Колумбар или човекови страхови
Већ у самом наслову ове приповетке наилазимо на чудну, за нас непознату реч која од својих првих слова покреће на размишљање. Али, пре него почнемо анализирати ову чувену приповетку, морамо нешто рећи и о њеном творцу. Дино Буцати је италијански новинар, сликар, а пре свега и један од важнијих писаца 20. века. Књижевности је познат по романима Татарска пустиња, Тајна старе шуме, Једна љубав и кратким причама, које је сабрао у збирку Продавница тајни, чији је назив симболичан. У њој се налази и приповетка Колумбар.
Од првих реченица које нам свезнајући приповедач излаже у уводним пасусима, можемо наслутити да ће радња приповетке бити динамична и са мноштвом мотива које покрећу нашег главног јунака. Већ на почетку увиђамо да се ради о дванаестогодишњем дечаку по имену Стефано Рои, који има велику жељу за пловидбом морем, баш као и његов отац. У овој, наизглед тако једноставној речи, мору, кроје се мотив који подстиче јунака на касније делање у приповеци. Море није само огромна, плава површина испуњена водом. Оно представља нешто много више, а то је слобода. Пловити морем значи предати се слободи, тежити ка њој и веровати у исту. Та плава, водена површина такође симболизује и живот, баш онакав какав јесте – пун успона и падова. Буре на мору можемо поистоветити са истим оним ударцима живота, а оне лепе и сунчане дане приписујемо нашим успесима и највеселијим моментима. Наиме, дванестогодишњи Стефано био је превише мали и неспреман за живот такав какав јесте, али не знајући за страх, ипак је желео да заплови тим животом. Иако је отац хтео да га заштити од свих олуја, немира и бура, оклевајући, тог сунчаног дана ипак га је повео са собом. Тако неискавреног, веселог и пуног елена за животом, дечака су одједном обузели тама и језиви страх када је у мору спазио чудновато створење. Брзо је позвао оца, на шта му је он одговорио да је то колумбар, тајанствена ајкула која собом носи проклетство и своју одабрану жртву ће пратити све до краја живота. Мада је дечаку све ово личило на обичну, морнарску бајку, отац га је ипак вратио на копно где је безбедно, и тиме га заувек заштитио од свих опасности које му се могу десити на пучини. Ипак, једну важну реченицу можемо издвојити из овог разговора: „Из разлога које можда нико никад неће сазнати, он бира своју жртву и кад је изабере прати је годинама и годинама, цео живот, све док не успе да је прождере. А чудно је ово: нико не успе да га види осим саме жртве и особа њене крви”. На основу овога можемо закључити да колумбар представља страх који ће увек бити уз нас током живота, а који ми сами стварамо и „негујемоˮ. Страх је невидљиви непријатељ, скрива се у нама, мрачан је и прогони нас. Све док верујемо у њега он ће постојати и живеће са нама, спавајући ту, у дну нашег срца, вечито нас подсећајући да нам недостаје слобода. А бити слободан није ништа друго него веровати у себе и своје снове. Убрзо је отац склонио дечака што даље од луке; након завршене школе послао га је на факултет и тиме га није само штитио од колумбара, већ је чувао његов живот од свих неприлика које се могу десити морнарима. Након очеве смрти, Стефано Рои наследио је сво богатство; завршио је факултет и постао свој човек. Мада, једна мисао и жеља увек га је вукла, а то је да слободно заплови морем и препусти се животу, ослобођен се свих његових окова. Тако се враћа у свој родни град решен да се суочи са колумбаром и оствари свој сан из детињства. Овде можемо издвојити још два динамичка мотива у овој приповеци, а то су – мотив колумбара, који нам се кроз целу приповетку јавља као средишњи, и мотив сна, али не као човекову биолошку потребу, већ као тежњу ка ономе чему нас срце вуче. Од љубави не можемо побећи, макар отишли и на други крај света. Тако је малени Стефано, сада већ одрастао човек, купио нови брод и наставио таласима свога оца. Ипак, његов вечити пријатељ из детињства, колумбар, наставио је да га прати. Узалуд му је морима бежао, луке и бродове мењао; проклетство је увек било ту. Овде нам се намеће питање да ли су сви наши снови уско везани са страховима, који су само благослов сопственог проклетства. Или је благослов носити своје проклетство као сопствени сан? На крају приповетке уочавамо да је малом Стефану, прошао цео живот у страху и бежању од истог, док је вечито тражио срећу изгубљену у оним проклетим таласима мора. Осећајући да му се крај ближи, одлучио је да свом страху из детињства погледа у очи.
Стигавши на пространу пучину, његов колумбар му се приближио. Покушавши да се одбрани, повредио га је, не схватајући да је целог свог живота повређивао само себе. Отворивши полако уста, колумбар му даде морски бисер који чува тајну љубави, мира и среће. Два месеца касније, Стефано је напокон пронашао свој мир. Пронађен је мртав у чамцу са магичним бисером у рукама. Иако колумбари према мишљењима многих природњака не постоје, свесно можемо тврдити да свако има свог који га спутава или мотивише. А можда је једина тајна била у храбрости да пратиш своје снове... Повлачећи се пред својим страховима, пред пространством мора као живота, скривамо се у оне најдаље наше кутке, вечито губећи себе.
