-Ово је серија текстова о мање познатим креативним градовима света. Други од њих који ће бити представљен је кубански град Хавана-
“Да јесмо и да ћемо бити само једна прича, једна идеја, једна воља за сва времена.” Фидел Кастро
Хавана је главни и највећи град Кубе, највећег острва Кариба. Многи Хавану зову градом у коме је време стало због његовог изгледа, начина живљења тамошњег становништва, као и осталих специфичности које су за њега карактеристичне. Туристи из целог света и одлазе у посету Куби јер очекују да је тамо време стало. Осећај као да никуда не журите, животна радост, музика, игра и нека једноставнија времена – то је оно што Куба има да пружи. Кубанци мере време од револуције; на пример, у новинама уместо 2020. година писаће - 60 година од револуције. Иако је у Хавани, али и на територији читавог острва врло мало грађено након револуције, управо је то допринело да Куба буде специфично и занимљиво место за туристе широм света. Олдтајмери, шарене старе куће доприносe уникатности ове земље и главног града.
Музика је саставни део живота Хаване. Велики број становника шета градом са транзисторским радијом у стиснутим рукама. Зато музику уопште није тешко пронаћи. Мали бендови или певачи су на готово сваком уличном углу и просто се изражавају задивљујућим ритмовима без икаквих напора. У већини барова присутна је музика уживо, а често се нуде и ЦД-ови на продају, тако да је свугде невероватно лако пронаћи ноте у локалном ритму.
Просечна месечна примања на Куби су 30 евра. У супермаркетима су рафови полупразни, јер нема увозних производа, а често се дешава и да је доступна само једна врста неког производа. Куба спада у једну од две државе у којима се не продаје кока кола (друга држава је Северна Кореја). Коришћење мобилних телефона дозвољено је тек 2008. године, а интернет ни дан данас не функционише као у осталим крајевима света – потребне су картице за интернет, које, када се активирају омогућавају сат времена брзог интернета. У 2015. години власти су обезбедиле 35 места на којима су људи могли да се повежу на интернет, али цена те услуге износила је по сату чак око 10% њихове месечне плате. До краја 2018. године обезбеђено је око 800 таквих места, а данас је коришћење интернета и даље ограничено и није намењено за ширу и сталну употребу. Ситуација се мења, и вероватно ће се интернет у будућности све учесталије користити, али Куба свакако није ишла у корак (нити иде данас) са светом у том погледу. У кућама се користе фиксни телефони, а на улицама телефонске говорнице.
“Хавана је један од великих светских градова, узвишено здепаст, али тврдоглаво грациозан, попут потамнелог хрома – град, како је једном написао млади Винстон Черчил, где се било шта може догодити.” Џонатан Мајлс
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Кућа Ернеста Хемингвеја налази се мало даље од централне зоне Хаване и данас представља неку врсту музеја. Позната је као место где је Хемингвеј провео неколико година свог живота, где је писао и стварао. Ентеријер је такав да у потпуности осликава време када је он био ту. Врло мало тога је преуређено и прилагођено потребама туризма. Хемингвеј је једном приликом изјавио “Младост имамо да бисмо чинили глупости, а старост да бисмо жалили за тим глупостима”. Највећи део свог живота провео је на Куби. Тамо је упознао и локалног рибара који му је био инспирација за писање његовог најпознатијег романа “Старац и море”. Испред његове куће данас се налази чувени брод Пилар, са кога је упознао рибара. Такође, тамо су и даље плоче, разна уметничка дела, као и машина на којој је писао. Када је добио Нобелову награду за књижевност, Хемингвеј је изјавио да та награда припада колико њему, толико и Куби, односно кубанском народу. Говорио је да дајкири пије у бару “Ел Флоридита”, а мохито у “Ла Бодегита дел Медио”. Тако су неколико година касније ова два локална бара постала и значајна туристичка атракција у Хавани. Верује се да је први коктел направљен управо на Куби, а коктел дајкири је направљен посебно у Хемингвејеву част. Састоји се од рума, сока лимете и издробљеног леда.
Извор: Royalty free photo from Flickr, available under public domain license
Оно што је веома занимљиво, јесте да иако сиромашна држава, Куба је земља у којој је најнижа стопа криминала на свету. Становници Кубе остављају отворене прозоре и не закључавају врата својих домова. С друге стране – Куба је држава са највећом стопом писмености на свету, чак 99,8% становништва је писмено! Можда томе иде у прилог управо неразвијеност и неприхваћеност технологије, али и то што је образовање бесплатно. Након пријема на факултет Кубанци имају задатак да положе три основна испита, а то су: шпански језик, математика и историја Кубе. Лекари примају више од просечне плате - око 50 евра. То је и разлог што већина Кубанаца уписује студије медицине и разлог зашто је кубанска медицина рангирана на 39. месту по квалитету здравства у 2020. години, како наводи Светска здравствена организација (СЗО).
