Живимо у двадесет првом веку. Обележавају га светске миграције, еколошке катастрофе, ратови, пандемије вируса и бројне друге пошасти. Обележавају га и другачији млади људи. На сцени је генерација миленијалаца или генерација Y. За њих, сигурност претходног века само је историјска чињеница. Нестале су гаранције претходних векова. Младима нико не гарантује да ће добити посао ако заврше факултет, да ће остати на послу ако га уопште добију, да ће живети у земљи у којој су се родили, још мање да ће живети са партнером у кога су се заљубили. И док све наведено изазива зебњу у генерацијама рођеним у двадесетом веку, миленијалци настоје да промене виде као средство за напредак, као изазове и прилике за учење. Миленијалци су генерација којој се треба дивити и од које треба учити. Од неприлика које смо им сервирали, стварају животне прилике. Они су генерација која је савладала технологију да би је подредила сопственим потребама. Захваљујући интернету, покретање посла, номадски стил живота и флексибилно радно време спадају у постигнућа новог века.
Шта је са љубављу? Да ли и њу миленијалци морају да прилагоде новим временима или ће важити оно што смо им оставили у аманет? Да ли им је љубав уопште потребна или је и она део декаденције претходних векова? Француски писац Фредерик Бегбеде пише за новије генерације и поручује им: „Љубав траје три године“. Према Бегбедеу, љубав изгледа овако:
„У почетку, све је лепо, чак и ви сами. Не сећате се да сте икад били тако заљубљени. Сваки дан доноси свој лагани товар чуда. Нико на планети Земљи никада није спознао такво задовољство. Срећа је ту, и једноставна је; та срећа има лице. Друге године ствари почињу да се мењају. Постали сте нежни. Поносите се саучесништвом које се укоренило у свакодневицу вашег пара. Љубав водите све ређе, и мислите да то није разлог за забринутост. Убеђени сте да је сваким даном ваша љубав све чвршћа, док се заправо из дана у дан крај вашег света неумољиво ближи… Трећа је година, и ви се више и не уздржавате да гледате за млађаним госпођицама за којима се сви окрећу. Са женом више и не разговарате.” Да ли то значи да је у трећој години време за нови круг, за нови почетак? Да ли ће серијска моногамија бити форма партнерских односа у новом миленијуму?
На постављена питања немам одговор. Осећам обавезу да их поставим баш зато што припадам претходном веку и зато што знам колика је опасност процењивања и посматрања нових феномена инструментима, па и очима претходних векова. Подсетимо се С. Хејса (Hayes, 2002): „Стратегије које су биле адапативне у једном историјском раздобљу могу постати паукова мрежа у неким другим историјским околностима”. Настојаћу да не будем паукова мрежа у новим историјским околностима.
Настојаћу да опишем само оно што видим дружећи се са новим генерацијама. Дуго се већ дружим са студентима на курсу: Психологија партнерских веза и могу да видим разлике између ранијих и нових генерација. На курсу причамо о љубави. Почињемо углавном стандардним сетом питања о љубави, а онда нас одговори вуку у разним правцима. За почетак, миленијалци делују одсутно, скоро нерасположено, улазе и седају одвојено једни од других, гледају у телефоне уместо да ћаскају једни са другима. Њихови одговори на стандардни сет питања, све су само не стандардни. На пример, теме секса и љубоморе сматрају превазиђеним. О љубави уче из филмова и романа. Добрих филмова и добрих романа. И тада, док причају о садржају филма, видим како првобитна незаинтересованост нестаје, видим да им очи сијају, видим и како се обраћају другима. Видим и како они који филм нису гледали брзински гуглају по интернету у потрази за информацијама, сликама. Слике су им важне. Научила сам и да им не замерам гледање у телефон, за њих то је као гледање у уџбенике. Уџбеници им нису важни, замерају што у њима не описујемо феномене са којима се они сусрећу. То важи и за љубав. Понекад имам утисак да нам мање замерају што смо еколошки угрозили планету, него што нисмо проучили љубав.
На основу разговора са овим генерацијама утврдила сам да постоје три релативно нове форме љубавне праксе. Пре свега, често говоре о љубавним комбинацијама. Ово најчешће значи да имају једног или два партнера или партнерке са којима се виђају повремено и искључиво ради секса. То су партнери са којима се не излази и не праве се планови. Друга, такође честа варијанта је љубавни однос на даљину. Све је више парова кој се никада нису физички срели. Упознали су се преко неке од друштвених мрежа и ушли у партнерску везу. Имају све што имају и друге везе, али на виртуални начин. Пре него што опишем трећу форму љубави, нагласила бих да и у првој и у другој варијанти студенти кажу: „Ово је привремено решење.“ Њихов крајњи циљ је трећа варијанта. У трећој варијанти су партнери из романа Ф. Бегбедеа. Они живе заједно. Имају чак и планове. Од планова за летовање до могућих имена будуће деце. Желе да трају, али не по сваку цену. Не разумеју зашто би настављали када љубавни однос више није прави. Застрашују их примери бракова њихових родитеља. Из перспективе двадесетог века можемо рећи да су хедонисти, да су егоцентрични, да не умеју да подносе фрустрацију. То је поглед двадесетог века. Из перспективе новог времена, номадског живота, бројних шанси и велике неизвесности, ово је можда најрационалнији могући избор. Љубав су прилагодили новом начину живота. Серијска моногамија делује им као најприхватљивија форма љубави.
Вечна или дуготрајна моногамија, остаје питање: „Чему љубав“? Који је смисао неговања оваквих осећања? Могли бисмо рећи да љубав и даље представља неку врсту замене за изгубљено религијско осећање. „У нашој култури, феномен романтичне љубави потиснуо је религију као место у коме мушкарци и жене траже смисао, трансценденцију, целовитост и екстазу,” (Džonson, 2008). Љубав је њихова тајна (псеудо) религија. И ово је тачка која обезбеђује континуитет. Љубав. Мислим да ћемо се сложити да љубав има квалитет религијског осећања и у новим и у ранијим генерацијама. Дакле, одговор на питање чему љубав у данашње време је јасан. Љубав је важан састојак потраге за смислом модерног човека.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.