У сликарству и вајарству портрет представља приказивање човека, које обично тежи да буде верно оригиналу и да истакне његове карактеристичне црте, особине или душевно стање (ЖИВКОВИЋ 1992: 582). Портрет византијске књижевности био је снажно исходиште утицаја не само на српску прозу и поезију, већ и на књижевно стварање других словенских народа (СТАНИЋ 1972: 145). Архиепископ Данило Други био је склон коришћењу портрета како би што боље приказао личност којој посвећује житије.
Један од најважнијих елемената средњовековних уметности јесте есхатологија. Проф. др Драгиша Бојовић каже да је есхатологија у српској књижевности присутна преко књижевних текстова доминантног есхатолошког опредељења и кроз корпус есхатолошких идеја заједничких већем броју остварења. Такође, скоро свако књижевно дело поседује пројектовану есхатолошку перспективу која је произашла из византијске поетике и поетике њој сродних књижевности (БОЈОВИЋ 2004: 5). Есхатологија је својеврсна митологија будућности, односно, будућа стварност (РАДОСАВЉЕВИЋ 1984: 145). Сви митови су окренути ка прошлости, само су есхатолошки окренути будућности (МЕЛЕТИНСКИ 1983: 228).
Главне аспекте есхатологије налазимо код Св. Јефрема Сирина, а они су: други Христов долазак, страшни суд, митарства, васкрсење, царство небеско, пакао, разлучење душе и тела итд. Такви аспекти су у каузалном односу према покајању, врлинама, посту, бдењу, девичанству, а у дану доласка Исуса Христоса догодиће се завршни суд историје света и човека. Страшни суд је доминантан мотив есхатолошких тема (БОЈОВИЋ 2004: 53). Том јефремовском току српске књижевности припада и Данило Други. Данило Други је први писац који је прихватио лексички есхатолошки фонд од Јефрема Сирина и има највећи корпус есхатолошких идеја (БОЈОВИЋ 2004: 12, 158), па тако и Житије краљице Јелене обилује промишљањима о есхатологији.
Краљица Јелена је, према речима њеног хагиографа Данила Другога, била дарована најлепшим врлинама и знала је да је једини циљ коме тежимо сам Бог и царство небеско. Свесна тога, својим животом и подвизима стремила је да се уподоби Господу, верујући у будући век и стрепећи од страшнога суда Господњег.
Подстакнута мајчинском бригом и љубављу, о будућем веку говори краљица Јелена синовима Драгутину и Милутину:
Јер доћи ће велики дан Господњи, у који ћемо се сви наћи пред престолом бесмртнога владике Христа, дајући одговор за учињена зла, мала и велика. Која ће човечја природа сатрпети долазак Његов чији долазак предвиђајући, пророк Данило говораше: Ја видех где се престоли поставише и Стари данима седе, и књиге се отворише (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 90).
Јелена је била у сталној преписци са својим духовним оцима који је, такође, подсећају на пролазност овоземаљског живота и указују јој на прави пут, пут спасења и истине:
Ове речи, које ти шаљемо христољубива госпођо, ако сачуваш и примиш у свој ум љубављу истините вере срца твога, а уз то не одлучуј се љубави према странцима, не одступи од истине, гони мир и правду са свима који призивају име Господње. Све ово што си чула сачувај, и неће наићи на тебе искушење лукавога. (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 52).
За архиепископа Данила сила вере је оно што су код Св. Јефрема Сирина уздржање, молитва, сузе и љубав (БОЈОВИЋ 2003: 178):
Не постизава се царство небеско ни речима, ни лепотом, ни родом, ни јачином, ни годинама, но силом вере (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 87).
И за архиепископа Данила Другог, као и за Св. Јефрема Сирина, како закључује професор Драгиша Бојовић, пост је начин узвођења ка небу (БОЈОВИЋ 2003: 178). Овакво схватање видимо у похвали коју изговара краљица Јелена Анжујска:
О посно величанство, подобије анђелско, и монашка похвало, апостолска проповеди, која узводиш људе на небо и увршћујеш у зборове мученика (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 87)
Код наших средњовековних писаца плач је битан и доминантан мотив, који се готово увек јавља уз есхатолошке мотиве и мотиве покајања. Управо ти мотиви чине основу Даниловог зборника. Јеленин плач почиње у оквиру њених разговора са душом. Она се својој души обраћа речима:
Ево време покајања и дан спасења; пази душо да ти ђаво не ослаби ум, јер мало времена боривши се са њиме, победићеш, побећи ће од тебе, устраши се његове забуне ни замке, јер је немоћан да стоји пред лицем оних који се боје Господа и имена Господња. Јер ево мало ћемо поживети у сујети овога света, пошто долази глас у уши моје, који чујем да овако зове говорећи: „О душо окајана, о душо грехољубива, ево се сврши живот твој у овом веку и поћи ћеш међу друге људе” (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 65).
Јелена и у последњим тренуцима свога живота подсећа себе на пролазност и ништавност овоземаљског света и подсећа се да је дан страшнога суда све ближи. Опомиње себе и храбри се разговарајући са душом, ти разговори јој дају снаге да превазиђе искушења овога света и да се избори да демонима који чекају слабе и молитвом незаштићене душе да би их повукли за собом у бездан.
