ДЕКОНСТРУКЦИЈА ТЕОРИЈА О РОМАНУ АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА: 1.Наратолошка анализа романа Алиса у земљи чуда. 2.Алиса као тромплејско биће
Луис Керол је 1865. године написао књигу „Алиса у земљи чуда”. Садржај овог рада јесте наратолошка анализа романа „Алиса у земљи чуда”, али и испитивање Алисиног лика као тромплејског из назначеног романа и његовог наставка под насловом „Алиса са оне стране огледала”.
Наратолошка анализа романа Алиса у земљи чуда
1. Жанр
Текст „Алиса у земљи чуда” је првенствено класификован као роман – и то роман за децу због своје примарне тематике и фантастичних елемената које поседује. Међутим, ако са дистанцом од мотива приступимо лику и развоју радње, веома ћемо лако доћи и до другог закључка када је жанровско одређење у питању. Поред тога што бисмо могли да овај роман посматрамо као фантастичан, можемо га посматрати и као путопис јер је сижејна нит заправо путовање лика девојчице Алисе кроз земљу чуда, њој претходно непознати простор. Уколико тексту приступимо и формалистички, открићемо да оно по наративним дискурсима које садржи припада хибридном жанру – управо због присуства и прозе и поезије, тј. због присуства хетерогеног текста који се не открива само у појединим, визуелно истакнутим деловима, већ и оног који се стапа у друге облике приповедања (дијалог, на пример). Треба још напоменути да је „Алиса у земљи чуда” роман за децу јер поседује фантастичне елементе блиске деци, типског јунака прилагођеног корпусу књижевности за децу (јер је главни лик управо то – дете) и изражену динамику фабуле која доприноси анимирању реципијената тако долазећи до прихватања у интеракцији са текстом међу примарном циљаном читалачком публиком – децом. С друге стране, када су књижевни текстови за децу у питању, честа је присутност дидактике, као и педагошког повољног аспекта, али то није случај са „Алисом у земљи чуда”. О тим (не)повољним аспектима романа за децу причаћемо нешто касније у раду.
2. Наративни оквир који поставља наслов у домену когниције
Сам наслов романа упућује реципијента на ретко погрешне информације о тексту, тј. наслов је толико информативан да даје прецизну идеју и главну тему романа. Поред споменуте теме и идеје, из наслова можемо и претпоставити име главног јунака – Алиса. С обзиром на то да је у наслову тај исти јунак и лоциран, лако откривамо и хронотоп и његову атрибуцију – фантастични елементи у топосу, а касније, кроз текст, увиђамо исти случај и са хроносом. Када је лик позициониран на такав начин, проширавамо и домет фантастике на цео сиже. Међутим, та претпоставка ће само делом бити потврђена – у фантастичном плану овог романа. Том темом се бавимо одмах у следећем одељку овог рада.
3. Два плана дискурса романа Алиса у земљи чуда
Цео роман можемо посматрати кроз два аспекта: реалистични и фантастични. Тиме и долазимо до поделе дискурса текста на два истоимена плана. Уколико сагледамо први план који укључује читав сиже и целу фабулу (од инципита до експлицита), наићи ћемо на реалистични план приче где цикличну композицију дела сагледавамо троделно: 1. Алиса на обали; 2. Алисин сан; 3. Алисина стварност након сна. Из те перспективе, роман би се и могао посматрати као реалистичан. Други план би био производ сепарације текста и сагледавање само приче у причи – наративног дискурса сна. Тај део романа је у потпуности сижејно аутономан и самосталан јер садржи све елементе потребне за књижевни текст. Чак није ни потребно извршити потпуно одвајање од реалистичног плана јер први део дате композиције имплицитно урања у други (који овде и сагледавамо као самостални) не откривајући „чињенични” след дискурса. Фантастични план романа јесте онај интегралан и за само дело и који је заслужан за прихваћену жанровску категорију, као и читалачку публику.
4. Структура романа и композиција
Роман се састоји из дванаест поглавља при чему је свако поглавље номинализовано, где се и налазе основне теме сваког. По истом хронотопу и ликовима на почетку и на крају романа, закључујемо да је композиција романа циклична. Уколико бисмо тумачили само други, фантастични план романа, најпре бисмо установили да је композиција степенаста, али са великом несигурношћу и потешкоћама због примеса апсурда у дискурсу и одсуства било какве генезе ликова.
5. Приповедач и облици приповедања
Приповедач у роману „Алиса у земљи чуда” је хетеродијегетичан са променљивом фокализацијом која иде од нулте до унутрашње у зависности од радње романа коју прати. Поступак промене фокализације је вешто изведен јер је увек у сврху релевантног представљања радње и карактеризације ликова (углавном Алисе), али такође и у сврху аутокорекције самог приповедача у смислу допуне изостављеног у претходном приповедању.
