„Velebit je planina koju promatram od detinjstvaˮ (razgovor sa Želimirom Perišem, piscem romana „Mladenka Kostonogaˮ)
Želimir Periš, rođen 1975. u Zadru, dosad je objavio zbirku priča Mučenice (2013), romane Mima i kvadratura duga (2014) i Mima i vaše kćeri (2015), zbirku pesama X (2016), roman Mladenka Kostonoga (2020), koji je pored nagrade Tportala za roman godine dobio i nagradu „Kočićevo pero”. Za priče je dobio nagrade „Sfera” (2002), „Lapis Histriae” (2012). Bio je u užem izboru za nagrade „Lapis Histriae” (2013), „Vranac” (2014), „Festivala europske kratke priče” (2014). Živi u Zadru, a osim što gusla i piše knjige, odgaja svoju brojnu decu i programira supernapredne informacijske sisteme.
1. Hvala Vam što ste pristali da odgovorite na moja pitanja. Pre svega, čestitam na uspehu koji je roman „Mladenka Kostonoga” postigao samo tri godine nakon objavljivanja. Na koji način Vam se prvi put javila ideja za pisanje ovog romana?
Priča romana se slagala malo pomalo, no krenula je od jedne jednostavne ideje kako bi bilo super napisati ulančane priče o ženi koja ide od sela do sela i u svakom se susreće s ljudskim mukama i problemima.
2. Govorili ste o tome da su inspiracija za Gilina lutanja bile izbeglice iz Sudana i Etiopije. Koja je bila inspiracija za građenje mitskog lika veštice i majke Gile Kostonoge?
Cijela Gilina biografija je konstrukt mnogih biografija, posebno žena iz tog vremena i naših prostora, no neke inspiracije sam tražio i dalje, pa sam tako došao do Afrike. Na kraju, sve su ljudske priče slične, a iskustva rata i nesreće univerzalna.
3. U kojoj meri se istorijski događaji pomenuti u romanu oslanjaju na stvarnost (recimo, dolazak cara Ferdinanda u Zagoru 1838. godine, pobacivanje njegove žene carice Marije, priča o tome da je njihov sin otet? Da li je nadvojvoda Gottfried zaista postojao?)?
Historija je za potrebe romana pomalo rastegnuta pa su u nju upisani neki likovi i događaji koji se nisu nužno dogodili, ili, ako jesu, nisu ostali zapisani. Ferdinand je zbilja putovao, ali priča o caričinoj trudnoći ipak nije zapisana u povijesnim knjigama.
Nadvojvoda Gottfried je inspiriran stvarnim biskupom od Olomuca koji je bio Ferdinandov savjetnik ali su i tu, u svrhu romaneskne slobode, neki datumi malo podešeni jer je stvari biskup umro nešto prije nego što bi stigao konstruirati urotu iz romana.
4. Govorili ste o literaturi iz koje ste preuzimali građu za ovaj roman (Katičić, Bajer, Evelin Rudan, Drago Orlić, itd.). Koliko dugo je trajao proces prikupljanja građe za ovaj roman? Da li ste mu pristupili pisanju tek kada je proces istraživanja građe bio gotov, ili je taj proces tekao paralelno?
Puno sam čitao prije početka pisanja, a još više nakon. Svaka je glava romana zahtjevala vlastito istraživanje i tih sam godina bio čest gost etnografskih odjela biblioteka.
5. Lik Anke Revolucionarke isprva je uveden samo kako bi motivisao uvođenje lika Gile. Da li je njeno delovanje u kasnijem delu romana bilo inspirisano nekom istorijskom ličnošću?
Ne, Anka je zamišljena kao sporedan lik koji će uvesti Gilu u priču pa iz nje (kao i mnogi drugi likovi) ispasti, međutim pokazala se prevažna da tek tako ode iz romana, pa je voditelj još nekih radnji i događanja u Gilinom životu. Njen lik nije došao iz povjesnih knjiga već iz čiste ljudske potrebe, jer je i Gili trebao zaštitnik.
6. Roman obiluje metatekstualnim komentarima koji često razbijaju četvrti zid. Na koji način su “sablja i puška” poslužili kao instrumenti pripovedne tehnike?
Zna se koja je svrha sablje i puške, a jedan od mojih motiva bio je i izvrgivanje i ruganje simbolima. Tako se svi simboli u knjizi preslaguju i pretvaraju u nešto drugo, pa sablja i puška, oruđa nasilja i ubijanja, postaju instrumenti.
7. Roman se odlikuje mozaičnošću strukture – već na početku prve glave saznajemo da će to biti roman pripovedanjem bez plana i reda. Kako je izgledao proces stvaranja ovakve strukture romana?
Kad sam shvatio da će to biti roman raznolike strukture u kojem je svako poglavlje novo iznenađenje pustio sam idejama da se množe i svaku pokušao realizirati, tako da knjiga postaje sve luđa i nepredvidija kako napreduje. Ipak, ono najvažnije u knjizi, njenu priču, jako sam kontrolirao.
8. Prostor Velebita, konstruisan kao Arkadija i posebno značajan za fenomen vila u srednjoj Dalmaciji, bio je inspirisan romanom “Planine” Petra Zoranića. Šta za Vas znači velebitski prostor i zašto ste izabrali baš njega za hronotop odrastanja devojčice Gile?
To je planina koju promatram od djetinjstva, no važnija od toga bila su mi narodna vjerovanja koja se vežu uz takve posebne i dominantne topologije. Odveo sam Gilu na Velebit zato što je on pun mitova o vilama.
9. Koliko od stvarnog Želimira Periša je uzeo „priprosti guslar”, istoimeni fikcionalni lik?
Nimalo. Vidiš, ja se uopće nisam pojavio u svojoj knjizi, ja sam samo jednog lika nazvao Želimir Periš. To je samo igra. Čitatelji uvijek traže autora u svojim knjigama (ima ona jedna fraza s kojom se nikako ne slažem, koja kaže: „Pisci uvijek pišu samo o sebi”), pa je meni bilo zanimljivo igrati se s likom autora.
10. Da li možemo u budućnosti očekivati ekranizaciju ovoga romana ili pak pozorišnu predstavu?
To nije moja odluka. Ja bih naravno bio sretan da Gila zaživi i u drugim umjetnostima, i nadam se da bi se tako nešto moglo dogoditi.
11. Roman je pravi postmodernistički mozaik različitih književnih rodova, žanrova i stilova, fuzija književnojezičkih, istorijsko-političkih i rodnih tema. Kako biste Vi okarakterisali svoju poetiku?
Kad sam knjigu završio dosta me iznenadilo svrstavanje u postmodernizam. Nekako sam očekivao da suvremena književnost nije sklona svrstavanju u fioke, no jasno je da crpi inspiraciju iz svega što joj je prethodilo. U svakom sam slučaju uživao u pisanju romana koji nije očekivan i koji se igra i pisanjem kao takvim.
Autorizovani razgovor sa piscem Želimirom Perišem, autorom romana Mladenka Kostonoga, realizovan elektronskim putem za potrebe završnog rada[1]. Razgovor je vodila Dunja Sokolović, diplomirani filolog.
[1] Razgovor je napisan latinicom iz dva razloga – u Republici Srbiji latinica je jedno od dva službena pisma i jedino službeno pismo sagovornika Želimira Periša.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.