Сви се нечега боје. Неки од страхова су нам урођени (страх од пада, гласних звукова), док се други страхови развијају у току живота, у зависности од искуства и окружења, и њихово постојање помогло је опстанак људске врсте .
Због чега онда људи активно траже да додатно буду уплашени? Да је ово истина постаје сасвим очигледно ако узмемо у обзир невероватну популарност и наглу експанзију оног дела филмске индустрије који заузимају хорор филмови, затим серије, видео-игре и, наравно, књиге.
Свакако наилазимо на парадокс: читаоце (и гледаоце) привлачи хорор, али их у њему привлачи оно што би их у реалности без изузетка одбило. Постоји више различитих теорија које објашњавају ову парадоксалност (J and A. L. Aikin: 1773, Carrol: 1990, Огњановић: 2008). Ту је Лавкрафтов космички страх, који у себи садржи не само одбојност ка нечему, већ и једну врсту задивљености пред могућношћу да дођемо у додир са исконским силама, силама које су веће од нас. Али задивљеност о којој је овде реч није нешто што се јавља при читању сваког дела из овог жанра. Да ли је онда у питању својеврсна потрага за узнемиреношћу чула што би помогло у бегу од досаде? Овакав закључак је преширок, и може се односити на скоро све књижевне жанрове. Исти је случај с претпоставком да нас привлачи моћ којом зраче различита створења и фигуре које се јављају у хорор делима, а тако је и са становиштем психоанализе (о истовременој привлачности и одбојности хорор елемената као потиснутим жељама и цензури тих жеља) (Carrol, 1990: 169). Чињеница је да једноставног и директног одговора нема, јер је сам жанр хорора врло сложен. Наведене теорије нису нетачне, али представљају само део једне веће слике, те доказују да овај жанр и његову привлачност морамо посматрати из више различитих углова. Поред свих наведених теорија, у свом раду „Филозофија хорора”, Керол Ноел (Carrol Noel) даје и своје тумачење парадоксалне привлачности овог жанра, а оно се чини и најприхватљивије. Ради се заправо о једној посебној врсти радозналости као највећем разлогу који стоји иза ове привлачности.
„Неко би, можда, радозналост скопчану са хорор мотивима назвао морбидном, али – плод радозналости је сазнање, а оно не може бити ‘здраво’ или ‘морбидно’, већ само аутентично или не. У питању је, ипак, радозналост специфичне врсте” (Огњановић, 2008: 38).
„Шта је иза? Шта ће бити после? Ово су кључна питања која копкају сваког мислећег људског створа, а естетска намера хорора као жанра састоји се управо у бављењу овим питањима на начине карактеристичне за овај жанр, и уз учинке за њега типичне. Шта је иза границе друштвено прихваћеног/прихватљивог, шта је иза границе свести и разума, иза наше културе и њених вредности, најзад – шта је иза (испод, изнад) људскости? Како оно што је заклоњено покровом табуа заправо изгледа? И, као крајње питање, како је то бити и сам под табуом – поремећен, различит, изопштен, проклет? Како је то – бити монструм?” (Огњановић, 2008: 38).
Ако радозналост узмемо као срж жеље за читањем, слушањем и гледањем остварења из овог жанра, онда се сасвим логичним чини то што и деца воле хорор приче.
***
У овом раду, који у својој суштини ипак има залагање за изучавање дела из хорор жанра у учионици, морамо се осврнути на забринутост коју би родитељи ученика, као и неки наставници, могли имати у вези са оваквим избором лектире.
Жеља родитеља да заштите децу од свега што их може узнемирити је разумљива, па је исто тако разумљиво и свако избегавање читања прича или гледања филмова који могу изазвати страх.
Још неки од негативних аспеката који могу забринути родитеље јесу суочавање деце с темом смрти, утицај на њихово понашање (могући пораст насилног понашања) и стварање нових страхова. А поред ових општих, има и многих других, специфичнијих, у зависности од дела (стварање одређених фобија, нпр.). Забринутости, чини се, има места. Међутим, при посматрању хорор жанра, поготово од стране родитеља, обично преовладава један угао, једно гледиште, оно које хорор у било ком његовом облику види као искључиво лошу, негативну појаву; нешто што децу може истраумирати, „искварити”, од њих начинити лоше људе, и због тога бива моментално одбачен. Друга страна, баш она која би дошла до изражаја на часу књижевности, не бива ни разматрана.
