Методика наставе српског као завичајног језика представља посебну дисциплину у оквиру науке о српском језику. Бави се истраживањем специфичних приступа, стратегија и наставних материјала који омогућавају очување и развој језичке компетенције код српске деце која живе у дијаспори. Специфичност ове лингвометодичке гране лежи у родољубљу, у неговању и оснаживању љубави према пореклу, завичају и земљи матици, те формирању става о националном идентитету. Од 2021. године на Филозофском факултету у Нишу акредитован је предмет Методика наставе српског као завичајног језика, што представља значајан корак у системском приступу образовању квалитетних наставних кадрова. Овај предмет омогућава студентима да стекну неопходна знања и вештине за рад у допунским школама широм света, чиме се доприноси очувању српског језика и културе међу млађим генерацијама Срба у расејању. Прошли интервју нам је показао лепоте предавања српског као страног језика, а у овом ћемо настојати да укажемо на главне карактеристике наставе српског као завичајног језика. О овој теми разговарамо са Наташом Секуловић, алумнистом Филозофског факултета у Нишу, која је завршила студијски програм Србистике на нашем факултету. Наташа је постигла завидне резултате у реализацији наставе српског као завичајног језика путем онлајн-наставе, повезујући децу српског порекла широм света са малим Нишлијама.
Фотографија 1. Наташа Секуловић, предавач српског као завичајног језика
Наташа, Ваш професионални развој је веома занимљив. Суочили сте се, као и већина младих дипломаца, са дефицитом радних места за професоре српског језика и књижевности у граду у коме живите. Како сте одговорили овом изазову?
Мој пут до овог посла није био уобичајен. За разлику од многих мојих колега, који су након дипломирања одмах углавном почели да раде у просвети, ја сам се прво запослила у здравству, са средњом стручном спремом, док сам још била студент. Тај посао сам наставила обављати и након што сам завршила студије на Филозофском факултету у Нишу. Међутим, моји професори су ми често спомињали да би било најбоље да се остварим у образовању, и то због мог херцеговачког акцента и спонтаности, што је деци са овог поднебља било веома занимљиво. Иако сам неко време одлагала ту одлуку, после неколико година сам ипак одлучила да их послушам и дам себи шансу да се остварим као наставник. Почела сам да радим од куће, дајући онлајн часове деци српског порекла из дијаспоре, чиме сам употпунила тај важан део себе и каријере.
Ви сте дипломирали пре 10-ак година по програму у коме није било предмета Методика наставе завичајног језика па нас интересује како сте сазнали за ову нову лингвометодичку дисциплину? Како сте дошли до неопходних стручних сазнања?
Како ништа у животу није случајно, тако ни мој пут до наставе завичајног језика. Још када сам бирала тему за дипломски рад, одлучила сам се за Методику као предмет из кога ћу радити дипломски рад. Поред тога што сам заволела тај предмет, имам дубоко поштовање према професорки Марини Јањић и њеном раду у овој области. Наш контакт је настављен и након дипломирања, а током једног разговора ми је професорка Марина споменула да је на Филозофском факултету у Нишу од недавно акредитован програм за Методику наставе завичајног језика. То ме је одмах заинтересовало па сам замолила професорку Марину Јањић за помоћ, литературу и појашњења. Ова нова дисциплина ми је отворила врата за дубље разумевање и рад у области наставе српског као завичајног језика.
Ко Вам је у томе помогао?
У овом процесу, највећа подршка и помоћ дошла је од професорке Марине Јањић. Поред тога што сам похађала њен програм на Филозофском факултету, професорка ми је обезбедила и литературу из области Методике наставе завичајног језика, коју сам пажљиво читала и тако се додатно едуковала. Дуго сам одуговлачила са почетком овог посла, али ми је професорка Марина пружила неизмерну подршку, охрабрујући ме да верујем у себе и у своје способности. Њена подршка и уверење да ја то могу били су пресудни, и тако је све почело.
Фотографија 2. Онлајн-час српског као завичајног језика
Како је изгледао Ваш професионални пут?
