Поред лирско-епских спевова, које ћемо обрађивати у овом раду, у корпус стваралаштва Бранка Радичевића улазе и кратке лирске песме, тзв. лирске минијатуре, елегије, али и његов сатирични спев Пут.
Лирско-епски спев, односно поема Ђачки растанак испевана је 1844, а представља осврт са аутобиографским контекстом на гимназијске дане, школовање, пријатељства али и растанак са свиме што то доба носи. У спеву се издвајају топоси Сремских Карловаца, Стражилова и Дунава. Доминантни стих поеме јесте лирски десетерац, али се уочавају и краћи стихови попут петераца, четвераца и седмераца код описа љубавних, дитирамбских осећања. Дужим стиховима – једанаестерцима и дванаестерцима, описана су аполонијска осећања патње, која исказују бол због растанка са друговима.
Поема почиње песничком експозицијом у којој је доминантна лирска деглорификација утемељена на антитезама и посвећена је опису брда Стражилова изнад Сремских Карловаца. Деглорификацијска антитеза не представља Стражилово као чудо, према песнику и његовом опису све је сасвим уобичајено, али опет постоји нешто што Стражилово чини посебним са њега и његове пријатеље, те нам се сам топос Стражилова већ на самом почетку издваја као симбол младалачких дана.
Неси, бреже, чудо ти за око,
Не дижеш се до неба високо,
Неси гора умилнога латка,
Кад ко шеће да је шетња слатка,
Ни се вода са камена слива,
Кад ко легне да слађе почива,
А ко тражи за весеље цвеће —
Заман тражи, ту га наћи неће.
Неколико овде је дрвета,
Ал' де расту, то су места света,
Њи је тужно посадило доба,
Свако с' вије више једног гроба,
По гробови трава обилата,
На декоме цвећа умиљата,
Ко зна кога гроб овај покрива,
Можда цветак ту какав почива,
Па је цвеће поитило амо
Да се самцит братац не би тешкô,
Веће мирно у гробници лешкô.
У том уводу песник се осврће на један гроб, те наводимо стихове:
Та све му је можда овог света
Уграбила ова рака клета,
Та од свију његови милина
Сада њему остала једина,
Све нестало, све га је издало,
Ти једино верно му остало,
Млого тео, млого започео,
Час умрли њега је помео,
Место данка спустила се тама,
Место славе тебе има сама,
Ти си понос, ти си цела дика,
Ти му слава можда свеколика.
Назначени стих представља тугу за прохујалом младошћу, која је исказана преко гроба непознатог човека. Овај стих ће такође касније постати и епитаф прерано преминулом Б. Радичевићу.
Кроз уводни део и опис Стражилова Радичевић нам исказује основна осећања која ће доминирати поемом, а то су: радовање животу које је искусио у гимназијским годинама, али и жал и бол због растанка са самом младошћу.
Радичевић пажњу посвећује и опису Карловаца, жалећи што ће се ускоро растати са ђачким данима, а у исто време и жуди за новим и још увек непознатим животом.
Ој Карловци, место моје драго,
Кô детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва ја мед и смокву само.
Дете мало — голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде, овде, де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
...
Али шта ће када мора бити,
За њи срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
На крају песничке експозиције песник се обраћа поезији да му помогне како би што вештије исказао емоције које га тиште:
Лака песмо, оди у помоћ,
Јера оно већ је близу ноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!
Средишњи, дитирамбски део песме исказан је кроз два кола – бербанско и кафанско, те су многи критичари окарактерисали ову поему као непримерену.
Бербанско коло, реализовано кроз соларни мит, посвећено је бербама винограда на Стражилову. Ово коло испевано је у кратким лирским стиховима од четвераца до осмераца. Уочавамо и описе еротских слика младића и девојака који су уживали не само у брању грожда већ и у љубавним погледима. Бербанско коло такође дочарава и аркадијски амбијент винограда, али и опис Стражилова у јесен.
Кафанско, словенско коло, реализовано је кроз лунарни мит, што значи да се одиграва по ноћи. Бранко је овим колом имао жељу да прикаже другачији живот ђака, кафански, боемски, уз песму, вино и музику, те тако доминирају и боемско расположење, али и кафанска визија света. Кроз ово коло такође се преприлићу и меланхолична, патриотска осећања, која славе српску прошлост и идеју пансловенског јединства (уједињење српског, црногорског, сремског, банатског, бачког, далматијског, дубровачког, босанског, али и народа око Дрине). У овом делу поеме појављују се и многе историјске личности попут: Вељка Петровића, Марка Краљевића, Душана Силног, али и личности владара од средњег па до 19. века.
У завршном делу лирско-епског спева следи опроштај од другова који су их прерано напустили, још за време њиховог школовања (Арса, Сима). Завршетком ноћи завршава се и боемско вече, а ђачки другови се опраштају заувек.
Завршни стихови приказују слику зоре, окончаног ђачког живота, али такође и преносе снажну поруку како сам песник, лирски субјект, никада неће заборавити ни своје другове, ни те године, молећи их да се и они некада њега сете и помену, макар у њиховим мислима.
Одо, браћо, збогом мени сада,
Збогом, браћо, можда за свакада!
Сећајте се мене, друга свога,
Сећајте се красна доба тога,
Ох заклетве оне дивне, свете,
Браћо мила, заборавит нете,
Ње с' сећајте увек и свакада,
Мене млада само кадикада,
Само онда кад чашу узмете,
Па весели до дна испијете,
Тада само, тада веселога
Сетите се, браћо, друга свога,
Каж'те само макар у памети:
Млогу л' с нама он осуши клети!
