I У магновењу страха и сна
У приповеци Чекање Борхес прати део судбине мистериозног човека који се касније представља као господин Виљари. Главни мотив овог дела је откривен управо у наслову. Јунак током целе приповетке живи у ишчекивању нечега да би се на крају испоставило да (не)свесно чека своју смрт. Поред мотива чекања, кроз приповетку се као споредни мотиви прожимају мотив страха и понављања, а прате их још и други, углавном статички мотиви.
На самом почетку приповетке имамо детаљну и прецизну дескрипцију места у које човек стиже. Поред тога можемо уочити контраст у делу када приповедач пише да човек задовољно примећује упрљане платане. То нас доводи до закључка да он осећа одређену врсту олакшања јер је пристигао у то место без обзира на несавршености истог. Ако обратимо пажњу, у наредним редовима ћемо уочити и мотив кофера који указује на то да је човек, још увек непознатог идентитета, заправо неко ко је стално у покрету. Уколико се пак осврнемо на његово олакшање када је пристигао у североисточно предграђе, можемо претпоставити да од нечега бежи, а да је у том месту осетио сигурност. Претпоставка да човека не држи место испоставља се као тачна ако се осврнемо на део у коме он возачу пружа уругвајски новчић који му је остао од боравка у тамошњем хотелу. У овом делу можемо уочити и мотив параноје, јер човек преиспитује свој поступак и уочава две грешке, мислећи да ће возач открити због чега је он заправо дошао.
Потом, жена га је одвела до собе у којој ће боравити, па поново имамо прилику да видимо дескрипцију са много детаља. У соби су биле наизглед уобичајене ствари: кревет, понеки украс, лавабо, слике које су испуњавале зид. Ипак, гвоздени кревет можемо повезати са затвором, а човек је, иако слободан, живео у једној врсти затвора. Живео је у константном страху, па тако и овде можемо издвојити и мотив страха. Распеће које се налазило на зиду симболично је указивало на оно што је човека сачекало на крају ове приповетке.
Коначно, човек привидно открива свој идентитет, премда се лажно представља, узимајући име човека од кога је бежао. Представио се као господин Виљари, јер је то име опседало његове мисли. Мотив понављања може се уочити још једном и то у делу када се описују дани господина Виљарија. Ту видимо како су његови дани мање-више исти – када је и напуштао кућу и одлазио у биоскоп, увек је седео у последњем реду и устајао пар тренутака пре завршетка представе. У наредним редовима је описан његов привид живота. Он не добија писма ни од кога, нема стварни контакт са светом, чак је наведено и да је године провео у самоћи, која се може издвојити као још један од мотива у овој причи. Дани су му били испуњени бројањем часова и минута, али и листањем новина, прецизније дела са читуљама у коме је тражио име Александра Виљарија. Новине су му можда и једини начин да се повеже са спољним светом. Овде је истакнут и мотив сна, који опет указује на онај привид живота и стварности. Са претходно поменутим мотивом самоће можемо повезати и његово склапање пријатељства са вучјаком са којим је разговарао, јер је вероватно имао потребу да барем са неким подели своја осећања и мисли. Константно се враћао у прошлост, претпостављамо због тога што је био свестан да му будућност баш и није светла.
Када читамо о несносном болу који је будио Виљарија из сна, а касније и о одстрањивању зуба који му је стварао тескобе, можемо то повезати са растерећивањем од брига. Он није могао да се отараси онога што му је стварало највећи немир, а ово одстрањивање зуба му је донело барем мало олакшање.
Још једном ћемо уочити мотив страха који прожимацелу причу, а и живот главног јунака, када га непознат (или само наизглед непознати) човек у повратку из биоскопа закачи у пролазу. Осврнуо се и осетио бес, али и олакшање, јер је по свој прилици мислио да ће угледати неког другог (Александра Виљарија). Мотив страха је доказано присутан јер након овог случајног конфликта са пролазником, Виљари није излазио на улицу скоро недељу дана. С тежњом да скрене мисли, удубио се у читање Дантеове Божанствене комедије, што може симболизовати мотив издаје који је присутан у том делу Можемо закључити да је приповедач, истичући наслов дела, вероватно желео да укаже на присуство истог мотива и у овој приповеци.