Мој професионални пут није био одмах јасан и директан, али се све дешавало на прави начин, корак по корак. Почела сам са великим недоумицама и неизвесношћу, јер нисам знала како да дођем до својих ђака. Уместо да чекам, одлучила сам да кренем у акцију и покренем Инстаграм страницу под именом „Завичајна речˮ, кроз коју сам започела промоцију завичајног српског језика и истакла важност очувања наше традиције, културе и вере. Та идеја је изазвала позитиван одјек, а подршка и коментари људи из свих крајева света били су више него охрабрујући. Страница је временом постала место окупљања солидног броја људи, углавном из дијаспоре, који прате мој рад и видеа која редовно објављујем. Ова платформа ми је омогућила да стигнем до својих првих ђака, а затим сам развила групу ученика, што је довело до тога да сам формирала свој тим професорки. За сада нас је три чланице, али настављамо да се ширимо и радимо на очувању српског језика и културе у дијаспори.
Шта Вас је инспирисало да се посветите настави српског као завичајног језика?
Моје искуство са завичајним језиком почело је много пре него што сам постала професорка.
Када је мој рођени брат отишао у иностранство, веровала сам да се удаљавамо само физички, али тек када се родио његов син, схватила сам колико нас језик може раздвојити. Дечак није знао српски, бака и дека нису разумели његов језик, а ни моја деца нису могла да остваре комуникацију са најближим рођаком. Та немоћ да се разумемо била је болно откровење – схватила сам колико брзо језик може постати баријера, чак и међу најближима.
Касније сам, у раду са децом у дијаспори, препознала сличне приче у многим породицама. Деца одрастају далеко од завичаја, а њихов однос са српским језиком зависи од тога колико им је омогућено да га чују, уче и осете као свој. То је био тренутак када је моја професија постала много више од посла – постала је мисија. Са сваким новим часом, са сваким стихом који заједно изговоримо или причом коју напишемо, сведочим како српски језик у њима оживљава. Видим да га осећају као свој, да га усвајају са љубављу и поносом. Оно што ме највише инспирише јесу њихове мале победе – када дете које је оклевало да говори на српском одједном почне да препричава бајку, када напише своје прво писмо или када са поносом рецитује стихове Светог Саве. Тај тренутак, када осете да припадају Србији и да је српски језик њихова чврста веза са завичајем, највећа је награда за овај рад. Зато настављам са овом мисијом – да сваком детету у дијаспори пружимо прилику да учи, говори и воли српски језик, да му он буде уточиште, снажан ослонац и место где ће увек бити код куће, без обзира на то у ком делу света живи.
На који начин деци из дијаспоре помажете да очувају српски језик и културни идентитет?
Свесни да је језик основа сваког националног идентитета, настојимо да га приближимо најмлађима кроз разноврсне едукативне и креативне програме. Онлајн часови српског језика које организујемо прилагођени су узрасту и предзнању деце, а њихов садржај обухвата учење писма, граматике, развијање вештине читања и писања, али и упознавање са српском усменом и писаном традицијом. На тај начин деци пружамо темељну подршку у учењу матерњег језика. Креативан приступ настави је од великог значаја – деца имају прилику да уче кроз приче, цртеже, игрице, драмске секције и видео-снимке, што им омогућава да српски језик доживе као живу, динамичну и савремену везу са својим коренима. Један од таквих пројеката је и видео-прилог поводом Светог Саве, у којем су деца рецитовала стихове, доприносећи на тај начин заједничком стваралаштву и јачању свести о српској култури. Поред тога, посебну пажњу посвећујемо персонализованим књигама у којима су деца главни јунаци. Овакав вид учења подстиче интересовање за српски језик и културу, стварајући емотивну везу са матерњим језиком. Такође, интеграција језика са српском историјом, географијом и духовношћу остварује се кроз упознавање са националним симболима, историјски значајним личностима, традиционалним песмама и обичајима. Један од примера успешне реализације оваквог програма јесте пројекат размене завичајних писама између деце из дијаспоре и њихових вршњака у Србији. Ова активност не само да подстиче развој језичких вештина, већ и јача осећај припадности српској култури. Посебно сам поносна на сарадњу са школом „Бубањски хероји” из Ниша, у оквиру које деца из дијаспоре добијају видео-материјале о школском животу својих вршњака у Србији. Овакав вид комуникације омогућава им да боље разумеју начин живота у матици и ојачају везу са својим коренима. Настављамо да развијамо нове програме и активности, са циљем да српски језик остане не само средство комуникације, већ и важан део идентитета сваког детета у дијаспори. Наш приступ је осмишљен тако да деца српски језик доживе као свој, да га користе са самопоуздањем и поносом, знајући да су тиме део једне богате културне баштине коју носе кроз живот. Све што радимо, чинимо са идејом да српски језик за нашу децу не буде само школски предмет, већ топла реч, загрљај њихових вршњака и рођака, разумевање, љубав и посебна емоција, а ми се трудимо да та емоција у њима остане заувек жива.