“Хавана је због свих својих мириса, зноја, рушевинских зидова, изолације и тешке историје, најромантичнији град на свету.” Марк Курлански
На Куби влада мото “la vida sin estres”, што у преводу значи живот без стреса. Да Кубанци заиста по том принципу и живе, доказује податак да више од 2500 грађана Кубе има 100 година. Кубанци играју и певају по улицама и то је призор који се може свакодневно видети. Хаванци су углавном на улицама, испред својих кућа, причају и друже се, и увек се однекуд могу чути звуци музике. Октобра 2019. године, кубански градови Хавана и Тринидад проглашени су за креативне градове од стране Унеска. Хавана је посебно одабрана за музику, а Тринидад за занате и народну уметност. Према Унеску они се залажу да културу ставе у средиште своје стратегије развоја и размене своје најбоље праксе. Шездесет пет градова прати кубанску престоницу у овој новој ознаци, укључујући 15 латиноамеричких и карипских градова који свој културни развој заснивају на различитим манифестацијама.
Како би били одобрени као креативни градови музике, они морају да испуне бројне критеријуме које је поставио Унеско. Неки од значајних критеријума су:
- искуство у домаћинству музичких фестивала и догађаја на националном или међународном нивоу;
- неформалне структуре за музичко образовање, укључујући аматерске хорове и оркестре;
- културни простори који су погодни за вежбање и слушање музике (нпр. аудиторијуми на отвореном);
- препознати центри музичког стварања и активности;
- промоција музичке индустрије у свим њеним облицима;
- домаће или међународне платформе посвећене одређеним музичким жанровима и/или музици из других земаља.
На сајту Унеска пише: “Чули смо музику у сваком граду широм света; било да се изводи у кафићима, баровима или концертним салама, или се пак игра у кућама, на улицама или аутобуској станици или аеродрому. Сваки град је музичко игралиште, али многи од њих нису “град музике”. Заправо, од толико много градова који постоје широм света, само одређени се усуђују да носе титулу.” Хавана је дефинитивно град који с поносом ту титулу данас носи.
Музика Кубе, укључујући њене инструменте, перформансе и плес, обухвата велики скуп јединствених традиција на које су највише утицале западноафричка и европска (а нарочито шпанска) музика. Кубанска музика сматра се једном од најутицајнијих и најбогатијих регионалних музика света. На пример, жанр музике и плеса “сон кубано” спаја прилагођену шпанску гитару (трес), мелодију, хармонију и лирске традиције са афро-кубанским удараљкама и ритмовима. Нажалост, готово ништа не остаје од старих народних традиција будући да је аутохтоно становништво истребљено у 16. веку доласком колонизатора. Од 19. века кубанска музика ширила је све више свој утицај широм света. Најпопуларнији је био облик регионалне музике од увођења технологије снимања. Кубанска музика допринела је развоју широког спектра жанровских и музичких стилова широм света, пре свега у Латинској Америци, Карибима, западној Африци и Европи. Примери укључују афро-кубански џез, салсу, многе западноафричке адаптације афро-кубанске музике (оркестар Баобаб, Африкандо), шпанске фузијске жанрове (посебно с фламенком) и широк избор жанрова у Латинској Америци.
Кубански народ је током година развијао богатство музиколошког материјала који су створили бројни истражитељи и стручњаци за ову тему. Рад неких аутора који су пружали информације о музици на Куби током 19. века обично је обухваћен у хроникама које покривају општију тему. Прва истраживања и студије посебно посвећене музичкој уметности и пракси појавиле су се на Куби тек почетком 20. века. Листа важних личности које су допринеле музиколошким студијама на Куби укључује Фернанда Ортиза, Едуарда Санчеза де Фуентес, Емилиа Гренета и друге. Недавно је група младих кубанских музиколога стекла заслужени углед на међународном академском пољу захваљујући чврстом истраживачком раду. Неки од најистакнутијих чланова ове групе су: Лилиана Гонзалез Морено, Иван Цесар Моралес Флорес, Пабло Алехандро Суарез Мареро.
Извор: Royalty free photo from Pikist, available under public domain license
Урбана румба: Удружење више афричких традиција плеса, у комбинацији са шпанским утицајима. Према кубанском музикологу Аргелиерсу Леону: “У гозби која је представљала румбу, уврстили су се афрички доприноси, али и конвертовали други елементи из латиноамеричких корена, који су већ били уклопљени у изразе који су се појавили код нове популације која се појавила на острву”.