То је доста, ја не тражим више, —
Збогом, браћо, мила и сувише,
Били живи, весели и здрави
Никада вас ја не заборави.
Његова друга поема коју треба поменути насловљена је знаком питања, ?, а позната је и као Непознатој. Написана је 1847. и сачињена из две композиционе целине. Драгиша Живковић верује да постоје заправо две верзије једне исте песме, где је дужи део настао први, а затим је краћу, сонетну верзију Бранко ставио као увод ове песме.
Прва композициона целина – сонет, знатно је краћа. Сачињена је из четири строфе, где у првој доминира мотив љубавне жудње, а у другој мотив сусрета у сну. Трећа строфа обојена је мотивом самоће након буђења из сновидовне фантазије, те жудња за идеалном драгом постаје све јача. Четврта строфа посвећена је сусрету двоје младих, који се одиграва управо у сну. Ово су уједно и мотиви који доминирају поетиком романтизма.
Дужа верзија сачињена је од 325 стихова, исписана у наративној форми, а разрађује већ поменуте мотиве. Поема се налази на граници између сна и јаве. Доминира каталошки опис драге: коса, уста, ход, витко тело. Када се сам песник осећао најлепше, сновидовна визија се окончала, а њему је након сна остала само жудња и жеља да поново сретне ту лепу девојку. Управо тада он креће у потрагу за њом, те је кроз опис потраге Радичевић дочарао и аркадијску слику природе. Убрзо ступа разочарање, те он тоне у сан због сопственог страха од самоће. У сну увиђамо мотив топлог ветра који му поново доноси његову идеалну драгу. Тај исти ветар лирског субјекта и враћа на земљу управо оног момента када је пожелео да је додирне. Песма се завршава молитвама лирског субјекта упућеним Богу, како би се опет сусрео са својом идеалном драгом и вратио се натраг у своје сновидовне фантазије.
Сунце седа, па се опет диже,
После ноћи бели данак стиже,
Шат и мене моје сунце дође,
Шат и мене данак не мимође,
Доће данак, сунце ће се дићи,
На студенцу још ће цвећа нићи,
Да доплетем венац започети,
Да допевам појак овај свети,
Браћо мила, за живота свога.
У песми се издвајају мотив идеалне драге, мотив сна, жудње, патње, мотив ветра и студенца, сновидовних фантазија, али и љубавних сусрета. На самом крају, након анализе песме, можемо уочити Бранкову поруку читаоцима, којом поручује да морамо непрестано трагати за својим идеалним љубавима.
Поема Туга и опомена започета је 1844, а завршена 1845. и представља најсложеније Радичевићево дело. Састављена је од 60 октава у којима доминира укрштена рима, а стихови су јампски једанаестерци.
Овим лирско-епским спевом Радичевић је увео мотив мртве драге по први пут на уметнички начин у српску књижевност. Након Туге и опомене, овај мотив доминираће и у Змајевим Ђулићима увеоцима, да би врхунац достигао у песми Santa Maria della Salute Лазе Костића.
Радња поеме заснована је на љубави и снажним љубавним осећањима између младића и девојке, те љубав као таква за њих представља једину заштиту и уточиште од суровости живота. Нажалост, двоје младих морало је принудно да се растане јер је младић отишао у рат у далеку покрајну.
Октава под бројем 36 представља трагични заплет песме.
Већ густа с' магла јутром започела,
На земљу мраз је веће падô кру(т)
Зелено лишће јесен је однела,
И голи диза к небу дрво прут.
На остављена већ одавна врела
Једаред ја предвече узе пут;
Менека тамо не знам шта је вукло,
А срце моје необично ј' тукло.
Из назначене октаве јасно се уочава немир младића и страх, који је поткрепљен сумњом да је његова вољена драга умрла. Након слутње уследио је долазак кући, а његова стрепња се нажалост обистинила.
Октава број 44 открива управо открива у страховиту и језиву истину, али и обједињује унутрашњу и спољашњу димензију у једној.
Ње више нема — то је био звук,
У њен кад ја унишô бија дом,
Страовито ме дирнуше тад ук
Из ведрог неба, као страшни гром,
Весела мога уби сав он пук,
Из корена се љуљну житка стром;
И да му дебло није било камен,
Ти речи би га преломио пламен.
Назначени стих у коме доминира звук као битна компонента представља управо звук смрти о коме је слутио све време.
Визија мртве драге јавиће му се у сну, те је тај доживљај сновидовних фантазија био стварнији од свега онога што је осећао за живота. Кроз визију мртве драге и сновидовних сусрета уочавамо и доминантан мотив у романтичарској поезији – мотив сна. Након буђења, његова идеална драга је нестала, али на његовом лицу остала је срећа што је макар у сну успео да успостави спиритуалну везу са својом вољеном.
У завршним строфама песник велича Бога глорификујући сан који је излечио његову бол, жудећи за новим сусретом, па макар и у сну, са својом мртвом, идеалном драгом.
Туге моје прошла је грдоба,
Санак слатки њу је излечио:
Прамалеће, то је прелепо доба,
Пита ди сам њу ја оставио?
Доба друго, кишовито доба
Тишти што је лекар излечио,
Прамалећа слатке опомене
У ме јадна доводи уништене.
Изразити таленат Бранка Радичевића прекинула је у двадесет деветој години живота туберкулоза. Након поменутих појединих епско-лирских спевова уочавамо да је, иако млад, Брано српску поезију оплеменио новим мотивима, остављајући тако вечити траг у бескрају за собом, али и нове путеве и видике будућим српским књижевницима, који ће градити своју поезију модернизма управо на темељима романтизма, чији је један од оснивача Бранко Радичевић.
Александра Вукић, 2721
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.