Доминантни облик приповедања, након нарације, јесте монолог који има двоструку функцију: караткеризација главног лика и објашњење ликова и хронотопа у окружењу лика. Нарација је динамична, пратећи некаузални след догађаја. Поред тога јављају се дијалог и монолог. Из дијалога долазимо и до карактеризације других ликова, до сазнања неприсутних ликова, као и до открића апсурда у овом тексту. Најзанимљивији облик приповедања јесте коментар који је често присутан због својих вишеструких функција. Поред тога што имамо информативне коментаре који попуњавају тзв. празна места у знању о лику, присутни су и метакоментари који не сугеришу само начин приповедања наратора, већ и самог лика, када је приповедање фокализовано из његове перспективе. Такође, путем коментара откривамо и ангажовање наратера, тј. њихову замену са читаоцем јер се наратор директно обраћа ономе ко чита.
6. Ликови
Ликови романа „Алиса у земљи чуда” најпре се могу поделити на два скупа: 1. реалистични – Алиса и њена сестра у правом, реалном свету; и 2. фантастични – сви ликови који су везани за хронотоп земље чуда са Алисом – уколико је она тромплејско биће (ова могућност наративне природе лика Алисе испитиваће се у другом делу овог рада). Други скуп јунака има своје подврсте: 1. животиње (Сваки животињски лик, налик на басне и бајке, је персонификован и симболичан, тј. сваки животињски лик је типски, али само унутар овог дискурса: Мартовски Кунић – апсурд; Бели Зец – јавља се контраст са одликом његове врсте, те он касни; Гусеница – мудрост због метаморфозе њене врсте итд.); 2. карте (Ликови представљени персонификацијом шпила карата јесте представа хијерархијског и уопштено уређеног друштва у хаотичном хронотопу. Овакав наративни дискурс може бити тумачен и као пародија и сатира викторијанског друштва историјске грађе коју је писац користио.); 3. људи (Особине ликова који су људске природе зависе од хронотопа из којег долазе, мада се у роману види и јак утицај хронотопа на ликове када се и сама Алиса акомодује законитостима земље чуда.); 4. митска бића (Грифон је преузет из митологије); 5. метафизичко биће (Време је персонификовано и о њему сазнајемо индиректно, преко других ликова).
7. Апсурд и комика у Алиси у земљи чуда
У овом роману можемо наићи на апсурд који се јавља на два нивоа: на нивоу ликова и нивоу радње. Када је у питању апсурд који се доводи у везу са ликовима, најчешће се испољава преко дијалога (нпр. када Шеширџија поставља загонетку Зашто је гавран као писаћи сто? а ни сам нема одговор; такође и када Војвоткиња износи и те како коректне поуке које нису прилагођене ситуацији у којима се налази; а такав случај можемо упоредити са Дон Кихотом М. Сервантеса). Када је у питању апсурд на нивоу радње, увиђамо да он постаје законитост којој се сви ликови прилагођавају. У том домену имамо крокет са живим бићима, суђење где се инсистира пресуда без суђења (овај део романа можемо упоредити са романом Процес Ф. Кафке), понашање Краљице услед условне моћи према осталим ликовима. Међутим, апсурд у овом роману нема функцију разобличавања ликова већ функцију повећања интензитета комике.
8. (Не)погодности за децу
Иако је роман „Алиса у земљи чуда” категорисан као роман за децу, и често га читају управо деца, он нема дидактику ни повољне педагошке реалије које би деца као читаоци могла да присвоје (а знамо да текст може бити рефлектован и пројектован на читаоца). Једине погодности за децу јесу динамика приповедања која анимира пажњу детета и избор мотива који роман представља занимљивијим јер дете неће залазити у тумачење истог. Опозиција и негативна конотација овог романа садржана је у његовим ликовима. Они показују склоност ка насиљу и изазивање туђе смрти (Краљица и Војвоткиња), валидност дечије непроверене аналогије (Алиса), вређање саговорника (најчешће Алисе која једина и може бити предмет идентификације детета као читаоца) и непоштовање животиња, тј. насилно опхођење према њима (игре где су животиње, али и пријатељи ликова, приказане као реквизити за игру).
Алиса као тромплејско биће
С обзиром на то да ћемо говорити о испитивању (за сада) потенцијалног тромплејског бића, треба дефинисати сам појам тромплеја. Касније ћемо разложити проблематику хибернетичког бића и у ком случају оно јесте тромплејко биће и проблематику укрштања и границе два хронотпа на примеру јунака Алисе из романа „Алиса у земљи чуда”.
Проф. др Драгана Вукићевић у својој судији Тромплејска бића фикције наводи:
Тромплеј је трик, оптичка варка којом се ствара илузија тродимензијалних објеката на дводимезијалној површини.
Ова дефиниција се примарно тиче ликовне уметности, али у раду проф. др Д. Вукићевић проширена је и на књижевност углавном када се посматрају тачке „прелаза” ликова из једну онтолошку раван у другу и када ликови задржавају поједине особине припадности обе равни.