“Coros de Clave” биле су популарне хорске групе које су се појавиле почетком 20. века у Хавани и другим кубанским градовима. Кубанска влада дозволила је црним људима, робовима и слободним људима да негују своје културне традиције унутар граница одређених друштава за међусобну помоћ, која су основана током 16. века. Према Дејвиду Брауну, та друштва пружена у време болести и смрти, држала су мису за умрле чланове, прикупљала средства за куповину нације - рођене браће, спонзорисала су верске мисе и плесне карневалске групе које се данас називају компаси, око годишњег циклуса католичких фестивалских дана.
Рурална румба: На сличан начин као што су се прве шпанске песме прошириле из градова на сеоски крај, такође су карактеристике кубанске гуараче, која је уживала велику популарност у Хавани, почеле да се шире у рурална подручја током 19. века. Овај процес уопште није био тежак ако се узме у обзир колико су градска и рурална подручја на Куби била блиска међусобно (удаљеност није била велика). Зато су кубански сељаци (гуајироси) почели да укључују у своје странке назване “guateques” или “changüís”, а у светковине попут “fiestas patronales” (прославе свеца заштитника) који су били врло слични урбаним. Сеоска румба обухватила је већи број афричких карактеристика у поређењу с кубанском гуарачом, услед постепене интеграције слободних афро-кубанских грађана у рурално окружење.
Извор: Royalty free photo by //www.pexels.com/@dimitri-dim-380720?utm_content=attributionCopyText&utm_medium=referral&;utm_source=pexels">Dimitri Dim from Pexels, available under public domain license
“Proto Son”: Порекло кубанског “сина” може се пратити до сеоских румба које је музиколог Данило Ороско назвао “првобитне соне”. Они показују, у делимичном или ембрионалном облику, све карактеристике које су касније идентификовале стил “сина”: понављање фразе која се зове монтуно, облик клаве, ритмички контрапункт између различитих слојева музичке текстуре, гуајео из Треса, ритмови са гитаром, бонгоима, контрабасом и стил позива и одговора између солиста и хора.
Кубански џез: Историја џеза на Куби била је замишљена дуги низ година, али постало је јасно да је њена историја на Куби практично дугачка као и историја у САД. Много више се данас зна о раним кубанским џез бендовима, али потпуна процена указује на недостатак снимака. Миграције и посете САД и међусобна размена плоча и нота одржавали су музичаре у две земље. У првом делу 20. века музичари са Кубе и Њу Орлеанса имали су близак однос. Вођа оркестра у чувеном клубу Тропикана, Армандо Ромеу ЈР, био је водећа личност у развоју кубанског џеза након Другог светског рата.
“The Black Curros (Negros Curros)”: У вези са појавом гуарача, а касније и урбане румбе у Матанзасима, важно је поменути значајан и сликовит друштвени сектор који је састављен од слободних црнаца који су стигли из Севиље. Ова група је интегрисана у популацију слободних црнаца и мулата који су живели у маргинализованим деловима града Хаване. Хосе Викторијано, кубански писац из 19. века, описао их је овако: “Имали су својствен аспект и било је довољно само да их погледамо како бисмо их препознали... Њихове дуге плетенице које падају преко лица и врата, зуби нарезани, оштри и шиљасти, њихове фине кошуље од платна, панталоне, готово увек беле или са обојеним пругама, уске у струку и врло широке у ногама, платнене ципеле са сребрним копчама, кратка јакна са шиљастим репом, сламната капа, црне висеће свилене тракице и дебели златни обручи које су носили у ушима, са којих су висили врпце и катанци од истог метала, формирајући украс који само они носе.” Ћуро је био посвећен лењости, крађи и набавци, док је његова другарица, ћура, на Куби обављала проституцију. Но, Ћурос је такође пружао забаву, укључујући песме и плесове које су изводили за хиљаде мушкараца који су сваке године долазили на острво у бродовима, који су пратили руту коју је основала шпанска круна за своје галије, како би избегли нападе гусара и приватника. На острву су се задржавали месецима, све док није долазило време да се врате у луку Севиљу. Будући да су од рођења били изложени утицају шпанске и афричке културе, они би требало да играју важну улогу у креирању оригиналног прототипа шпанске песме који је настао из кубанске гуараче.
Извор: Ово дело је јавно доступно у његовој земљи порекла и другим земљама и областима у којима је појам ауторског права живот аутора плус 70 година или мање
Гуарача: Гуарача је жанр брзог темпа. Настао је крајем 18. века, а током раног 20. века се још увек често играо у борделима и другим местима у Хавани. Текстови су били пуни сленга, а бавили су се догађајима и људима у вестима. Ритмично, гуарача показује низ ритам комбинација, попут 6/8 са 2/4. Према Алеху Карпентијеру, почетком 19. века у Хавани се одржавало до 50 плесних забава сваког дана, на којима се певало и плесало познате “гуараче”, између осталих популарних комада. Према коментарима објављеним у “El Regañón de La Habana” може се закључити да су гуараче биле веома популаран жанр у популацији Хаване у то време, јер у овом чланку аутор наводи: “Али најважније, оно што ме највише мучи је слобода са којом се пева низ хитова по улицама и градским кућама, где се невиност и морал вређају, не само од стране најниже класе, већ и од људи за које се сматра да су образовани”. Стога, може се рећи да су гуараче, врло смелог садржаја, очигледно већ певане у широком друштвеном сектору становништва Хаване.
