Како се нови корона вирус ширио великом брзином, тако су и стручњаци предлагали све озбиљније мере које су подразумевале вишечасовно остајање код куће, без икакве прилике да се изађе, удахне ваздух и макар издалека, проћаска са рођацима, пријатељима. Шта ако живимо сами и једини вид социјалног контакта (не рачунајући виртуелни) је управо тих неколико речи које разменимо са комшијом, продавачицом или познаником? Шта ако нисмо сами, живимо са члановима породице, али се осећамо усамљено? Недостају нам људи с којима се не осећамо усамљено. То су наши пријатељи, партнери, колеге са факултета, сви они који чине нашу социјалну мрежу и са којима делимо много више него са својим укућанима. Али сада, не само да сваки наш излазак из куће наилази на социјалну осуду, већ се и одређеним данима забрањује и новчано кажњава. Желимо да се понашамо одговорно и зрело, да послушамо савете лекара и останемо код куће, чувајући своје здравље и здравље својих укућана, али... Шта је са нашим психичким здрављем? Како га сачувати?
Сви знамо да је човек социјално биће, као и да је најгора казна у затвору боравак у самици. Свако од нас може да наведе бар један или два филма у којима је приказано психичко стање човека суоченог самог са собом у ћелији величине једног паркинг места. У неким примитивним срединама, најстрашнија казна је прогонство члана из заједнице у којој се родио, одрастао и живео одређени низ година. Ови подаци нам говоре да су од најстаријих времена људи знали колико је социјални аспект њихове личности важан. Далеко од тога да ову ситуацију можемо упоредити са самицом или са изопштавањем од заједнице, али морамо се сложити да неке последице постоје. Навикнути на свакодневницу која се састоји од комуницирања са људима у било ком аспекту, породичном, пословном, пријатељском, одједном смо истргнути из те реалности и стављени у нову - у четири зида, упућени сами на себе и ограничене могућности за интеракцију са другим људима. Притом се од нас очекује да “издржимо” и будемо “позитивни”.
Овакве промене у нашем свакодневном животу могу довести до тога да се осећамо узнемирено и несигурно. Познато је да је у оваквим несигурним и претећим ситуацијама, потреба за социјалном подршком најизраженија. Међутим, социјална подршка може изостати као последица мера превенције, односно социјалне изолације, што може имати значајне последице на наше ментално здравље (Hawryluck et al., 2004). Дакле, социјална изолација може бити катализатор многих психичких проблема, чак и код људи који су претходно били добро. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх, паника, фрустрација и досада, као и усамљеност (Bai et al., 2004; Brooks et al., 2020; Cava, Fay, Beanlands, McCay, & Wignall, 2005; Desclaux, Badji, Ndione, & Sow, 2017; Hawryluck et al., 2004).
Истраживачи са Краљевског колеџа у Лондону (Brooks et al, 2020) су управо желели да одговоре на питања каква су психичка стања људи који су у карантину, да ли он може оставити дуготрајне последице и како га људи могу олакшати. Карантин, као метода одвајања људи који су били изложени зарази и рестрикција њиховог кретања, показала се као веома непријатан доживљај. Губитак слободе, одвојеност од блиских људи, неизвесност здравственог статуса, као и досада, без поговора утичу на ментално стање. Испитаници су, током боравка у карантину, изјављивали да се осећају исцрпљено, узнемирено и раздражљиво. Такође су наводили лошу концентрацију и неодлучност, као и чешће проблеме са спавањем.
Можемо рећи да је социјална изолација најчвршће повезана са осећањем усамљености. Међутим, социјална изолација није исто што и усамљеност. Усамљеност се односи на непријатни доживљај који се јавља када је мрежа социјалних односа особе мањкава у било ком погледу, било квантитативно или квалитативно (Perlman & Peplau, 1981). Овај доживљај подразумева ситуације у којима је број постојећих односа мањи него што би особа желела, као и ситуације у којима је квалитет тих односа за особу недовољно добар. Доживљај усамљености је често праћен осећањем празнине и одбачености. Социјална изолација се, с друге стране, односи на објективне карактеристике ситуације у којој постоји мали број социјалних односа или они уопште и не постоје. Људи који су социјално изоловани имају мали број значајних односа, или их уопште немају. Истраживања показују да су социјално изоловане особе у већем ризику да постану усамљене.
Шта када социјалну изолацију нисмо изабрали ми, већ је таква препорука државе и стручњака? Шта ако наши контакти с укућанима нису за нас довољни, тј. немају онај квалитет односа који је нама потребан? Да ли друштвене мреже могу заменити природну интеракцију?
Као што је речено, један од узрока осећања усамљености је управо физичка одвојеност од блиских људи. Одвојеност смањује учесталост интеракције, а то даље води ка немогућности доживљавања задовољства које би пружили социјални контакти, као и ка повећању страховања да ће веза са особама од којих смо физички одвојени бити ослабљена. Поставља се питање како усмаљеност утиче на нас, наше понашање, наше психичко стање.