Са којим изазовима се најчешће сусрећете у раду са децом из дијаспоре?
Рад са децом из дијаспоре носи многе изазове, али један од највећих изазова је различита језичка позадина ученика. Многа деца која похађају моје часове су рођена и одрастају у земљама у којима се говоре други језици, па им српски као завичајни језик није основни језик комуникације. То може довести до потешкоћа у разумевању граматике, правописа и самог израза на српском језику. Други велики изазов је временска разлика. Наиме, часове најчешће држимо касно увече или ноћу, јер се деца из дијаспоре налазе на различитим континентима, са разликом од шест сати. Ово утиче на распоред и енергију ученика, као и на мој радни распоред. Такође, усклађивање обавеза деце из дијаспоре са нашим обавезама често може бити изазов, јер деца имају своје школске и ваннаставне активности, а ми наставници морамо бити флексибилни и прилагодити се њиховим потребама. Још један изазов је и начин на који деца комуницирају међу собом. У дијаспори, нарочито деца из Америке и Аустралије, често користе енглески језик у међусобној комуникацији јер им је то лакше. Често се дешава да на нашим часовима деца, иако уче српски, поново прибегавају енглеском када се окупе, што понекад отежава процес потпуног учења српског језика.
Како технологија утиче на наставу српског језика у дијаспори? Да ли користите дигиталне алате у настави и на који начин они доприносе бољем усвајању језика?
Технологија игра веома важну улогу у настави српског језика у дијаспори, јер омогућава деци да лакше и ефикасније уче језик, без обзира на удаљеност и временске разлике. Користим различите дигиталне алате који помажу да наставни процес буде динамичнији и интерактивнији. Пример за то су видео часови, онлајн квизови, интерактивни задаци и платформе као што је Google Мeet, где ученици могу да преузму материјале, прате напредак и комуницирају са мном и међусобно. Један од мојих омиљених алата је „Word Wallˮ, где правимо игрице које помажу ученицима да се забаве док уче нове речи и граматичке структуре. Такође, користимо интерактивне табле за писање, што ученицима омогућава да активно уче и учествују у настави. Поред тога, редовно организујем укључивање на видео бим са нашом децом из Ниша, чиме стварамо осећај повезаности и заједништва, чак и када смо физички удаљени. Такође, велики утицај на моју наставу имала је професорка Марина Јањић, која је осмислила дигиталне уџбенике који су веома корисни за рад са ученицима у дијаспори. Поред тога, уз помоћ ,,Canve”, правимо и материјале, лекције и визуелне садржаје који чине учење занимљивијим и прилагођенијим потребама ученика. Ови материјали су увек интерактивни и прилагођени узрасту и нивоу знања, што ученицима помаже да боље усвоје језичке и културне садржаје. На мојој Инстаграм страници „Завичајна речˮ делим образовне видео снимке, текстове и друго, чиме ученицима пружам додатне ресурсе који им омогућавају да уче кроз игру, што је посебно важно за децу. Визуелни и аудио садржаји значајно помажу у усвајању нових речи и граматичких правила, јер се могу гледати више пута и тако боље упамтити.
На који начин мотивишете децу и њихове родитеље да остану доследни учењу српског језика, нарочито у окружењу где доминира други државни језик?
