како Тукидид бележи: "Све је било узалудно, тако да су људи побеђени несрећом, на крају од свега дигли руке." Због изузетно тешке ситуације у којој су се Атињани нашли понудили су Спартанцима склапање мира који су они одбили. Атињани су били очајни али уједно и бесни и у Периклу су видели највећег кривца за тренутно стање у којем су нашли јер је он наредио пресељење становништа, а пренасељеност је у великој мери довела до ширења куте. Због тога су Перикла чак уклонили са места стратега али су га убрзо вратили на тај положај јер су схватили да се без њега ипак није могло. У кризи која је наступила неопходна је била сва срчаност, све стрпљење и сва речитост великог државника какав је био Перикле. Требало је подићи морал и борбеност Атињана тако што је искусни државник морао да их убеди да углед који је Атина због њене моћи поседовала, а којим су се Атињани толико поносили морају да бране једино борбом која за собом повлачи одређене тешкоће и напоре, али да би за њу било врло рискантно и да се повуче јер је то могло значити губитак државе.  Нажалост Атина је ускоро остала без свог вође - у епидемији куге Перикле је изгубио двојицу синова, а потом је  отприлике годину дана касније у јесен 429. године п.н.е. од куге страдао и сам Перикле.

Тукидид је у свом делу Историја Пелопонског рата детаљно описао како је изгледао човек оболео од куге. Потпуно здраве људе обузела би страшна врућина у глави, грло и језик би се одједном подливали крвљу. Наступало би кијање, промуклост, јак кашаљ и бол у грудима. Бол би се потом спуштао у стомак и долазило би до избацивања жучи. Многи су имали јаке грчеве, тело им је постајало црвено и модрикасто, осуто ситним мехурићима и чиревима. Тело је толико горело да људи нису на себи трпели било какву одећу и имали су толику жељу да се баце у хладну воду да су многи скакали у бунаре. Док је болест била у пуном јеку тело је имало снагу и подносило је болове чак и онда када су седмог или деветог дана умирали од унутрашње температуре још увек су имали доста снаге. Ако би и тада избгли смрт болест је прелазила у утробу изазивала јаку дијереју и већина је умирала од слабости изазване њоме. Умирали су и они о којима се нико није старао, као и они који су уживали велику негу. Тукидид указује да није пронађен никакав лек који се могао примењивати јер што је једноме помагало, другоме је шкодило. Људи су се највише заражавали негујући једни друге, "те су умирали као овце, што је доводило до највећег помора". Тукидид даље наводи: "Према умирућима и болеснима највише су сажаљења показивали они који су се опорављали од болести, зато што су то све већ одраније познавали и нису били у опасности, јер они који су једном преболели ову болест нису је други пут могли добити  - бар не са смртним исходом. Такве су они сматрали срећницима, а и они сами били су силно радосни и у томе тренутку заносили су се нестварним надама да их ни убудуће неће моћи уништити никаква друга болест".  Помор људи је био страшан. Атинских грађана jе у првој четвртини V века п.н.е. било 140000, тај број се са напретком државе повећао на 172000, да би га куга смањила испод старог нивоа који никада више није био достигнут. Од активне грађанске хоплитске војске која је бројила 13000 од куге је настрадало не мање од 4400 њих. Губици у људству су било огромни.

 Из страха од куге Атињани су одлучили да у град уведу Асклепија, бога исцелитеља који је доспео у Атину 420/19. године п.н.е. Скоро на идентичан начин као у Риму Асклепије је допремљен и у Атину - бог је у облику змије у друштву епидаурских свештеника пренет бродом из Епидауруса у Пиреј да би након годину дана премештен у светилиште на Акропољ где ће бити у друштву Хигије. Тукидид је указао да лекарска вештина није била много поштована јер су лекари често били немоћни, али је то била и непожељна професија због тога што су се излагали опасним заразним болестима од којих су се у то време тешко могли заштитити. Ипак, како даље Тукидид наводи очекивало се да лекари не избегавају такве обавезе јер би то било у супротности са њиховом струком пошто је медицина изискивала одговорност и бригу за болесне чак и онда када је тај посао доводио лекаре у опасност. Још од античког доба највећа је била потреба људи за очувањем здравља и уколико је оно било нарушено за излечењем. Људи  су и у античко доба од својих лекара очекивали да примењују своја знања не водећи рачуна о социјалном статусу својих пацијента, личном ризику или финансијској добити. У немогућности да се изборе са пошастима каква је била куга Атињани су се окренули чувеном богу исцелитељу Асклепију јер је он једини изводио немогуће и незамисливе третмане како би излечио оболеле што је учинило да порасте у очима молиоца који су га због тога поштовали. У савременом добу када харају неке нове пандемије корисно је подсећање на кугу у Атини и бога Асклепија и исконску потребу људи да се одупру болести и поврате себи живот каквим су живели и пре пандемија.

Извори:

Тукидид, Пелопонески рат, Београд: Admiral Books, 2010.

Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке I, Београд: Завод за уџбенике, 2008.

 

 

куга, Атина, Перикле, пандемија ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600