Наш живот представља непрестану борбу између онога што се догодило и онога што желимо да запамтимо. Наш доживљај света је потпуно субјективан, условљен искуствима, жељама, људима који нас окружују, циљевима који нас воде, маштањима која нас држе будима до у дубоко у ноћ. У тој субјективности живота крије се посебност, нешто индивидуално, аутентично, које припада само ономе ко доживљава своју реалност. У томе је чар свега тога, бити део света, али имати и онај свој сопствени, лични свет. У том нашем свету постоји безброј могућности, алтернатива, путева, и ту нема грешака. Ту се налази слобода.
У Берлин сам стигла у недељу. Пут се чинио никад дужи, а ја са собом никада већи пртљаг нисам понела. Требало је уредити собу у којој ћу провести наредна четири месеца. Затим, било је неопходно понети одећу за сва четири годишња доба, јер у Берлину дан почиње у јесен, доручкује се у пролеће, ручак је у лето, а на спавање се одлази у зиму. Било је потребно спаковати и удобне ципеле, фотоапарате да бележе тренутке, мараме да заштите од ветра. Међу стварима су се нашле књиге и бележнице за душу и оно што је на души. Ишчекивала сам нови живот, у три кофера сам спаковала свој пређашњи, али остало је места да се попуни једним потпуно новим искуством, неком новом ја. Преда мном су биле одлуке, а идеја водиља пред пут било је писмо са мојом адресом. У њему је стајала само једна реченица: «Упознај себе и пронађи свој пут.»
То се и догодило. Дани су у почетку били испуњени питањима без одговора. Бројне дилеме су се јављале. Чинило се као да што сам ближе крају студија, све мање знам, све се више колебам и све је мутнији приказ преда мном. Као када се слика на објективу изоштрава, њој претходи слика која је замагљена, нема јасних ивица, боје су разливене, не може се разазнати пејзаж. Тако је било и са мном, безброј започетих реченица које немају свој крај.
Онда ме је град узео под своје, показао ми своје боје, испричао своју причу скривену у малим хаусторима, провео путевима историје, отворио своју душу и исписао најлепше стихове. Поново сам почела да упознајем себе, да у свему видим поезију. Поново сам почела да учим, да разумем најдубље механизме који нас покрећу, да разврставам, промишљам и размењујем мишљење са људима који такође трагају за собом. Отворио се цео један нови мали универзум. Једно по једно питање почело је да добија свој одговор. Неки одговори су се јављали потпуно изненада, у време док бих шетала поред Шпреје или слушала предавања на факултету. Некада би се изненадна спознаја десила изјутра када би ми веверица пожелела леп дан, скачући са гране на грану дрвећа на која гледа прозор моје собе или у вечерњим сатима у сусретима са лисицом. Одговори су се јављали и онда када бих посматрала Рембрантове слике или уроњавала у тајанствени свет Кусаме. Неки одговори су се јављали онда када бих прошла поред остављених књига и шољица за кафу на праговима, које проповедају неиспричане приче људи који су их напустили. Одговори су се јављали док бих посматрала живописне људе како боси ходају по улици или уличне свираче док стварају своје јединствене мелодије. Мост на ком сам највише времена провела гледајући у мирну воду и чамце у којима насмејани људи веслају ка неким својим потрагама за смислом, шапнуо је највише одговора. Куда треба да кренем, шта се дешава након студија, како осмислити свој живот… Трагови других људи и других живота давали су назнаке да су одговори баш ту, у мени. Она замагљена слика са почетка полако је почела да добија обрисе, боје су сада мало јасније, а назиру се и ивице пејзажа који је преда мном.
Налазим се на самој половини боравка у Берлину. Изгледам исто, али више нисам Нина која се непрестано пита, нисам она која је несигурна и страхује од будућности или погрешних избора. Сада сам Нина која се препушта тренутку, плута по води, прати себе и ослушкује своја осећања. Сада сам она Нина која зна куда жели да иде.
Студирати психологију није само учити из књига које су писали други, психологија је нешто што се живи сваког дана, нешто што можемо искусити и осетити на својој кожи. Психологија су сва она искуства која нас чине оваквима какви јесмо, све успомене, подерана колена када смо учили да возимо бицикл или прва љубав, загрљај мајке или недељни ручак. Живети живот у скученом простору, не упознавајући свет, не доводи нас до разумевања живота. Живот се упознаје онда када изађемо ван својих граница, онда када припадамо свету и када свет припада нама. Управо је то оно што се може искусити студирајући у Берлину - нема граница сазнању и искуству.
P.S. У Берлину заиста има много лисица које се могу видети у вечерњим сатима.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.