Младе данас прати низ проблема са којима се сусрећу, а међу њима, као најчешћи, јесте проблем образовања. У тренутку када млади прихвате проблем у образовању, то за њих постаје изазов. Постепеним увођењем дигитализације у образовање вођени смо претпоставком да смо сви једнако дигитално писмени, али не и сналажљиви. Дигитална писменост дефинисана је као низ знања, вештина и ставова неопходних за критичко, безбедно и креативно коришћење дигиталне технологије.[1] Препуштени маси информација на интернету, образовање има важну улогу у едукацији за правилно коришћење и селекцију садржаја, уз одговарајуће смернице за успешно избегавање странпутица.
Као ученица средње стручне школе, моје образовање грађено је на традиционалним педагошким методама. Свака учионица била је намењена одређеном предмету, без присуства дигиталне опреме. Полако, одређени кабинети добијали су своја прва дигитална помагала, као што су: компјутери и видеобимови. Такав вид праћења наставе одвијао се у истом времену и истом месту [2](кабинету), без већих потешкоћа у сналажењу. Први проблем појавио се услед недовољног броја опремљених кабинета и неспремности професора да се ухвате у коштац са савременом технологијом. Почетак примене дигитализације у школи за одређене предмете деловало је јако примамљиво, будећи знатижељу у мени, али то није био случај са упознавањем садржаја стручних предмета. Имала сам осећај ненадокнадивости практичног дéла, наилазила сам на препреку у савладавању стручних вештина током процеса учења. Тај недостатак, надокнађивала бих на економији[3] школе у трајању блок наставе[4]у присуству професора стручног предмета. Делећи искуства са својим вршњацима, долазила сам до сазнања да и они сами наилазе на сличне или исте проблеме. Пољопривредни смер истицао је мане у динамичности, фармацеутски у опремљености, а смер који ја похађам, ветеринарски, у недовољној припреми и савладавању практичног дела који је обухватао прегледе и лечење животиња. Тај недостатак дигиталне писмености код појединих професора резултирао је недовољно јасним инструкцијама, што је реметило мој даљи рад и напредак. Ученици могу помоћи професорима у занемраљиво малој мери и искључиво у решавању проблема техничке природе; неопходно је системско решење. Са једне стране, неопходно је едуковати предаваче и ученике о безбедном и креативном начину коришћења дигиталних технологија и њихових могућности, док са друге стране треба подстицати размену знања и педагошких метода у оквиру саме институције. Намеће се питање може ли снимак осипа на кожи животиње нама дати право да поставимо дијагнозу? Зар 4г снимак замењује реалност? Да ли то представља највећи проблем, свет интернет свезналица, које могу заменити искуство, непогрешивост наших чула ( на шта нам је указао зачетник педагогије Коменски) интонација и гестови наших професора. Сама дискусија са предавачима била је јаснија и много сликовитија од презентације, блога или сајта. Након потпуног преласка на онлајн наставу, доживела сам нагло велику промену у целокупном процесу учења и сазнања. У кратком временском року добила сам изазов, да се адаптирам на најсложенији начин учења, учење на различитом месту у различитом времену[5]. У почетку нисам имала потешкоћа, јер се целокупна настава одвијала на једној платформи, Гугл учионици. Тачан распоред предмета и њихових рокова, стварао је педантност планова у организацији. Праћење онлајн наставе допринела је побољшању руковођења помоћних алатки и програма попут: Word-а, Power Point-а, Zoom-а … Професори су нас усмерили ка разноврсним изворима сазнања, оставивши места да и сами истражујемо. Већина професора опширно је коментарисала наше радове, док неколицина других кратко и нејасно. Опширни коментари деловали су подстицајно, а кратки недефинисано. Постављањем накнадног питања, успела бих да извучем мало дужи инструктивни коментар предавача. Проблем који је највише утицао на мој рад током онлајн наставе, јесте динамичност. Нисам успела да на сваком пољу (предмету) пружим свој максимум, због неадекватне опреме, околине и нервозе услед маратонског седења за рачунаром. Јер се у потпуном дигиталном окружењу активности смењују веома брзо, где између два предавања постоји временско преклапање. Губитак контакта са предавачем и саме праксе зауставила је напредак у практичном делу. Остатак вршњака био је разочаран губитком праксе у школи, јер им је она омогућавала бољи просек. Целокупно наше знање и вештине морали смо усмерити ка теоријском делу. Након повратка у школске клупе, дигитализација је увелико била прихваћена. Ма колико учење на даљину имало својих мана, морам истаћи суштинску предност целокупне ове ситуације, а то је лакше и безболније прихватање свих расположивих дигиталних средстава, како од стране наставника тако и од стране ученика, а са циљем да ученици самостално напредују у усвајању наставних садржаја, да се врате на оне који им нису довољно јасни, да добију додатне информације у складу са својим властитим могућностима. Стога у дигиталном мору не пливамо више као неспретни пливачи.
Дигитализација не би требало да поништити вредност живе речи професора, као ни обратно, већ њиховим садејством треба доћи до квалитетнијих резултата и задовољавајућег нивоа образовања младих. Јер како Ким Б. Кларк тврди ,,образовна технологија је од пресудне важности за будућност образовања и обуке.“ Данашње учење и усвајање целоживотних сазнања и вештина треба бити спој традиционалног и савременог начина рада. На једној правој линији пронађимо средишњу тачку. У њој можемо спознати све истине и решења свих проблема. Стран нам је дигитални свет, једна непознаница свима нама, па хајде нађимо ту средишњу тачку! Она је управо у споју тог савременог и традиционалног. Ако задржимо традиционалне начине учења бићемо испод просека, ово је 21. век и ми морамо ићи у корак са њим. Морамо бити свесни да свет технологије напредује веома брзо и да не смемо дозволити да образовање за њим каска. Највећи изазов је створити мост између онога што је некад било, јесте и што ће бити. Не дозволимо времену да нас прогута, већ нађимо у њему савезника. Ја сам прихватила дигитални изазов! Да ли сте и ви?*
Литература:
[1] Дигитални водич- речник за дигитално доба: https://digitalni-vodic.ucpd.rs/recnik/?lng=lat
[2] N.Delid-ICT у образовању- http://wwwapeiron-edu.eu/centar/radovipdf/specijalisticki/NedimDelic.pdf
[3] Економија- Пољопривредно добро школе ( земља, воћњаци, фарма)
[4] Спојени часови из једног предмета (практична настава)
[5] N.Delid-ICT у образовању- http://wwwapeiron-edu.eu/centar/radovipdf/specijalisticki/NedimDelic.pdf
* У оквиру Виртуелних дана педагогије, Департман за педагогију организовао је конкурс за кратки есеј за матуранте на тему „Изазови образовања у дигиталном окружењу“. Горе приказан рад је један од два рада која су, према оцени комисије, освојила прво место.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.