Болеро: Ово је песма и плесни облик који се поприлично разликује од свог шпанског имењака. Настао је у последњој четвртини 19. века са оснивачем традиционалне трове, Пепеом Санчез. Написао је први болеро, “Тристезас” који се и данас пева. Болеро је одувек био важан део репертоара музичара трова. Првобитно су постојала два дела од 16 барова у 2/4 времена одвојених инструменталним одсеком на шпанској гитари званим ”пасакале”. Болеро се показао изузетно прилагодљивим и довео је до многих варијанти. Болеро-син је за неколико деценија постао најпопуларнији ритам плеса на Куби, а управо је тај ритам међународна плесна заједница покупила и подучавала као погрешно названа “румба”. Кубански болеро извозио се широм света и још увек је популаран. Водећи композитори болера били су Синдо Гарај, Росендо Руиз, Карлос Пуебла и Агустин Лара (Мексико).
Тропски валцер: Стигао је на Кубу 1814. године. То је био први плес у којем парови нису били повезани заједничким обрасцем секвенци. Био је и још увек је плесан у ¾ времена са акцентом на први ритам. Првобитно се мислило да је то скандалозно јер су се парови “суочили” једни с другима, држали једни друге у затвореном и игнорисали околну заједницу. Валцер је ушао у све земље Америке; његову релативну популарност на Куби у 19. веку је тешко проценити. Аутохтони кубански плесови нису користили затворено држање са паровима који су плесали самостално, све до ”данзона” нешто касније у 19. веку. Валцер има још једну карактеристику, а то је “путујући плес” јер се парови окрећу око арене. У латино плесовима прогресивно кретање плесача је необично, али дешава се у конги, самби и тангу. Тропски валцер изводио се спорије и често је укључивао отпевану мелодију са текстом. Ти се текстови обично односе на лепоте кубанског краја, чежњу Сибонејаца (кубанске Абориџине) и друге креативне теме. Са нагласцима на 3 откуцаја, његова мелодија је била текућа и састављена од нота једнаке вредности. Слично је било и са многим другим песмама где је мелодија силазна, где први ритам није био наглашен, већ је имао тенденцију да се креће ка другом ритму, као у сељачкој (гуајиро) песми.
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Са толиким богатсвом музике, плеса, игре, смеха, може се закључити само једно – на Куби живе најбогатији људи на свету, јер право сиромаштво је само оно у души а тамо су све душе од драгог камења. На Куби, а нарочито у Хавани осећа се енергија која претвара сваку ситуацију у нешто необично. Тамо далеко, где није пуно потребно да би човек био срећан. Музика је морални закон. Она даје душу универзуму, крила уму, а шарм и весеље читавом животу...
МУЗИКА ЈЕ НАЈЈАЧА ФОРМА МАГИЈЕ, А У ХАВАНИ МАГИЈА НИКАД НЕ ПРЕСТАЈЕ.
Извор: Royalty free photo from Pikist, available under public domain license
“Куба је тако лепа земља, и где год да одете, чућете музику и срести људе који плешу - посебно у Хавани.” Јулија Саваља
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Аутор фотографије: Нина Стојановић
“Буквално, када се пробудите у 9 сати ујутро у Хавани, не знате где ћете бити у подне. Али сигурно је да ћете бити ожењени, ухапшени или усред невероватне трансакције у којој вам неко краде пасош или вам плаћа у доминиканским пезосима за то, како год. То је дивље место.” Пико Ајер
Аутор фотографије: Нина Стојановић
Извори текста:
Блиц, https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/internet-na-kubi-konacno-dostupan-svima/tcpdfj5
Creative Cities Network, https://en.unesco.org/creative-cities/home
City of Music (UNESCO), https://en.wikipedia.org/wiki/City_of_Music_(UNESCO)
Куба 50, https://cuba50.org/2019/11/10/2007/
Havana Tour Company, https://havanatourcompany.com/what-to-do-in-havana-for-a-day/
Мегафон, https://megafon.co/kako-izgleda-kuca-ernesta-hemingveja-na-kubi/
Радио Хавана Куба, http://www.radiohc.cu/en/noticias/cultura/206362-unesco-incorporates-havana-to-its-creative-cities-network
Википедија, https://en.wikipedia.org/wiki/Music_of_Cuba
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.