Александра Вукић
Стефанова пловидба страхом
Дино Буцати је италијански књижевник који сугестивно дочаравао своје приче најмлађима, доводећи их до тачке на којој су морали застати, размислити и на веродостојан начин прихватити мисли, идеје и поруке дела овог великог уметника речи. Приповетка „Колумбарˮ припада Буцатијевој збирци прича Продавница тајни, а у њеном наслову већ можемо приметити да су приче усмерене не на тајне од којих човек може имати материјалну корист, већ на оне духовне, душевне тајне које испуњују и доводе до животног просветљења.
У радњу дела уводи нас мотив пловидбе којом је опчињен Стефано Рои, главни лик приповетке. У опису мора, таласа, ветра на крми, постепено се наговештава главни мотив, такође динамички – мотив колумбара. У разговору са својим оцем Стефано сазнаје да је колумбар „риба које се морнари плаше више од свих, у свим морима света. То је ужасна и тајанствена ајкула лукавија од човека. Из разлога које можда нико никад неће сазнати, он бира своју жртву и кад је изабере прати је годинама и годинама, цео живот, све док не успе да је прождере. А чудно је ово: нико не успе да га види осим саме жртве и особа њене крви.ˮ Наведени цитат је кључни сегмент приповетке. Од тог тренутка, уводе се различити мотиви који, сликовито речено, круже око главног мотива – мотива колумбара, и праве невероватну узрочно-последичну везу. Jедан не може фунционисати и кретати се кроз дело, без другог. Присутни су мотиви бежања, страха, али приметићемо и мотив радозналости који изнова подстиче главног јунака да са обале посматра свог колумбара. Касније ту радозналост поткрепљује и мотив љубави према мору, који гони Стефана да се врати својим коренима, и да се након једног сасвим другачијег живота окрене свом изворном и наследи свог оца у водама мора. Сви наведени мотиви покрећу збивање; чак ни мотив страха не зауставља радњу јер Стефано ипак хрли свом колумбару.
„Велика су задовољства једног живота испуњеног радом, удобног и мирног, али још већа привлачност понораˮ – то је заправо оно што је Стефану недостајало како би пронашао мир. У његовом свету далеко од колумбара нема ушушканости и уљуљканости коју је управо тај живот требао да му пружи. Зато је Стефано оставио свој пређашњи живот и упустио се у једну нову пустоловину трагања за постојањем мира, коначног мира и спокоја. Ако усмеримо своју пажњу још једном на мотив колумбара, приметићемо да је мотивација главног јунака првенствено природна (јер је човеку урођено да бежи од потенцијалне опасности), затим психолошка и симболичка. Симболичка мотивација оличена је у мотиву колумбара. Овај мотив, односно симбол, конкретизује човеков страх од суочавања са проблемима који често резултује проналажењем лакших, безболнијих, сигурнијих решења која ослобађају немира, што је заправо кључ бивствовања. Главни јунак Буцатијеве приповетке целог живота бежи од суочавања са непознатим догмама, и управо на крају свог живота налази богатство које је тражио, за којим је лутао између једног свакидашњег живота и живота мора и пловидбе који га је увек привлачио.
Главни јунак у сусрету са колумбаром на дар добија „морски бисерˮ који дарује срећу, љубав и душевни мир ономе ко га поседује и пронађе. Да је раније скупио храбрости и суочио се са њим, уживао би у чарима ових дарова; међутим, и Стефано Рои, као и читалац, ову поруку открива тек на самом крају. Свако од нас има свог колумбара, свако од нас има представу свог „морског бисераˮ који не мора бити мир, љубав и срећа, већ нешто наше индивидуално, лично, скривено што нас ограђује од остатка света, и што нас чини другачије, јединствено срећним.
Светлана Прибановић
Цртица о страху
Упознајући се са књижевним делом, у мислима стварамо један сплет мисли, идеја и размишљања. Мотиви представљају покретаче тих истих наших мисли, уз њихову помоћ тумачимо тајне дела. Ниједан мотив није без своје намене унет у дело.
Кроз дијалог Стефана и свог оца сазнајемо жељу дечака да, када порасте, има свој брод као. Дечак не слути да ће та његова жеља касније постати његов највећи немир. Дан када Стефано креће са оцем у пловидбу је сунчан, море је мирно, што нас асоцира на срећу и блаженство. Међутим, море и његове непознате дубине могу нас одвести у непознате светове и у својим дубинама и задржати. Море је главни мотив ове приповетке. Таласи, у овом случају носе лошу вест.
Стефанове мисли дуго ће лутати над немирним морем, симболизујући немир који осећа у себи. Море и Стефанов духовни свет увезани су мотивом тајновитости. У основи амбивалентна Стефанова жеља да најзад сазна зашто га колумбар прати и шта иште од њега, кулминира тек у завршном делу приповетке. Смрт се приближава, и њена присутност буди у главном јунаку храброст да се суочи с њом. Стефано увиђа да поред свих тих година на мору, њему колумбар није нанео зло. Жели да се суочи да оним од чега је одавно бежао. Испоставиће се да је повезаност колумбара и Стефана била узрочнопоследична. Бежање од живота, и страх од откривања истине, Стефана су коштали оног најважнијег, мира. Колумбар је ипак био кључ Стефанове среће. Управо оно од чега бежимо, јури нас вртоглаво и не да нам мира. Мир није у бежању, већ у реалном сагледавању животних прилика. Свако има свог колумбара, свој немир и свој понор. Кључ је храбро живети задати живот.
Јована Цакић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.