Сусрешћемо се и са мотивом сна уз мотив понављања јер је писац истакао да Виљари већ неко време пред зору сања исти кошмар. Сањао је себе у друштву двојице мушкараца, углавном наоружане, али у другачијем окружењу. У сну су се револвераши спајали са ликом господина који га је гурнуо у повратку из биоскопа. Некада се то дешавало у његовој соби, а некад су били у дворишту. Такође, још једном уочавамо мотив страха и мотив параноје јер нам је стављено до знања да главни јунак у свом ноћном сточићу, како у сну тако и на јави, држи револвер.
На самом крају се преплићу мотив садашњости и мотив сна. Виљари се буди узнемирен нечијим присуством, а не буком коју узрокује отварање врата. Угледао је човека чији је идентитет украо, иако се надао да га овај тако неће пронаћи, и још једног непознатог човека. Слике из његових снова су се понављале, али овога пута на јави. Надајући се да је и ово сан, да ће се и из овога извући, Виљари се окреће ка зиду и препушта машти. Такође, окретање ка зиду углавном представља предају, па бисмо и то издвојили као један од мотива. Нажалост, Виљари се овога пута није могао извући, већ је у тој магији, како приповедач наводи, избрисан једним пуцњем.
Поред мноштва мотива који се преплићу у овом делу, не можемо а да не уочимо одсуство мотивације. Иако смо упућени у причу, наслућујемо о чему се отприлике ради тако што повезујемо мотиве, док праве мотивације заправо нема. Нису изнете информације ни о правом, а ни о лажном Виљарију, као ни узрок њиховог сукоба, не знамо одакле је Виљари стигао, већ смо све претпоставили на основу мотива које је приповедач изнео у овом делу.
Аутор: Ивана Маринковић
Лектура: Анђела Ристић
II Ланац мотива Борхесовог ,,Чекања”
Борхесва приповетка ,,Чекање” нам истицањем мисаоне именице у наслову открива један од главних и доминантних мотива. Читалац већ у првом сусрету са делом може наслутити сву тежину овог мотива, а ишчекивање посматрати као мисаони процес који би могао одредити нечији живот. Мотив чекања често проналазимо и у другим књижевним делима, те га одређујемо као лутајући мотив.
Приповедач своје излагање започиње директно, објашњавајући да је главни лик стигао на одредиште. Овакав облик мотивације, који је циљано смештен у почетну реченицу, наговештава нам контекст читаве приче. Све се дешава брзо и практично, јер ће то бити једини начин на који ће главни лик ускоро живети како би сачувао живот и победио страх. Мотив кућног броја који се потом појављује, а који почиње и завршава се истом цифром, наговештава јединство почетка и краја, приказујући вртлог проблема у ком се лик налази. Две нуле (смештене између прве и последње цифре) указују на монотонију и равну линију која представља животарење главног јунака између пређашњег живота (до тренутка доласка у град) и неминовне смрти. Мотиви радњи, објеката и продавница које лик посматра представљају непознат, али нужан простор и према речима приповедача ,,нешто су на шта би се лик могао навићи”. Примећујемо да место радње није довољно конкретизовано, чиме се сугерише да се радња Борхесове приче и судбина његовог књижевног лика може дефинисати као универзална. Мотив слова испред апотеке која срећемо у наставку, а која су показатељ политичких и етничких сукоба између три народа, индиректно указују на стално присуство конфликата како у спољашњој средини тако и у психи главног лика. Такође, конотација последње реченице из увода сугерише да је главни лик, избегао у ,,овај” крај управо из политичких разлога. Све мотиве из овог пасуса можемо окарактерисати као уводне.
