Драги одрасли,
Знам да адолесценција звучи као тешка реч. Адолесценција - страшна реч која са собом носи бројне промене, несклад, хаос, буре и олује. А ипак само саставни део свачијег живота и, суштински, неопходни развојни период који се завршава тиме што се одрасте.
Чули сте сигурно за „Адолесценцију“ - Нетфликсову хит мини серију која је оборила све рекорде гледаности, али и рекорде постављених питања – „Да ли грешим као родитељ?“, „Да ли превише контролишем своје дете?“, „Да ли довољно контролишем своје дете?“, „Да ли сам превише строг родитељ?“, „Да ли сам превише попустљив родитељ?“, а затим и нешто другачија питања, попут – „Да ли је проблем у школском систему?“, „Да ли је могуће да се деца овако понашају у школи?“, „Да ли је могуће да се наставници овако понашају у школи?“. Свакако, најчешће постављано и моје омиљено питање је оно чији одговор, уколико смо способни да га нађемо, има моћ да задовољи све нестрпљиве гледаоце, велике фанове мрачних мистерија и трилера. „Ко је крив?“
Адолесценција је период који обично почиње са почетком пубертета, оквирно око 12. године, и траје до отприлике 20. године, иако неки аутори сматрају да се може продужити и до 25. године, у оквиру поделе на рану, средњу и касну адолесценцију. Осим трајања као карактеристике, адолесценција са собом носи и бројне друге одлике попут телесног и сексуалног сазревања, развоја когнитивних способности, разних психолошких и социјалних промена, али и ништа мање важне потраге за сопственим идентитетом. Када свему томе додамо утицај околних фактора, попут породице, вршњака, школе, медија и свих осталих социо културних елемената, као резултат добијемо адолесценцију описану речима „хаос“, „стрес“, „бура“. И чини се да је заиста тако. Овај период јесте врло динамичан, сложен и поприлично стресан за саме адолесценте, али и њихове породице и околину.
У само четири епизоде стала је прича о убиству, породици, школи, интернету, савременом свету. У само четири епизоде стала је прича о адолесценцији. Свака од епизода серије „Адолесценција“ снимљена је из једног континуираног кадра, при чему се гледаоцу дозвољава да буде део приче. Само што се исти тај гледалац све време пита да ли уопште жели да буде део такве приче. Тринаестогодошњи дечак, Џејми, пореклом из свакидашње, радничке, рекли бисмо „обичне“ британске породице, оптужен је за убиство своје вршњакиње, Кејти. Јасно је већ у првој епизоди – Џејми је убица. И то није спојлер, јер се ова прича не бави питањем „Ко?“, већ многим питањима „Зашто?“
Већ је речено да је адолесценција транзиторни период који као своју круну носи улазак у свет одраслих. Адолесцент више није дете, али још увек није ни сасвим одрастао, па је зато таква млада особа често збуњена. Ту наступају спољашњи чиниоци који адолесценсију могу олакшати или пак отежати. Одвајање од породице и стицање сопствене аутономије један је од неопходних задатака адолесценције. Конфликти између родитеља и детета су чести и неизбежни. Одвајање од породице адолесценте природно приближава вршњацима. Зато је важно разумети улогу вршњачке групе, посебно посматрајући је кроз положај адолесцента у тој групи, односно кроз аспект популарности. Бити популаран у суштини значи да су емоционалне потребе адолесцента за прихватањем и подршком задовољене. Повољан положај адолесцента у вршњачкој групи и блиске везе са вршњацима знатно доприносе развоју самопоштовања и друштвености, изграђивању сопственог идентитета, али и усвајању пожељних облика понашања. Бити прихваћен од другова директно и позитивно утиче на школско постигнуће. Истраживања показују да популарнији ученици имају виши школски успех, као и више интелектуалне способности од непопуларних ученика. С друге стране, неповољан положај у вршњачкој групи води усамљености, социјалној анксиозности, али и агресији. Поврх свега, адолесценти данас расту у мултикултуралном окружењу, уз нове технологије, па самим тим и потпуно новим начинима дружења. Интернет који са собом доноси забаву и информације „на клик“ и друштвене мреже које мењају и обликују начин на који адолесценти перципирају себе, али и свет око себе, додатно компликују већ довољно узбуркани период адолесценције.