Осећам велику одговорност када је мотивација пре свега родитеља, па онда и деце у питању. Моје искуство показује да је кључ у стварању позитивне и подстицајне атмосфере у којој деца осећају да је учење српског језика не само корисно, већ и значајно за њихов лични развој и будућност. Већина породица са којима радим веома је свесна тога да ако деца не буду повезана са својим коренима, језиком и вером, касније у животу могу имати проблеме са својим идентитетом и системом вредности. Родитељи се све више одазивају и мотивишу да наставе подучавање деце јер разумеју колико је важно да деца остану у контакту са својом културом и језиком. У том контексту, мотивација родитеља је кључна за наставак учења, јер они су ти који одлучују да ли ће деца наставити са учењем српског језика или не.
Један од начина на који мотивишем родитеље је кроз своје видео садржаје на Инстаграму. Кроз ову платформу делим информације, савете и идеје о томе како одржати везу са српским језиком и културом, што родитељи могу применити код куће. Поред тога, показујем како учење језика није само образовни процес, већ и начин да деца остану повезана са својом породицом и вером.
Фотографија 3. Очување идентитета деце у дијаспори
Можете ли нам рећи нешто више о пројектима које реализујете са допунским школама широм света? Који Вам је посебно драг и зашто?
Омиљено питање, јер ми увек изазове посебан осећај када помислим на активности које смо већ реализовали и које тек планирамо. Оно што ми је заиста драгоцено је што спајамо децу из дијаспоре са нашом децом у Нишу. На пример, један од најлепших пројеката био је размена писама између деце из дијаспоре и наше деце из Ниша. Писма су била написана на ћирилици, а деца су их украшавала илустрацијама, личним фотографијама и малим поклонима. Ова активност не само да је била образовна, већ је и створила емотивне везе и дубље разумевање међу децом. Међутим, један од пројеката који ми је заиста посебно драг био је када сам организовала конкурс за најлепшу српску Божићну честитку. На Инстаграму сам објавила позив да деца из дијаспоре пошаљу видео-поруке као Божићни поздрав из градова у којима живе. Све снимке сам објединила у један видео, који је изазвао много емоција и пажње, јер је показивао колико је српски дух жив и присутан широм света. Нешто слично сам радила и за Светог Саву, најважнији српски празник. Опет сам објавила конкурс на Инстаграму, где је задатак био да деца науче по један стих из песме о Светом Сави и да га изговоре у видеу. На крају сам све видеозаписе спојила и добили смо целу песму, која је била прекрасан доказ како деца из различитих крајева света чувају и негују наше празнике. Тренутно радимо на новим идејама и пројектима, а све активности можете пратити на мојој Инстаграм страници 'Завичајна Реч', где редовно објављујем нове активности и позиве за учешће.
Фотографија 4. Писма вршњака из дијаспоре
Који су најлепши тренуци које сте доживели у раду са децом из дијаспоре? Постоји ли
нека анегдота коју бисте поделили?
Реакције родитеља, бака и дека на видео о Божићу и Светом Сави биле су дирљиве. Поруке које су ми слали биле су испуњене захвалношћу и емоцијама. Једна мајка ми је написала: Сузе су ми текле, али то су биле сузе радости, јер је нашој деци омогућено да буду део Србије, иако су физички далеко. Ово је било као топла загрљај који нас враћа кући. Баке и деке су изражавале велику радост јер су, кроз те видео поруке, могли да виде да њихови унучићи, који су далеко, не заборављају корене и да и даље чувају традицију. Један од најлепших момената био је када су родитељи и наставници из дијаспоре који су погледали видео, почели да шаљу своје слике и приче своје деце и њихових активности на тему језика и очувања наше културне баштине широм света, а ја сам то као неки вид документованог материјала свакодневно постављала на својој страници како би сви који су ту могли то да виде. Оно што ме највише дирнуло јесте када су ми људи из Србије писали како су били изненађени тиме што деца у дијаспори не само да чувају језик и традицију, већ то раде са таквим поносом и љубављу. Никада нисам могла да замислим да ће ова једноставна видео порука довести до толико емотивних реакција. На тај начин сам успела да покажем свима, а пре свега људима у Србији, да наша деца широм света настављају да чувају и негују нашу културу, језик и веру. То је био прави доказ да, иако су далеко, они су наша будућност, наша нада и понос.
Каква је улога српских учитеља у дијаспори у очувању националног идентитета? Како
видите будућност наставе српског језика ван Србије?
