БЕДЕМИ СУ СЕ РАЗУМЕЛИ...
Лујо Војновић (1864–1951) историчар, писац, дипломата и правник, један од првих модерних проучавалаца старог Дубровника, своје бројне радове је заснивао на архивским истраживањима али и на консултовању стране литературе, као зналац готово свих европских језика. Дубровник је био његова преокупирајућа тема, којој је, како је савремена историографија оценила, и поред научног апарата којим се служио, често прилазио са превише некритичког заноса и уочљиве болне туге за прошлим временима. Због тога се његови историјски радови, међу којима и књиге Историја Дубровачке Републике, Дубровник и Османско Царство I, Пад Дубровника I-II, Histoire de Dalmatie, Dalmazia, Italia e Unita Jugoslava читају као најтечније литерарно штиво а књижевна дела, Дубровачке елегије, на пример, као праве песме у прози. Уз ова и многа друга стручна и литерарна а овде непоменута дела, која је објављивао у Загребу и Београду, али и у Паризу и у Лондону, овај брат великог драматичара Ива, писца Дубровачке трилогије, и син историчара и правника Косте Војновића, штампао је по бројним мањим и већим листовима у местима где га је његова служба водила, дуж наших страна, како се онда говорило, више десетина радова, правих малих драгуља. Њихов попис само је покушан да се сачини, а откриће сваког следећег, велика је радост за ретке проучаваоце његовог дела.
Текст Дубровник и Смедерево један је од тих лепих тренутака у истраживачком раду Луја Војновића, који је волео да потенцира своје племићко порекло, везујући га за најстарију српску владарску лозу, Немањиће. Војновића је његова дипломатска служба често везивала за Београд. Током једног од таквих боравака, а било их је више, међу којима и онај у периоду 1904–1906. који је провео на двору као васпитач и учитељ младог Александра Карађорђевића, настао је и овај запис у којем је историчар старе Рагузе поновио своју мисао о нераскидивој повезаности Србије и Дубровника.
СМЕДЕРЕВО И ДУБРОВНИК
Не заборавих никад неку вожњу низ Дунав са својим непрежаљеним пријатељем руским послаником Губастовом, који је године 1917. умро под бољшевицима, у Петрограду, од глади и зиме.
Пролажасмо између зелених обала, сред зеленог ћутања што човека у нашој земљи прати тамо горе од словенских брда и обала Саве, без иједног споменика, без једне катедрале, без прекида једне камене песме, које се посвуда сретају на западним друмовима, па на далматинској обали и на путевима јужне Србије. Понављах у себи онај Кардучијев гласовити тако оспорени стих: „Il divino del pian silenzio verde” („Божанствено зелено ћутање поља”), који је одушевљавао некада моју младеначку машту.
Изненада, на завоју реке, викнем своме другу: „Погледајте, Константине Аркадијевићу, средњевековну визију!” И заиста, зупчасти бедеми дизаху се над мутним валовима Дунава, као нека гвелфска кула ношена на валовима флорентинскога Арна и насела на чудним обалама опустелога неког света. Зупчаста кула прекидаше једнолични хоризонт. То беше Смедерево. Први камени споменик што га сретосмо на воденом путу... У појасу тих бедема срушио се занавек стари српски свет да би својом смрћу припремио далеко, далеко свој препорођај. У тим бедемима епигони српског царства бдили су још неколико над слабашном лучи, којој се није дало да умре!
Између Угарске, која је увек спречавала уједињење и консолидацију наших земаља, и лукавог варварства Османске Царевине, последњи господар српски, Смедеревац Ђорђе Бранковић, стаде да бежи пред султаном, да лута тамо-амо по хришћанским околним земљама и најзад пребегне у Дубровник! Стара пословица, још из XIV века, говораше: „Кад ловци терају зеца, куд ће овај него у Дубровник”. И овај пут, град Светога Влаха повеза, преко Смедерева, своје име за српску историју. Зато они смедеревски бедеми могу, боље од ма каквих противничких бајка, да послуже као вечити споменик српско-дубровачких веза. Они нас подсећају великог акта витештва, мудрости и пијетета што су дубровачки оци дали и оставили традицији целог балканског света. Цар је Мурат II онај ловац који тера смедеревску дивљач. Али дубровачки морнари, ловци и они, дочекају Ђорђа у Бару, превозе га на галију са белом заставом у Кадмијску Будву, пак у саму дубровачку луку. Ево опет једног бегунца између бедема града Дубровника! Мурат, који ће наскоро да се огледа са угарском војском Сибињанин Јанка, тражи од дубровачког Сената да му преда српскога кнеза. Султан обећава Дубровнику златна брда ако му уручи Смедеревца. Ђорђево благо припашће Дубровчанима. Десет милиуна динара! Дубровник неће више плаћати харач Порти! Прошириће му се држава!
Сенат већа и решава да не преда Ђорђа султану. Да би одвратио султанов гнев, Ђорђа превозе у Далмацију, да би се ухватио Угарске. Бедеми су се разумели. Утврђени градови имаху у оно време свој нарочит заједнички језик. Није било непроходних заграда ни ограда. Тврд камен тамо, тврд камен овамо. И подсвесна заједница крви, и свесна заједница интереса. Никакве верске свађе није било. Вера је била она иста, хришћанска. Иако је Дубровник зазирао, из мотива свог политичког самоодржања, од зидања некатоличких богомоља, он је ипак без икаква обзира на различност црква само водио рачуна о реализму својих државних концепција, прислоњених на поверење у чистоћу свога држања према свакоме који тражаше његову заштиту.
Неколико година касније дубровачка властела Сорго, Ђорђи и Рести служе Деспоту, као финансијски саветници и политички помоћници. Дубровник враћа Ђорђу оних десет милиона злата депонованих у државној каси. И град на мору продужују да плаћа данак султану након погибије код Варне. Србија мало по мало тоне у ноћне валове.
Све ми је ово дозивало Смедерево док је још пливало у златној копрени сутона на Дунаву.
Ко је оно рекао да се Дубровник и Србија нису разумевали? Да нису ништа имали заједничкога? Све противно! Једно се без другога не да ни замислити. Дрека не мења ништа на ствари. Сведоци су бедеми. Кад они смедеревски буду рестаурисани (а надајмо се да неће какав милијардер порушити ни дубровачке бедеме!), нека се на мраморној плочи овековечи овај нов доказ једнокрвности, далековидности и честитости словинскога Дубровника, коме ни сам моћан један слултан није могао одрећи своје дивљење!
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.