Сходно оваквом тумачењу тромплеја, када су у питању две онтолошке равни, морамо увести и преиспитати појам хронотопа који су предуслови за стварање тромплеја и тромплејског бића.
Постоје два хронотопа романа „Алиса у земљи чуда” који се надовезују на два плана романа која су објашњена у овом раду. Први хронотоп је обала реке, у реалном свету (условно речено), а други јесте сама земља чуда (где је законитост континуума времена нарушена). Тромплеј, по аналогији, мора укључивати два хронотопа, минимум једног јунака и место прелаза једног јунака из једног хронотопа у други, задржавајући атрибуте из матичног хронотопа (оног из којег лик прелази у други). Све наведене елементе за тромплеј налазимо у овом роману. Тачка укрштања реалног и фантастичног хронотопа може се сагледати двојако. Најпре, то би било утонуће у сан, а после тога – зечја рупа. С обзиром на то да је граница два хронотопа најчешће без довољног времена за тумачење (прелаз може трајати свега једну секунду), пример транзиције у овом роману, зечја рупа, јесте повољан за испитивање онога шта се дешава у том међупросторном простору, тј. које одлике садржи и какав је лик у времену тзв. прелаза.
Зечја рупа, међусветовни портал кроз који Алиса пролази, најпре има једну иреалну природну законитост – временски континуум није исти као у реалном свету. У њему су сви закони физике недоследни: од времена до силе гравитације. За наш мисаони оглед занимљив је фактор времена јер знамо да оно слично или исто функционише и у другом хронотопу, што ће се на крају овог рада и потврдити. Када је лик у питању, он не подлеже никаквим трансформацијама на унутрашњем и психолошком плану. То значи да лик током прелаза засигурно задржава одлике које је поседовао и у свом матичном хронотопу. Мења се само његово књижевно стање – он постаје тромплејско биће.
Даље, треба испитати особине које лик као тромплејски поседује. Алиса је антимиметична – по карактеристикама које ја задржала из реалног света; зазорна – због привлачења зечје рупе и прелаза; амбивалентна – по биолошкој природи и особинама које поседује одатле и простору у којем егзистира након прелаза.
Још један аргумент, а који се тиче тромплејског лика јесте временска дезоријентисаност коју Алиса свакако поседује. Најпре, она се јавља још у случају пада кроз зечју рупу, а касније и у земљи чуда где је увек шест сати, време за чај.
Напоменућемо још једно облежје које Алису чини тромплејским бићем – моћ над хронотопом. Најпре, Алиса има моћ препознавања хронотопа, жанра и лоцирања себе као лика (овим је померена и сама граница лика у тексту и изван њега):
Кад сам читала бајке, мислила сам да се овако нешто не дешава, а сад, ево ме, усред среде једне такве бајке!
Поред тога, Алиса има моћ над постојањем другог хронотопа док ликови чији је други хронотоп матични немају. За стабилност хронотопа земље чуда приметићемо да је битна тачна констатација која се тиче тог света. Најпре, такав случај затичемо код Мачка Церекала:
– А, ту нема помоћи – рече Мачак – сви смо ми овде луди. Ја сам луд. Ти си луда.
Међутим, тим речима се није ништа променило. Рестрикција хронотопа и привремено, метафизичко уништење (касније ћемо увидети да тај простор није уништен, већ да је за Алису постао коначан) дешава се када Алиса доживи раст своје природне величине и изврши дедуктивну сепарацију и вишеслојну генерализацију окружења констатацијом:
– Ви сте само обичан шпил карата.
У студији Тромплејска бића у фикцији, проф. др Д. Вукићевић наводи дефиницију тромплејског бића:
Под тромплејским бићима подразумевамо увек оне који су начинили онтолошки прелаз, „скок/искорак у непознато” и у том скоку остали заглављени.
С обзиром на то да „Алиса у земљи чуда” има свој наставак под називом „Алиса са оне стране огледала”, примарни лик Алисе наставља да постоји и након првог дела у фикционалном и књижевном свету њеног творца у оквирима насловљених текстова. Према томе, у сагледавању лика Алисе као тромплејског бића, неопходно је сагледати целокупно постојање лика. Роман „Алиса са оне стране огледала завршава се реченицом: „Шта је живот, него сан?” и тиме се деконструише хронотоп и реалност оба романа што значи да Алиса никада није била хибернетичко биће већ тромплејско.
Јован Ђорђевић
Литература:
- КЕРОЛ, Луис; Алиса у земљи чуда; НОЛИТ; Београд: 1987.
- ВУКИЋЕВИЋ, Драгана; Тромплејска бића фикције, Научни састанак слависта у Вукове дане, 2021. - Vol. 50/2, p. 163-172, ISSN: 0351-9066
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.