Паметни телефони су потпуно освојили нас, људе модерног доба. Носимо их свуда са собом и користимо их стално, чак и током разговора са пријатељима. Неоспорно је да нам паметни телефони олакшавају живот – комуницирамо брзо и лако, плаћамо рачуне, купујемо, проналазимо адресе у непознатом граду или једноставно „убијамо досаду“ крстарећи кроз мора садржаја на мрежи. Да ли успут „убијемо“ још по нешто?
Одсутно присуство
Kенет Герген, социјални психолог, је почетком овог века дефинисао феномен одсутног присуства (absent presence, Gergen, 2002). Непријатно искуство које одсутно присуство подразумева су сви доживели бар једанпут: прилазиш људима, поздравиш их, а они једва помере поглед са телевизора, компјутерског монитора, телефона или књиге, промрмљају нешто као „Хеј!“ и врате се у тај други свет филма, игре, Фејсбука или романа. Ми остајемо физички присутни, али смо доживљени као одсутни; избрисани смо одсутним присуством других. Нисмо довољно вредни да се на нас обрати пажња. Паметни телефони и друштвене мреже све више пооштравају конкуренцију садржајима које нуде.
Одсутно присуство нови ниво - мој телефон има СВЕ
Паметни телефони (smartphones) имају функције за које за раније било потребно више уређаја – они су телевизор, фото-апарат, камера, скенер, рачунар са играма и програмима за обраду текста и фотографија, уређај за слушање музике, за приступ интернету – и све то стаје у малу торбу, џеп јакне, чак и у задњи џеп тесних фармерки. Тешко је контролисати употребу нечег што је толико мултифункционално и што стално обзнањује своје присуство – „пишти“ и јавља догађаје за које треба знати – стигао је смс, нова порука у једној Вибер групи, лајкована порука у другој, има нових објава на Инстаграму, није ваљда да нисте у току са најновијим ТикТок изазовом? Нове технологије су намерно створене тако да буду адиктивне. Није да то не знамо, али не размишљамо довољно о томе. Адам Алтер, професор маркетинга, написао је одличну књигу Неодољиве: успон адиктивних технологија и вештина одржавања адикције (Alter, 2017; заправо последњи део наслова гласи „and the business of keeping us hooked“). Наслов предговора је упечатљив: Never get high on your own supply – Не користи оно што продајеш (свака сличност са диловањем дроге намерна). Људи који су који водећи у компанијама хардвера и софтвера не дозвољавају или врло стриктно ограничавају употребу ИКТ средстава и популарних апликација својој деци, а и сами их не користе као ми, обични смртници. Ми смо, између осталог, покренули нови феномен у међуљудским интеракцијама, специфичнији од одсутног присуства:
Телегнорисање - мој телефон је (дефинитивно) интересантнији од тебе!
Термин телегнорисање сковали су психолози који, између осталог, проучавају ефекте употребе паметних телефона на односе са другима – на еглеском phubbing, од речи phone и snubbing (Liu et al., 2019; Roberts & David, 2016; Xie & Xie, 2020). У чланку шаљивог наслова – Мој живот је постао велика препрека мом коришћењу мобилног телефона, Робертс и Дејвид (2016) објашњавају да „Бити телегнорисан значи значи бити игнорисан од стране неког ко користи мобилни телефон када се налази у твом друштву. Телегнорисање може бити прекид конверзације, када особа са којом причаш преусмери своју пажњу на мобилни телефон, а манифестује се и у сутуацијама када се налазиш у непосредној близини друге особе, али, уместо да се упусти у комуникацију са тобом, особа користи свој мобилни телефон.“ (стр. 134). Џејмс Робертс и Мередит Дејвид су најпре развили упитник који мери телегнорисање љубавног партнера (2016), а онда су га адаптирали за мерење телегнорисања уопште (David & Roberts, 2020). Упитник садржи девет тврдњи, а испитаник означава колико често доживљава описано искуство на скали од 1 – никад, до 5 – стално. Ове твдрње можемо прилагодити за тражење одговора на наше почетно питање – да ли телегноришете људе? На пример:
- Када мој телефон зазвони или када чујем звук поруке, ја проверим о чему се ради иако сам у сред разговора.
- Када проводим време са другим људима држим свој телефон тако да га могу видети.
- Када се појави пауза у разговору ја проверим свој телефон.
Ако овакве ствари радите релативно често – ви телегноришете људе. Односно, ако ваши саговорници раде ово док су са вама – они телегноришу вас. Не ради се о томе да немамо право да игноришемо друге – наравно да имамо. Прави проблем смо почели да разматрамо раније: паметни телефони и апликације за њих развијају се тако да нас максимално „вежу“ за уређај, али нас при том одвајају од људи који су поред нас. Тако игнорисање, уместо да буде свестан, намеран (и редак) акт усмерен ка особи која је својим понашањем заслужила да буде игнорисана, игнорисање постаје недовољно освешћен, аутоматски одговор, јер је, забога, телефон послао сигнал да има нешто за нас, нешто интересантније и важније од онога што саопштава наш саговорник. Овакво понашање „убија“ дубљу интеракцију, јер шаљемо врло озбиљну и грубу поруку – мој телефон је важнији од тебе. Његови сигнали су важнији од твојих сигнала. Да ли заиста желите да поручите тако нешто својим познаницима и пријатељима?