Дела која би била обрађивана, и хипотетички унета у школски програм, не би била насумице одабрана. При изради програма постоји низ критеријума који дела морају задовољити да би била узета у обзир за обраду у школи. Увек се има на уму узраст ученика (нико ко има добробит ученика на уму неће предложити једанаестогодишњацима да читају књигу као што је Исијавање Стивена Кинга), њихова зрелост, шта би им то истовремено могло бити и интересантно и корисно, као и њихово претходно стечено знање, што утиче на њихову рецепцију и изграђује критичко мишљење, које је пак пресудно не само у раду на часу већ и у даљем животу. То никако не би била дела пролазне вредности, без икакве дубине, са гротескним елементима чија је једина сврха да читаоце шокирају (shock value), већ би била погодна за анализу на часу, са богато развијеним светом, ликовима, причом, дела која истовремено могу обогатати свет деце и, највише од свега, изазвати их да размишљају на нове начине, да проналазе другачије путеве до сазнања од оних на које су навикли до сада.
Своје ученике не смемо ни потцењивати. Деца у петом разреду и старија већ имају развијен осећај за разликовање стварног од фиктивног света, дакле у стању су да ентитете догађаје из света књижевног дела одвоје од свог (можемо узети за пример другу мајку из књиге Коралина и тајанствени свет). Као додатак претходно реченом треба узети у обзир да се, приликом читања, ученици не сусрећу с овим ентитетима и догађајима потпуно сами, већ уз посредовање наставника (или родитеља). Ово значи да ће њихово читање бити пропраћено одређеним задацима, питањима и објашњењима, тако да ће ученици бити додатно припремљени, и неће бити непријатних изненађења.
Често се занемарује и чињеница да су деца врло радознала и да код њих постоји интерес за страшне приче и остварења с овом намером уопште. Почев од бајки па све до савремених романа, деца воле приче које ће их уплашити, цене их и нешто их у њима привлачи. Облик ових прича се временом мењао, одређене теме бивале су мање или више популарне, али никада нису нестајале, као ни интересовање за њих (велика популарност књига Р. Л. Стајна су сјајан доказ за то). Хорор је постао нешто с чим се деца свакодневно сусрећу, колико год се то чинило невероватним. Сада су то све чешће видео-игре, серије,
док су овакви филмови и књиге нешто што је свеприсутно већ деценијама и вековима уназад (да наведемо само неколико примера: It филм базиран на истоименој књизи Стивена Кинга, Us, Hereditary, The Exorcist; видео-игре као што су Resident Evil, Outlast, Evil Within, низ игара инспирисаних илустрацијом која је постала прави феномен: Siren head; серије: American horror story, Stranger things, The Walking Dead, The Haunting of Hill House и многе друге).
Заинтересованост постоји. Као и ускраћивање. И док је оно у одређеним случајевима сасвим у реду, читање ће ретко бити тај случај. Управо супротно – оштра забрана, уместо узимања у обзир дечјих интересовања и усмеравања на оно што је квалитетно, може имати више штете него користи. А деца ће се или директно супротставити таквој забрани, или ће потајно ипак наћи начин да читају оно што желе. Неусмерени, могу доћи до дела за која још нису спремни, и тако се можемо наћи у једном зачараном кругу где нико није на добитку. Уместо тога, боље их је припремити за читање хорора разговором, а у школи најавом дела на неком од претходних часова. Уколико примете додатно интересовање, наставници могу припремити и списак књига прикладних за узраст ученика које ће им препоручити и с којима их може укратко упознати. Оваквом заинтересованошћу наставник ће се поново наћи у улози посредника, што са оваквим делима има посебан значај.
