Владарска династија Немањић остала је упамћена у историји, између осталог и као покровитељ и оснивач многобројних цркава и манастира. Ктиторска делатност Немањића део је културног утицаја Византије, односно Источног Римског царства. Византијски цар је сматран заштитником вере, те је богато даривао цркве, док су припадници племства имали обичај да се у старости замонаше и повуку у своју задужбину – манастир, где би провели последње дане свог живота.
Родоначелник династије Немањић, велики жупан Стефан Немања (1168-1196), био је узор својим наследницима и у домену ктиторства. Осим владара, као ктитори су се истакли и други чланови уже и шире породице. Политичко и војно јачање српске државе довело је до побољшања материјалног и друштвеног статуса српског племства и црквених великодостојника, те се припадници ових слојева становништва од прве половине XIV века све учесталије јављају као ктитори.
Ктиторска делатност била је регулисана посебним правним регулативама, које су преузете из византијске средине. По византијском праву, ктитор је оснивач црквене институције која је у његовој потпуној својини, а ктиторско право је скуп права и обавеза које припадају власнику имовине намењене цркви на коришћење, односно ктитору. Термин ктитор (у српским изворима хтитор) је грчког порекла и преводи се као сопственик, господар или стећи, држати у власти. Ктиторско право се могло стећи оригинерно – оснивањем или обнављањем црквене установе и добијањем привилегије од надлежних власти и деривативно – предајом права путем наследства, поклона, заменом и одржајем. Ктитор је најчешће оснивач манастира који мора имати благослов епископа, али је то могао бити и његов наследник или лице на кога пренесе права и дужности. Ако неко обнови запустели манастир или га богато дарује, онда се то лице назива други или нови ктитор и разликује се од оснивача, првог ктитора. Основна дужност ктитора била је да се материјално стара о манастиру. Главно право је било помен ктитора у време богослужења као средство за спасење његове душе.
Владар је имао право оснивања задужбина у било ком делу државе, чак и изван ње, док су његови рођаци, властела и црквени великодостојници то могли учинити искључиво на својим баштинама (поседима у неприкосновеном власништву) и уз сагласност владара и благослов црквеног поглавара. Баштинска црква је, пре свега, имала фунерарну функцију, односно грађена је као маузолеј свог ктитора.
Ктитор је манастиру морао да обезбеди земљишне поседе – метохе, за издржавање монашког братства. Поседи су се налазили у близини манастира или широм државе, у зависности од друштвеног положаја ктитора. На овим поседима је живело више категорија зависног становништва које је било подређено манастиру. Најбројнији су били земљорадници, који су се према статусу и обавезама делили на меропхе, сокалнике, отроке и ратаје. Осим њих, били су присутни власи (сточари), сеоске занатлије, попови и људи посебних занимања, као што су уљари (пчелари), рибари, ловци и други. Манастирска властелинства су била правно уређена, те су посебне одредбе, законски прописи, правила и обавезе зависног становништва представљали саставни део манастирске оснивачке повеље.
Српски средњовековни облик манастира развијен је по узору на светогорске храмове. Оснивач киновијског монаштва је Атанасије Атонски који је крајем Х века подигао Велику Лавру на Атосу и написао типик којим су регулисана правила манастирске организације и начин градње објеката. Киновијско монаштво подразумева живот монаха у заједници духовног живота и материјалног привређивања без личне својине, по правилима утврђеним типиком и хијерархији на чијем челу је игуман. Та правила је у српске земље увео први српски архиепископ Сава написавши Студенички типик, а Студеница је, као Лавра Светог Симеона, постала узор свим српским манастирима.
Манастири у средњовековној Србији нису представљали само духовна средишта, већ су били трговачки центри, права мала насеља и носиоци писмености и културе. Манастирски комплекс обухватао је ограђени простор манастира (урбани део) и властелинство изван омеђеног насеља које је служило за економско издржавање монаха (рурални део). Главно обележје комплекса је кружни план насеља са црквом у средини, а обухватао је зид у виду неправилног прстена. Црква, тиме и манастир, била је посвећена светитељу или празнику које је ктитор одабрао и чија се ликовна представа налазила изнад главног манастирског улаза, као и улаза у цркву. Црква у центру препознатљива је као катедрална или главна црква (католикон), која је највећа и најрепрезентативнија грађевина у комплексу. У комплексу су грађене и мање цркве или капеле, резиденција игумана и други објекти важни за свакодневни живот и рад монаха.
Манастири средњовековне Србије су углавном оснивани поред река или у њиховој близини, на траси важних саобраћајница и у близини утврђених градова. Оснивани су као владарске и властеоске задужбине и као архиепископски и епископски центри. Представљали су посебна насеља са имањима, селима и становништвом које је било у служби манастира, али не увек близу њега. Просторни концепт, формиран у XII веку по угледу на византијске манастире, није промењен за све време постојања српске средњовековне државе.
Литература
Василије Марковић, Ктитори, њихове дужности и права, Прилози за КЈИФ 5 (1925) 100 – 124.
Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1999.
Светлана Мојсиловић, Просторна структура манастира средњовековне Србије, Саопштења XIII (1981) 7–45.
Сергије Троицки, Ктиторско право у Византији у Немањићкој Србији, Глас CKA CLXVIII (1935) 79–132.
Сима Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1998.
Смиља Марјановић – Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд 1997.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.