Кроз овај посао сам успела да се повежем са многим колегама који живе и раде у дијаспори, који су се преселили и са пуно посвећености воде наставу у допунским школама широм света. Међутим, нема свака земља и сваки град ту врсту образовних установа, што нас, који радимо онлајн наставу, ставља у једну важну улогу. Онлајн настава нам омогућава да дођемо до те деце која живе у местима где не постоје допунске школе, али и да свим ученицима, без обзира на географску удаљеност, пружимо исте образовне и културне садржаје. За родитеље и децу, овакав облик наставе има бројне предности – поједностављен је процес учења, јер не морају путовати и могу се уклопити у свој дневни распоред. У исто време, наставу одржавамо са поносом, јер знамо да радимо нешто веома важно за будућност те деце. Будућност наставе српског језика у дијаспори видим у томе што, како дигитална форма наставе постаје све напреднија, можемо да развијемо нове и иновативне методе које ће нашим ученицима широм света омогућити да уче српски језик, чак и без физичке присутности у учионици. Слично као што се наставни процес одвијао у време изазова изазваних пандемијом, када је наставу преузела дигитална платформа, тако нешто бисмо могли да осмислимо и за нашу децу која живе у дијаспори. Технологија нам омогућава да креирамо интерактивне часове који се прилагођавају различитим потребама ученика, као и да користимо разне апликације на које се родитељи могу претплатити. На тај начин, деца могу самостално учити наш језик, упознавати се са српском историјом, културом и традицијом, док им је све при руци, на свом мобилном телефону или рачунару. Овакве апликације могу бити прави алат који ће допринети да наша деца широм света, и поред свих глобалних изазова, остану повезана са својим коренима и наставе да уче и поштују српски језик, чинећи тако велики корак у очувању српског идентитета на глобалном нивоу.
Шта бисте саветовали млађим колегама који размишљају о каријери у настави српског као завичајног језика? (Има ли посла за србисте?)
Морам рећи да сам оптимиста када је реч о настави српског као завичајног језика. Из мог искуства видим све већу заинтересованост родитеља да њихова, односно наша деца уче српски језик. Овај тренд је нарочито приметан у српским парохијама широм света, а посебно у Америци, где већ постоје школе при црквама. Оно што ме додатно радује јесте чињеница да постоји жеља да се тај део образовања унапреди, и то уз подршку наставника из Србије. Сарадња између дијаспоре и наставника из матице може донети нову енергију, методички оснажити постојеће програме и омогућити деци да још квалитетније уче свој језик, историју и културу. Зато верујем да за србисте који су спремни на динамичан и посвећен рад, има простора у овој области. Наставници који су вољни да се прилагоде новим методама, користе онлајн-алате и сарађују са заједницама у дијаспори, могу пронаћи своје место и изградити вредну каријеру.
Начули смо да сарађујете са свршеним студентима србистике Филозофског факултета у Нишу. Како сте задовољни наведеном сарадњом и на који начин млади филолози доприносе настави српског језика у дијаспори?
Сарадња са свршеним студентима србистике Филозофског факултета у Нишу заиста је велико задовољство и драго ми је што све више младих филолога препознаје значај наставе српског језика у дијаспори. Посебно бих истакла професорку Јовану Јаћимовић, која је део мог тима и чије је искуство у раду са децом из дијаспоре изузетно вредно. Осим што је радила са нашим малишанима широм света, она доноси и драгоцено знање из Летње школе у Тршићу, чији је идејни творац професорка Марина Јањић. Ову школу финансира Министарство просвете и она током лета окупља децу која желе да унапреде своје знање српског језика. Велико ми је задовољство што је Јована део мог тима, јер са собом доноси и стручност и ентузијазам, а уједно представља мост између Србије и дијаспоре. Са радошћу могу да кажем да планирамо проширење тима, јер је потреба за наставницима све већа, што ме посебно радује. Ово је знак да наш језик и култура живе и да постоји велика жеља да се они очувају међу нашим људима широм света.
* Интервју су припремили проф. др Марина Јањић и доц. др Александар Новаковић и у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу 2025, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 423/1-3-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.