Недуго затим појављује се лик жене која отвара врата. У њој је сакривен идеал новог почетка, тмуран, неснађен и изгубљен. Мотив уругвајског новчића представља први сусрет читаоца са местом радње приче, али и подсећање лика на нови живот и страх који прати исти. Мотив заборава који се помиње у наставку је један од главних и динамичких мотива.
Мотив проласка кроз просторије у новој кући симболизује улазак јунака у један потпуно нов и тежак животни период, док кофер означава праву и скривену истину коју овај непознати човек носи са собом. Илустрација распећа у соби алузија је на двоструки библијски „расплетˮ живота Исуса Христа. Ово је амбивалентни мотив јер у исти мах симболизује страдање које је могуће сваког часа, али и отвара могућност спасења. Распеће је један од честих лутајућих мотива. Мотив узимања имена непријатеља нам први пут показује стварну величину страха коју главни лик носи у себи.
Мотив подземља, који се среће у тренутку док се господин Виљари налази у биоскопу, уводни је мотив приповедног сегмента о јунаковој прошлости. Ту можемо уочити и мотив пркоса, односно жеље јунака да предухитри страх и стрепњу, што је такође један од веома важних динамичких мотива. Мотиви испијања чаја и размишљања о животу из наредног пасуса јесу статички мотиви. Они успоравају радњу овога пута ради извлачења поуке. Мотив пса указује на јединог пријатеља и сапутника пред којим лик има слободу да буде оно што јесте, а што му кроз целу причу недостаје. Мотив садашњег тренутка у коме лик живи само додатно указује на неизвесност његове даље судбине и њено делимично прихватање.
Мотив бола из наредне целине је динамички мотив који преусмерава радњу на штету главног лика. То је један од оних тренутака када људска потреба надвладава жељу за бегом и када се од јунака очекује да схвати како неће моћи тако лако да побегне од људскости и онога што он сам јесте. Мотив повратка из биоскопа је други динамички мотив који му силом прилика показује да не може бити непримећен. Када га пролазник иза њега случајно гурне, појављује се мотив страха и огромне стрепње.
Мотив читања ,,Божанствене комедије” један је од кључних за разумевање прошлости главног лика, који читајући о кругу у ком се налазе издајице покушава да увери себе како његова кривица није толико велика да би пролазио муке које за слична дела пролазе Дантеови јунаци. У наставку текста доминантан је мотив снова. Сваки сан који јунак сања испуњен је зебњом и страхом од страдања, које му у тим тренуцима делује све неминовније и неизбежније.
На самом крају приповетке уочавамо мотив убиства као конкретизацију и кулминацију страха главног јунака. Крај је недовољно јасан и дешава се изненада. У њему се јавља споменути мотив сна у који лик тежи да се врати како би лакше поднео судбину за коју је знао да је неизбежна. Мотив појаве Александра Виљарија, највећег непријатеља нашег јунака, чије је име узео као лажно, представља крајње суочавање јунака са својим стрепњама и страховима, али и са самим собом. Мотив магије којим је названо његово тадашње стање и његов начин борбе против гонитеља смештен је у последњу изузетно упечатљиву реченицу. Мотив ,,брисања пуцњем” показује нам ништавност човека и његову немоћ над судбином. Човек који се толико борио и трудио да преживи суровост избегличке свакодневице и остатак живота испунио зебњом нестао је у трен ока и то тако што је једноставно постао избрисан. Тиме је један круг немира и бесмисла заувек затворен.
Тема приповетке се може дефинисати као приказ психичког немира, горчине и тежине живота вођеног у канџама свакодневног ишчекивања удара тешко прихватљиве или неприхватљиве стварности. На основу свега реченог закључујемо да улогу главног мотива има чекање, по коме је читава приповетка и добила име. Идеја приповетке јесте показивање ништавности и бесмисла живота који човек одлучује да настави упркос силама и судбини које га притискају и тај исти живот не чине вредним живљења.
Аутор: Анђела Нешић
Лектура: Анђела Митић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.