Како се дан њене смрти све више приближавао, плачеви су постали учесталији:
О љуто је мени грешној! Јер умирем са гресима мојима и ваздушна митарства чекају ме; одмах ћу бити од њих истраживана. Но удостоји ме, Господе, недостојну Рабу твоју да примим подобије монашкога образа, ако и нисам достојна. Но Ти, добри, буди милосрдан мени грешној, ако будем достојна да се прибројим у збор оних, који су Ти угодили (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 64).
Дар плача и суза у хришћанству се сматра једним од највећих Божјих дарова, јер означава покајање, опроштај и Божју милост, као и припрему за страшни суд и сусрет са Богом, представља припрему за будући век. Њиме почињу све врлине, њиме се умива душа и чисти од грехова (БЕЧЕЈСКИ 2004: 543). Осетивши да јој се ближи крај, Јелена к небу упућује речи Господу:
Ево, видим, о Владико мој, Спасе Христе, да приспе конац души мојој и сада ме чека други век, и ево сам као неплодна смоква посечена љутом и страшном смрћу. Но знам Те као доброга мога Бога, који се више радује због једног грешника који се каје, него због деведесет и девет праведника (Лк. 15, 7) (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 49).
Стрепећи од судњег дана, Јелена свесрдно моли:
Молим Те доброга, не презри мене, но пази на моју помоћ (Пс. 70, 12), Господе Боже спасења мога (Пс. 87, 1), даруј ми време обраћења, који дајеш милост ономе који Те моли (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 59).
На самрти, Јелена попут Светога Симеона, који у том тренутку престављења душе његове изговара мудре стихове и поуке псалмопојца Давида, свима који се налазе око његове самртне постеље, говори:
А ви чеда моја вазљубљена, сетите се да сте земља и пепео, зато не будите горди и величави, јер душа охолога остављена је од Бога и пада у руке непријатеља својих. Све богатство дома овога Пресвете, треба да нештедице дајете од овога у руке ништих, јер рече: „Онај који чини милостињу ништему, Богу позајмљује” (ПрС. 19, 17) (ДАНИЛО ДРУГИ 1988: 62).
Тим поукама, блажена Јелена је уздигла душу своју и отишла у царство небеско, где је место својим подвизима још за живота осигурала.
Одлазак из историје у бесмртност остварује се кроз остварење дубоко етичко-патриотског и есхатолошког идеала, који је формулисао Данило Бањски. Есхатолошка митологија у српској средњовековној књижевности само је природни одраз поетике византијске и српске која је афирмисала Царство Небеско као крајњи циљ постојања (БОЈОВИЋ 2004: 12 ̶ 17).
Есхатолошки мотиви нису ништа ново у средњовековној литератури. Читава средњовековна књижевност испуњена је мишљу о пролазности света и доласку будућега века. Средњовековни аутор позива се на многе библијске, али и на светоотачке помисли о дану страшнога суда и о другом доласку Господа Исуса Христа. Данило Други у многим елементима преузима поетику есхатологије Св. Јефрема Сирина. Кроз лик краљице Јелене, видимо дубоку свест о пролазности и ништавности овога света и читаву драму душе у припреми за живот будућег века.
Литература:
БЕЧЕЈСКИ 2012: Бечејски, Мирјана. ,,Поетика и теологија плача.”, Црквене студије год. IX, бр. 9 (2012): 543–550.
БОЈОВИЋ 2003: Бојовић, Драгиша. Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност. Ниш, Косовска Митровица: Центар за црквене студије, Филозофски факултет, 2003.
БОЈОВИЋ 2004: Бојовић, Драгиша. Српска есхатолошка књижевност. Ниш: Центар за црквене студије, 2004.
ДАНИЛО ДРУГИ 1988: Данило Други. Животи краљева и архиепископа српских; Службе. Приредили Гордон Мак Данијел, Дамњан Петровић. Данашња језичка верзија Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић, Дамњан Петровић. Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 6. Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988.
ЖИВКОВИЋ 1992: Живковић, Драгиша. Речник књижевних термина. Приредио Драгиша Живковић. Друго, допуњено издање. Београд: Нолит, 1992.
МЕЛЕТИНСКИ 1983: Мелетински, Е. М. Поетика мита. Београд: Нолит, 1983.
РАДОСАВЉЕВИЋ 1984: Радосављевић, јермонах др Артемије. „Царство небеско у православном предању.” Теолошки погледи, 1-2. Београд: 1984.
СТАНИЋ 1972: Станић, Радомир. „Ђ. Трифуновић, Портрет у српској средњовековној књижевности.ˮ Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просвету и друштвена питања. Краљево, број 3, 1972: стр. 144-146.
Јована Петковић
(Одломак из завршног рада Портрет краљице Јелене Анжујске у Даниловом житију – аретолошки и есхатолошки контекст, одбрањеног 2020. године на Департману за србистику, под менторством проф. др Драгише Бојовића)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.