Џејми је наизглед обичан дечак. Одличан ђак. Врло интелигентан. Неко ко има само пар другара, сестру, родитеље, баку, деку. Неко чији је омиљени предмет историја, јер воли приче. Неко ко воли да црта. Неко ко, баш као и остали, време проводи уз компјутер до касно у ноћ. Неко ко је жртва погрешних уверења. Неко ко само жели да буде прихваћен. Неко ко је убица. И, верујте, није уопште лако доћи до оног одговора на питање „Зашто се то догодило?“ јер серија приказује низ ствари које су пошле наопако, а резултат је велика трагедија. И док, епизоду по епизоду, сазнајемо више о породичним проблемима, проблемима у школском систему, вршњачком насиљу, електронском насиљу, свету буке и журбе, схватамо да нам је све добро познато. Ова прича даје нам реалност на тацни. И зато школе у Великој Британији и Француској доносе одлуку – серија ће се приказивати у школама и користити у образовне сврхе. Пружиће се прилика британским и француским адолесцентима да о проблемима којима се серија бави, али и сопственим проблемима дискутују у циљу смањења насиља и мизогиније. Да ли ће бити потребно додатно укључити одрасле, оне одрасле које адолесценти гласније или тише зову упомоћ, остаје да сазнамо.
Живот 21. века са собом доноси бројне новине, промене, прилике, ужурбаност, стрес. Ипак, утеху пружа чињеница да суштина остаје суштина у различитим временима и под различитим околностима. Друштвене промене са собом доносе и позитивне и негативне стране, али начин на који их прихватамо може знатно да нам олакша у свакодневном животу. Бити родитељ са собом носи бројне изазове и константна преиспитивања, али уз подсећање на суштину и враћање корак или два уназад како бисмо боље и другачије кренули напред често помаже. Школски систем представља свет за себе. Сложеност, динамичност и међусобна повезаност односа наставника и ученика, а све у циљу квалитетног одрастања младих представља главну окосницу школског живота. У таквом окружењу не постоје савршености. Када школски свет прихватимо као такав, биће нам лакше да будемо део тог света и биће нам јаснија сопствена сврха у том свету. Вилсон, британски филозоф и један од пионира савременог моралног васпитања не говори случајно о врло важном задатку свих оних који раде са децом школског узраста – обезбедити могућност да се појединац осећа потребним. Друштвене мреже извор су бројних прилика, али и неприлика. Едукација о њима и безбедно коришћење корисно је за све.
Детективка која ради на случају Кејтиног убиства једном приликом, током посете школи коју су Кејти и Џејми похађали, каже да је све што је деци заправо потребно је само једна ствар која ће учинити да се осећају добро у својој кожи. Замислите то, једна једина ствар која мења све. Околности, међутим, нису увек једноставне, поготову не у животима адолесцената. Сва срећа, ту су одрасли. Када кажем „одрасли“ не мислим само на родитеље, већ и на све остале одрасле који су мање или више укључени у животе адолесцената. Наставници, педагози, тренери, ближа или даља родбина, сви они који се сусрећу са адолесцентима нужно и, свесно или не, утичу на њихове животе. Велику пажњу аудиторијума привукла је 3. епизода серије у којој психолошкиња разговара са Џејмијем. Осим фантастичне глуме која се приписује Овену Куперу, дечаку који глуми Џејмија, али и Ерин Доерти која глуми психолошкњу, заправо, ова епизода треба да открије мрачне тајне породице или, евентуално, чињеницу да је Џејми дечак монструм. Међутим, то се не дешава. На крају разговора и након сазнања да је то последња сесија са овом психолошкињом, видно узнемирен Џејми пита „Шта мислиш о мени?“ и „Зар ти се бар мало не допадам?“. Потреба да буде прихваћен код њега је отворена рана коју сви виде. Нажалост, штета је начињена и више нема назад.
Адолесценција није нови концепт. Нити би требало да је третирамо као баук. Физичке промене и различити доживљаји дешавају се младим људима широм света. С друге стране, начин на који су те промене и доживљаји перципирани зависи од културе, породице, околине, али и сопственог искуства. Уз ту спознају способни смо да младима пружимо подршку и онда када је не потраже директно. Пружимо је.
Драги адолесценти,
Свет данас броји више од милијарду адолесцената. Свака шеста особа припада вашој узрасној групи. Иако вам се може чинити као да ништа нема смисла, знајте да није тако. И знајте да нисте сами. Велики број ваших вршњака пролази кроз мање или више сличну ситуацију. Нико не жели да вас занемари. Нико и не заслужује да буде занемарен. Зато покушајте да будете храбри. Верујем да сте храбрији и од многих одраслих. Грешке и непријатности су саставни део живота. Ментална хигијена важна је подједнако као и лична. Пратите оно што вас инспирише иако можда није у тренду. Ви, као и сви, јесте јединствени, не дозволите да вас убеде у супротно.
С љубављу,
Одрасла особа
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.