Легенда нашег народа говори да женска деца призивају несрећу у кући. Од давнина, на вест да је у кући заплакала још једна девојчица, нико није остао равнодушан. Говорило се о лошој судбини, мађијама, злим силама баченим на њихов праг… Јер, ако није мушко, то нису била чиста посла! Сумњало се на порекло, веровало у враџбине, а највеће критике и бол су преживљавале управо оне- мајке. Мушка деца су добијала најпре презиме, углед, имање и бескрајну љубав, док су женска, али не и мање вредна, унапред прежаљена. Да ли је у питању била судбина, лоша срећа на другима је било да пресуде. Шта се заправо дешавало иза комшијских тараба и који је терет вукло једно овакво веровање, остаје нама да пресудимо.
…
Било је то у земљи Србији,
на брдовитом Балкану,
где су се мушка деца рађала
у једном дану.
Али одједном, као из пете,
не пуче пушка
јер роди се женско дете.
Сви јунаци ником поникоше,
и без вина и песме то дочекаше.
Завлада несклад у народу овом,
“Чије ли је”, преносило се кровом?
”Ово се није десило има генерације доста!”
И по селу се прочу вест, битна ал’ проста.
”Традиција мора да се поштује,
јаловица отера, ово ли се прочује!”
”Женско моје у мравињак бацили,
душу му младу на несрећу клели…”
Кошкали се гласови из комшилука,
-“Шта ли се десило?”
-“Пуче брука!”
Док у амбару трошне куће,
на зрнима, и у зноју,
свежа породиља куне судбину своју.
Одмах ту, иза ћошка,
свекрва чучи
и велику муку са тарабама она мучи.
Са друге стране тарабе, жамор се чује,
“Фамилију мушку, ко ли наслеђује?”
А тата седи у хладу липе
и секунде броји,
највећа мука баш њему предстоји.
Замрлу тишину прекину бебин плач,
и по селу се пусти нови трач…
ПРВА СЦЕНА
(окућница)
Породиља: (плачући) Куку, куку, земља ме из’ела! Боље да сам умр(е)ла него што сам породила! Куку, јаднице!
Отац: (наздравља) Ајде, татко, да се наздрави! Родио се татин син јединац! ЖИВЕЛИ!
Деда: (по обичају најстарији у кући, наздравља са својим сином) Живели, синко! Знаја сам ја кој си уме занат! Да се настави ова лоза па да трупамо за коју годину! Живели, синко!
Отац: (поносно) Знао сам ја…
Деда: Колико дуго нико није трчао по ово двориште, године је прошло! Ред је сад да трча неко дете! Живели, синко!
/… /
ДРУГА СЦЕНА
(амбар трошне куће)
Свекрва: (Сва радосна утрчава у просторију у којој се налази породиља) Је л’ да пресицам, па да износим?
Породиља: (Говори кроз сузе) Јадница се родила! Мученица!
Свекрва: Каква јадница? Па је л’ женско?
Породиља: Женско! Мученица моја!
Свекрва: Леле! Мађије нам бацили! Знала сам ја, чим стомак није на гор’, нешто ће пође на дол’ ! Ти си крива!
Породиља: Несам крива ја, мамо, несам!
Твој син је крив!
Свекрва: Мој син?! Мој син не омањује. Сећам се ја… Ја сам три сина родила! Реко’ му ја, жени се за ову преко пут’ комшику. Море, јок! Ће се жени он преко поље…Леле, леле, како да кажем на комшилук?!
Породиља: Несам, мамо, Бога ми! Несам крива!
/… /
ТРЕЋА СЦЕНА
(окућница)
Свекрва: Децо, де дођ’те на овам’! Није се родио сссссс...
Отац: Шта??
Деда: Које??
Свекрва: Родило се…
Деда: Збори, море бре!
Свекрва: Родило се женско! НИЈЕ СИН!
Отац: (изненађено) Како? Ја не правим женску децу! Само мушку!
/… /
…И тако,
у селу настаде мук,
и по зидовима окачише бели лук.
Вероваше у магију и чуда,
глава им постаде тешка и луда.
На женско се гледало са пуно срама,
и у томе је заиста лежала драма!
Како би и било деце мушке,
па не рађају се ваљда испод крушке!
Девојчице су само смерне даме,
и треба да буду понос,
јер постаће и оне маме.
Сви су чекали да се ситуација смири,
док следеће мушко из куће не провири.
Срећа је само постајала већа,
тата је одмила назвао СИН,
ма каква међа!
За трактор је она села,
и своме оцу доносила јела.
И тестеру је знала да упали,
па овој ћерки ништа не фали!
Када је година прошло доста,
заори се коло, ту око моста,
татина мезимица се за комшију од преко пута узе.
Мајка је лила, и лила сузе.
Тата поново стисе ону љуту,
и запева песму у староме капуту:
“Не осуђујте ћерке, и оне се воле!
А сад запевајте, и чаше горе!”
(крај текста прати песма посвећена ћеркама)
Сценарио настао као одговор на задатак из предмета Детињство, култура и васпитање који се изучава на другој години педагогије.
Аутори сценарија: Марија Трифуновић (главни сценариста), Петра Петровић, Кристина Љубеновић и Андријана Цветковић.
Како су одглумиле на часу, можете наћи у једној од објава на инстаграм профилу наших студената педагогије: https://www.instagram.com/pedagogija_na_dlanu_/
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.