Шта настаје из телегнорисања?
Претпостављам да помишљате – „вероватно ништа добро“. Да, телегнорисање покреће целу секвенцу догађаја која никако не води побољшању вашег субјективног благостања. Пошто сте током заокупљености телефоном пропустили вербалне и невербалне поруке својих пријатеља/људи око себе, осетићете социјалну искљученост. Искљученост је непријатно осећање и покренуће у вама потребу да скренете пажњу на себе. Овде телефон нуди врло дискутабилну могућност – „све је у реду, само буди активан на друштвеним мрежама“. (Секвенцијални модел Дејвидове и Робертса, 2017.) Ако оставимо друштвене мреже по страни, ни други могући сценарији нису сјајни за одржање доброг односа са другима. „Еј, види ово!“ и прекидање разговора који тече показивањем нечега што сте нашли на мрежи није добар начин да се поново повежете са пријатељима, након што сте „испали“ из конверзације. Тиме само још једном истичете колико вас (не)занима оно о чему се прича. Можда ћете на крају заиста остати сами са својим драгоценим уређајем и садржајима које он пружа. Људи су друштвена бића и нико није сасвим сигуран куда нас ово одвајање од „живих“ интеракција води, али тренутно не изгледа да нам интензивна употреба телефона чини добро. У истраживању у којем су испитаници били пунолетни средњошколци у Нишу, дошло се до закључка да изразито учестала употреба паметног телефона доводи до тога да се позитивна повезаност између добрих односа са вршњацима и субјективног благостања губи (Опсеница Костић, Недељковић, Рој Чаудури, 2020). Другим речима, интензивна употреба поништава позитивне ефекте повезаности са пријатељима на ментално здравље, који иначе постоје. (Интензивна употреба телефона није константна вредност, у овом случају она је одређена као горња трећина резултата у испитиваној узрасној групи.)
Шта можете да урадите?
Не телегноришите пријатеље! Јасно ставите до знања да вам је непријатно када они телегноришу вас. Ако заиста очекујете важан позив – реците о чему се ради и зашто телефон треба да вам буде на дохват руке. Поставите своје границе. Паметни телефон је врло користан уређај, али се неће покварити и ако остане утишан, у торби, док пијете кафу, гледате људе у очи и активно учествујете у разговору. Страх од пропуштања који смо развили уз телефоне и друштвене мреже је лош за нас, али о томе следећом приликом!
Литература
Alter, A. (2017). Irresistible: The Rise of Addictive technologies and the business of Keeping Us Hooked. Penguin Books.
David, M. E., & Roberts, J. A. (2017). Phubbed and Alone: Phone Snubbing, Social Exclusion, and Attachment to Social Media. Journal of the Association for Consumer Research, 2(2), 155–163. doi:10.1086/690940
David, M. E., & Roberts, J. A. (2020). Developing and Testing a Scale Designed to Measure Perceived Phubbing. International Journal of Environmental Research and Public Health, 17(21), 8152. doi:10.3390/ijerph17218152
Gergen, K. J. (2002). "Te Challenge Of Absent Presence". In J. Katz & M. Aakhus (eds.) Perpetual Contact: Mobile Communication, Private Talk, Public Performance. 227-241. Cambridge University Press. https://works.swarthmore.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1568&context=fac-psychology
Liu, R.D., Wang, J., Gu, D., Ding, Y., Oei, T. P., Hong, W., Zhen, R. & Li, Y. M. (2019). The Effect of Parental Phubbing on Teenager’s Mobile Phone Dependency Behaviors: The Mediation Role of Subjective Norm and Dependency Intention. Psychology Research and Behavior Management, 12, 1059-1069. doi:10.2147/PRBM.S224133
Опсеница Костић, Ј., Недељковић, Ј. и Рој Чаудури, Н. (2020). Употреба паметних телефона као потенцијални модератор односа Везаности за пријатеље и субјективног благостања средњошколаца / Smartphone use as a potential moderator between attachment to friends and subjective well-being among high school students. Зборник Института за педагошка истраживања, 52(2), 379-417. doi:10.2298/ZIPI2002379O
Roberts, J. A., & David, M. E. (2016). My life has become a major distraction from my cell phone: Partner phubbing and relationship satisfaction among romantic partners. Computers in Human Behavior, 54, 134–141. doi: http://dx.doi.org/10.1016/j.chb.2015.07.058
Xie, X., & Xie, J. (2020). Parental phubbing accelerates depression in late childhood and adolescence: A two-path model. Journal of Adolescence, 78, 43-52. doi:10.1016/j.adolescence
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.