***
Поменули смо да је једно од најважнијих одређења овог жанра његова естетска намера, а то је изазивање страха, нелагоде, анксиозности. Иако на први поглед ово може изгледати као негативна одлика, хорор дела имају могућност да децу науче да су страх, као и друга „негативна” осећања, појаве с којима је нормално сусретати се, али и да имају снаге да се с њима суоче, и да их савладају. Свет у коме живе може бити застрашујући сам по себи, а све их је теже заклонити од такве стварности – приступ интернету им омогућава долажење до најразличитијих информација у неколико кликова, а родитељи не могу стално да контролишу куда то деца иду када користе интернет. Читањем хорора деца се могу научити одређеном осећају контроле, који ће их оснажити и касније им бити од помоћи када буду наилазили на тешке ситуације у реалности. Сусретање у фиктивном свету са проблемима које и сами имају, може деци пружити нову перспективу и дати им идеје како да се са тим проблемима изборе. Приче тако постају безбедан простор у коме могу да се сукобе са својим најгорим ноћним морама, али и да их поразе. Након суочавања, одређивања и разоткривања онога што једну хорор причу чини управо таквом, остаје увек пожељан осећај тријумфа што је дошло до стицања новог знања, до разумевања и што је радозналост задовољена. Исти тај осећај прати и саму чињеницу да је прича завршена – да смо успели да се одупремо страху како бисмо дошли до краја.
Читање хорор прича такође може појачати осећај заједништва и учење у оквиру те заједнице. Деца ће моћи да упореде своја искуства, да виде ко се чега заиста уплашио (поготово када су дужа дела у питању), ко је како реаговао, и на који начин се на крају и изборио са својим страхом.
Поред тога, ово су дела која од својих аутора захтевају висок ниво стваралачког умећа. При писању хорора лако је препустити се гомилању гротескних сцена и ситуација само ради шока. Међутим, вредност тако написаних дела бледи лако и брзо и она се свакако неће наћи у учионици. Хорор дела високе вредности пружају ликове који бивају стављени у граничне ситуације какве нећемо срести ни на једном другом месту. То су сукоби са створењима која не постоје, сукоби човека са самим собом, задирање у најцрње дубине људске психе као и низ других, а све то прожето је специфичном атмосфером остваривом једино у овом жанру.
Можда оно што се може научити из хорор жанра није тако очигледно као у нпр. баснама, али је дефинитивно ту, присутно, а чињеница да треба труда да се до тих порука допре је позитивна, а не негативна одлика.
На крају, треба ученицима дозволити да развијају своју машту увек новим и свежим темама и концептима, и не треба их ограничавати. Морамо им дозволити да и сами истражују, а колико год то желели, не можемо порећи да се деца интересују за „страшне приче”.
***
Избор дела из жанра хорора и начин обраде у школи умногоме ће се разликовати у зависности од тога у ком се разреду она обрађују. У овом раду одабрали смо Коралину и тајанствени свет и Књигу о гробљу Нила Гејмена као дела која су добра за увод у овај жанр, дакле за пети разред. У њима преовладавају авантуристички елементи, док екранизација Коралине и тајанственог света (анимирани филм из 2009. године) додатно може помоћи рад на часу, учинити га још занимљивијим, и послужити као подстрек за читање књиге у целости. С друге стране „Маска црвене смрти” и „Издајничко срце” приче су које петацима неће одговарати, али је зато могуће добро их обрадити у другом разреду средње школе. Овоме у прилог иде и то што је у програму за средњу школу већ предвиђена анализа поеме „Гавран” Едгара Алана Поа, као обавезан садржај. Пре ове анализе наставници ће ученике упознати са епохом у којој је Едгар Алан По стварао, као и
са његовим радом и доприносом књижевности. Са оваквом основом, ученици ће бити боље припремљени и за обраду његових хорор прича. Такође, програмом је предвиђено (као изборни садржај) да „онај аспект романтизма који се односи на тематизовање мрачних понора човекове душе, страшног, језовитог и фантастичног” који ученици упознају преко Гаврана, може бити продубљен „на примерима приповедака Пад куће Ашерових/Маска црвене смрти”, уколико за тим има интересовања и потребе, што индиректно потврђује да овакво интересовање може постојати код деце, и да га не треба занемарити.
Јелена Јоцић
Напомена: рад је део шире целине – истоименог завршног рада одбрањеног на студијском програму Србистика под менторством доц. др Снежане Божић.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.