У данашње време, комуникација се све више одвија путем интернета. Иако је невербални аспект, који је иначе значајан у свакодневним комуникацијама, доста ограничен, у виртуалном свету постоје различити начини да се на адекватан начин пренесу емоције и ставови. Овај текст истражује како се невербална комуникација манифестује у онлајн окружењу.
У свакодневним комуникацијама, људи шаљу поруке не само вербалним путем, већ и својим гестовима, фацијалним експресијама, начином говора, одевањем, као и на бројне друге начине. Вербална комуникација је форма комуникације која подразумева употребу речи како би се преносиле идеје међу учесницима комуникације. Може се одвијати писменим или усменим путем. Али онај део комуникације који не обухвата вербални садржај се може означити термином невербална комуникација. На значај невербалног изражавања указао је још Чарлс Дарвин (1872) у својој књизи The Expression of Emotions in Man and Animals. Он је приметио да се чак и животиње служе гестовима и експресијама у међусобној комуникацији. У комуникацији, пошиљалац поруке кодира оно што жели да пренесе, а прималац декодира поруку и тако сазнаје њен садржај, смисао и значење. Међутим, исто као и речи, невербални сигнали, поред основног или денотативног значења, имају и придодато или конотативно значење. То значи да се може десити да прималац поруке погрешно протумачи њено значење. Оно што преносимо невербалним путем је најчешће несвесно. У многим случајевима гестови имају веће и доминантније значење у односу на вербалне поруке.
Да ли можете да замислите колико је био тежак пренос порука пре развоја технологије? Људи су користили писма и нису могли да предвиде када ће оно стићи до жељене особе, колико је времена потребно да одговор стигне назад и сл. Све је ово отежавало комуникацију, а посебно је био проблем изражавања емоција. Свакако, нама је лакше да искажемо своје емоције путем невербалне комуникације, а доста теже путем текста или писма. Међутим, данас је интернет омогућио коришћење емотикона (ент. emoticons). Поред емотикона у облику неког знака (нпр. L, ☺), постоје и покретне слике (gif). Они могу да појачају значење речи као што то раде неки невербални сигнали. Емотикони поседују невербалну функцију у комуникацији и утичу на разумевање порука. Можемо их назвати квази-невербални сигнали (Lo, 2008). Замислите да шаљете текстуалну поруку особи коју волите, а да притом не користите неку врсту емотикона у облику срца или сл. Вероватно можете увидети како само једно срце појачава доживљај код примаоца.
Постоје две главне карактеристике употребе емотикона: (1) Они преносе основни став и осећања, али не откривају ништа о кориснику. Емотикони не могу увек да изразе стварну емоцију (смајли може, наравно, да пренесе да неко жели да пренесе радост, али не може да каже да ли то је искрен осмех, полуосмех, тужан осмех итд.); (2) Емотиконе корисници шаљу намерним чином. Дакле, особа се у стварности може насмејати или поцрвенети, или чак показати одређене микро-гестове који одају неко друго стварно осец́ање, али онлајн, корисник приказује само оно што он жели.
Још је лакше комуницирати путем видео платформа. Ради побољшања комуникације, можемо користити неке специфичне гестове, као што су, климање главом, осмехивање, контакт очима, нагињање напред и друго. Овакви гестови се зову знаци непосредности (енг. immediacy cues). У видео интеракцијама примећено је да су комуникатори експресивнији у погледу фацијалног и вокалног изражавања – више се осмехују и гласније говоре (Croes, Antheunis, Schouten & Krahmer, 2018). Оваквим понашањима комуникатори покушавају да надоместе недостатак физичког присуства, као и техничка ограничења која постоје. Понекад се може десити да је квалитет и брзина конекције лоша, што знатно отежава пренос оваквих сигнала. (Bohannon, Herbert, Pelz, & Rantanen, 2013). Због ових и многих других ограничења, одређени невербални сигнали се могу другачије доживети (или уопште не доживети), па чак могу попримити и другачија значења. Уколико у интеракцијама са другим људима често осећате нелагоду, вероватно ће видео комуникација за вас бити много прикладнија. Можда ћете се мање бринути о свом изгледу и импресији коју одајете, због тога што сте мање видљиви. Интернет комуникација захтева једноставније комуникационе вештине него реална комуникација (Schnarch, 1997). У онлајн окружењу комуникатор може да бира са ким ће и када да разговара, а има и више времена да смисли поруку, што може умањити тензију (Philippot & Douilliez, 2011).
Пошто видео конференције постају све популарније, важно је знати како да оставимо најбољу импресију, а Kозар и Наваро (2020) нам дају неколио корисних савета: (1) Треба добро осветлити просторију, како би саговорник видео наше лице; (2) Уређај који користимо треба бити стабилан јер климање и померање слике може одвраћати пажњу; (3) Треба искључити друге уређаје и одабрати мирну околину; (4) Пожељно је изабрати једнобојну позадину јер разнобојна позадина може отежати фокус; (5) Добро је користити микрофон и слушалице како би се онемогућио ехо; (6) Треба бити адекватно обучен, уредан и дотеран; (7) Наше лице не би требало да заузима више од једне трећине екрана; (8) Климањем, као и благим нагињањем главе ћемо показати саговорнику да активно слушамо; (9) Благим нагињањем напред и отвореним говором тела саговорнику ћемо сигнализирати заинтересованост за оно што има да нам каже; (10) Додиривање лица треба избегавати; (11) Треба имати одговарајући простор који ће омогућити слободу покрета; (12) И при видео комуникацији важно је одржавати контакт очима.