Пре свега, осећање усамљености се најчешће повезује са емоционалним доживљајима као што су незадовољство, узнемиреност и досада, па и хостилност према другима. У једном истраживању показало се да су усамљени студенти често изјављивали да се осећају љуто, затворено, празно и непријатно (Russell et al., 1978). Они су себе описивали као анксиозне, неспокојне и напете. Осим тога, једно истраживање је показало да су усамљени појединци незадовољни начином на који проводе своје време (Perlman et al., 1978), што нас доводи до још једног аспекта на који утиче усамљеност, а то је управо мотивациони аспект. Током целог периода ванредног стања и социјалне изолације на друштвеним мрежама се наметао један “позитивни” став да искористимо ово време на најбољи могући начин - да читамо књиге, учимо нови језик, усавршимо нову вештину, испробамо нове рецепте, па чак и учимо за предстојеће испитне рокове. Све активности за које раније нисмо имали времена због бројних обавеза, сада су дошле на ред и очекивало се да искористимо прилику и позабавимо се њима. Међутим, сви добро знамо да нисмо успевали да усмеримо мотивацију на те активности. Истраживања сугеришу да усамљеност заиста утиче на вољу, где за усамљене појединце свакодневне обавезе губе свој смисао (Weiss, 1973). Још једно истраживање на студентима показује да су усамљени студенти изјављивали да су мање енергични и да се осећају истрошено без неког посебног разлога (Loucks, 1974). Подаци студије потврђују ове резултате: усамљени испитаници су чешће давали изјаве да су имали проблеме са концентрисањем на задатак и да је било лако одвући им пажњу са задатка (Perlman et al., 1978).
Један од могућх начина превазилажења осећања усамљености у току ванредног стања јесте управо појачање социјалних контаката. Студенти који су проширили своју социјалну мрежу и који су контактирали телефоном своје пријатеље су се осећали мање усамљеним (Rubenstein & Shaver, 1980). Ово нас доводи до питања да ли друштвене мреже могу заменити природну интеракцију. Одговор је да је добро што живимо у доба технологије, где је могуће бити у контакту са људима који су нам блиски и чија нам је социјална подршка потребна. Да ли ћемо контакт остварити дописивањем, разговором преко телефона или видео позивом, свеједно је јер ће управо овакав начин комуницирања бар у некој мери умањити осећање усамљености или изолације. Наравно, што је формат комуникације богатији, то ће бити вернији личном контакту, па ће тако позив телефоном бити бољи од дописивања, а видео позив бољи од телефонског. Ипак, не можемо се потпуно ослонити на технологију јер она није савршена замена за лични контакт, односно физички контакт - лицем у лице.
Дакле, из свега овога можемо закључити да социјална изолација, као начин превентивне мере против ширења заразе заиста може имати велики утицај на наше психичко стање. Последњих неколико дана можемо чути мало позитивније вести: “вирус је ослабио”, “опасност је прошла”, а са тим вестима је дошла и одлука о укидању ванредног стања и полицијског часа, што значи да се живот полако враћа у нормалу. Сада се рачуна на нашу одговорност. Одлука да ли ћемо и даље поштовати мере или ћемо што пре похрлити “нормалном” начину живота, је сада само на нама. Иако свима нама недостају дуге шетње и уживање у кафићу са блиским људима, оно што је сада важно је да сви будемо опрезни. Постепено враћање живота у нормалу подразумева и постепено враћање социјалног живота у нормалу!
Литература:
Bai, Y. M., Lin, C.‐C., Lin, C.‐Y., Chen, J.‐Y., Chue, C.‐M., & Chou, P. (2004). Survey of stress reactions among health care workers involved with the SARS outbreak. Psychiatric Services, 55, 1055– 1057.
Brooks, S. K., Webster, R. K., Smith, L. E., Woodland, L., Wessely, S., Greenberg, N., & Rubin, G. J. (2020). The psychological impact of quarantine and how to reduce it: rapid review of the evidence. The Lancet.
Brooks, S. K., Webster, R. K., Smith, L. E., Woodland, L., Wessely, S., Greenberg, N., & Rubin, G. J. (2020). The psychological impact of quarantine and how to reduce it: Rapid review of the evidence. Lancet, 395, 912– 920.
Cava, M. A., Fay, K. E., Beanlands, H. J., McCay, E. A., & Wignall, R. (2005). The experience of quarantine for individuals affected by SARS in Toronto. Public Health Nursing, 22, 398– 406.
Desclaux, A., Badji, D., Ndione, A. G., & Sow, K. (2017). Accepted monitoring or endured quarantine? Ebola contacts’ perceptions in Senegal. Social Science in Medicine, 178, 38– 45.
Gabbat, A. (2010). ‘Social recession’: how isolation can affect physical and mental health. Preuzeto 10. maja 2020, sa https://www.theguardian.com/world/2020/mar/18/coronavirus-isolation-social-recession-physical-mental-health
Gerson, A. C., & Perlman, D. (1979). Loneliness and expressive communication. Journal of Abnormal Psychology, 88(3), 258.
Hawryluck, L., Gold, W. L., Robinson, S., Pogorski, S., Galea, S., & Styra, R. (2004). SARS control and psychological effects of quarantine, Toronto, Canada. Emerging Infectious Diseases, 10(7), 1206– 1212.
Loucks, S (1974) The dimensions of loneliness A psychological study of affect, selfconcept, and object relations Dissertation Abstracts International, 35, 3024-B
Perlman, D., & Peplau, L. A. (1981). Toward a social psychology of loneliness. Personal relationships, 3, 31-56.
Perlman, D., Gerson, A. C., & Spinner, B. (1978). Loneliness among senior citizens: An empirical report. Essence: Issues in the Study of Ageing, Dying, and Death.
Rubenstein, C., & Shaver, P. (1980). Loneliness in two northeastern cities. The anatomy of loneliness, 319-337.
Russell, D., Peplau, L. A., & Ferguson, M. L. (1978). Developing a measure of loneliness. Journal of personality assessment, 42(3), 290-294.
Weiss, R. S. (Ed.) Loneliness: The experience of emotional and social isolation. Cambridge. Mass.: MIT Press. 1973
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.