У односу на видео комуникацију, комуникација путем телефона се ограничава само на вербални садржај и онај део невербалног канала којим се преносе емоције кроз тон, волумен гласа и слично. Контакт очима је најбитнији невербални сигнал у људској интеракцији, а овде је он немогућ. Срећом, показало се да је глас моћан извор информација о емоцијама. У једном истраживању (Johnson, Emde, Scherer & Klinnert, 1986), испитаници су слушали семантички неутралну реченицу у различитим емоционалним стањима. Резултати су показали да је препознавање емоције беса, туге, страха и радости било изузетно прецизно. Њуман и Страк (2000) су уочили да само слушање особе, која изражава одређену емоцију својим гласом, изазива одговарајуће емоционално стање и код слушаоца. Реч је о појави која се назива емоционална зараза. Такође, оно што је занимљиво, ми чак боље препознајемо анксиозност у гласу, него преко фацилајних експресија (Harrigan, Wilson, & Rosenthal, 2004). У говору постоје и невербалне карактеристике које одражавају већи ментални напор код појединца тј. активно размишљање. Огледа се у дужим говорним латенцијама (потребно је више времена да се да одговор), као и у споријем говору са више пауза (Greene & Ravizza, 1995).
Невербална комуникација је, са једне стране, детерминисана културом и њена интерпретација се заснива на познавању те културе, а са друге стране, постоје и они несвесни изрази тела које тешко контролишемо, а која носе битно значење. Емотикони занемарују и ретко изражавају управо те несвесне реакције тела. Такође, емотикони садрже стандарне експресије. Иако су експресије, мање или више, универзалне (Cowen et al., 2020), сваки човек има свој начин изражавања емоција и своје идиосинкратичке покрете. Стога, колико год технологија олакшава или отежава комуникацију, ми и даље примарно утичемо на друге људе путем невербалних гестова. Један емотикон не може заменити осмех, додир по рамену, загрљај или било које друго понашање којим се комуницира љубав, интерес и блискост. Џо Наваро, експерт у области невербалне комуникације, је рекао: “Емпатија је тактилна. Емпатија се не комуницира путем интернета, већ путем додира“ (CMX, 2015).
Литература:
Bohannon, L. S., Herbert, A. M., Pelz, J. B., & Rantanen, E. M. (2013). Eye contact and video-mediated communication: A review. Displays, 34(2), 177–185. https://doi.org/10.1016/j.displa.2012.10.009
CMX. (2015, November 04). Keynote: The Power of Nonverbal Communications / Joe Navarro / CMX Summit West 2015 [Video]. YouTube. https://www.youtube.com/watch?v=HRl0dvPRkSI
Cossar, R., & Navarro, J. (2020, April 06). Tips for Improving Communication During Video Conferencing. JNForensics. https://www.jnforensics.com/post/tips-for-improving-communication-during-video-conferencing
Cowen, A. S., Keltner, D., Schroff, F., Jou, B., Adam, H., & Prasad, G. (2020). Sixteen facial expressions occur in similar contexts worldwide. Nature, 589(7841), 251–257. https://doi.org/10.1038/s41586-020-3037-7
Croes, E. A. J., Antheunis, M. L., Schouten, A. P., & Krahmer, E. J. (2018). Social attraction in video-mediated communication: The role of nonverbal affiliative behavior. Journal of Social and Personal Relationships, 36(4), 1210–1232. https://doi.org/10.1177/0265407518757382
Darwin, C. (1872). The expression of the emotions in man and animals. John Murray. https://doi.org/10.1037/10001-000
Greene, J. O., & Ravizza, S. (1995). Complexity Effects on Temporal Characteristics of Speech. Human Communication Research, 21(3), 390–421. https://doi.org/10.1111/j.1468-2958.1995.tb00352.x
Harrigan, J. A., Wilson, K., & Rosenthal, R. (2004). Detecting State and Trait Anxiety from Auditory and Visual Cues: A Meta-Analysis. Personality and Social Psychology Bulletin, 30(1), 56–66. https://doi.org/10.1177/0146167203258844
Johnson, W. F. (1986). Recognition of Emotion From Vocal Cues. Archives of General Psychiatry, 43(3), 280. https://doi.org/10.1001/archpsyc.1986.01800030098011
Lo, S. K. (2008). The Nonverbal Communication Functions of Emoticons in Computer-Mediated Communication. Cyberpsychology & Behavior, 11(5), 595–597. https://doi.org/10.1089/cpb.2007.0132
Neumann, R., & Strack, F. (2000). “Mood contagion”: The automatic transfer of mood between persons. Journal of Personality and Social Psychology, 79(2), 211–223. https://doi.org/10.1037/0022-3514.79.2.211
Philippot, P., & Douilliez, C. (2011). Impact of social anxiety on the processing of emotional information in video-mediated interaction. In A. Kappas & N. Krämer (Eds.), Face-to-Face Communication over the Internet: Emotions in a Web of Culture, Language, and Technology, 127–143. Cambridge: Cambridge University Press. doi:10.1017/CBO9780511977589.008
Schnarch, D. (1997). Sex, Intimacy, and the Internet. Journal of Sex Education and Therapy, 22(1), 15–20. https://doi.org/10.1080/01614576.1997.11074166
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.