Сигурно већ имате формирану слику о особи која студира: има између 19 и 24 године, живи са родитељима или је дошао из малог места и живи у изнајмљеном стану, његове обавезе су учење и постизање успеха на судијама. После тога долази посао, па брак, па деца и оснивање породице. Шта помислите када се неко од 28, 29, па чак и више од 30 година представи као судент и живи са родитељима? Или сте срели некога ко живи са супружником, такође има и децу, а тек му је 20? Можда има породицу, посао, 40 му је година, а и даље студира?
Да ли постоји право време за сваки догађај у животу или је живот организован по мерилима онога ко га живи?
Старосне границе када млади људи требају преузети друштвене улоге одраслих, мислећи се на напуштање родитељског дома, завршетак школовања, запослење, брак и родитељство, померене су ка већим вредностима хронолошког узраста у односу на старосне границе претходних генерација. Свако друштво (култура) има различита друштвена очекивања, тј. норме када је време за одређене друштвене улоге, што је Б. Неугартен назвала „социјални сат“.
Појмом „социјални сат“ обухваћени су животни догађаји за које се очекује да ће се догодити у одређеном узрасту током живота, као што је завршетак школовања, ступање у брак, запослење, рођење првог детета, пензија и др. Неугартен сматра да већина појединаца има социјални сат који им говори јесу ли на време нешто урадили, с обзиром на очекивања културе у којој живе. Нарушавање уобичајеног редоследа и временског распореда животних догађаја може бити веома стресан за младу одраслу особу и може вршити велики притисак на њу. Ако нечији сет улога, условно речено, одступа од временског очекивања, појединац се може осећати млађе или старије у односу на свој хронолошки узраст, што онда означава субјективни узраст те особе. Тако се субјективна старост двадесетогодишњака који студира и оног који већ има брак и дете на путу уме доста разликовати. Без сумње, и један и други су своје велике животне догађаје сместили у право време, према свом личном „социјалном сату“.
Може се рећи да се новије генерације крећу према „старосно ирелевантном друштву“ где су границе за поједине животне догађаје флексибилне, па је у развијеним друштвима мањи притисак на индивидуу, иако очекивања и даље постоје.
Да ли развој тече онако како је то описано у теоријама развоја?
Развој особе описан је различитим психолошким теоријама кроз стадијуме који нису стриктни, али прате један други, тј. предсављају континуиран след. Ипак, ни једна теорија стадијума не може да опише живот сваке особе на овом свету. Свакако да су ту изизеци, али и поред њих тешко да се те теорије могу прихватити као универзалне.
У зависноси од личних искустава, животних догађаја и прилика, животни токови особа које живе у истом друштву (култури) могу бити веома различити. Људи могу проћи врло различитим путевима кроз предвиђене стадијуме, неки ће доживети све што стадијум предвиђа, неки ће та искуства доживети значајно раније или касније, а неки се могу привремено вратити на претходни стадијум и то све представља нормалан ток развоја. Теорије стадијума су превише опште у описивању животног тока, а при томе је могуће да не описују реалан већ идеалан живони развој.
Важно је знати да свака особа расте и развија се у јединственим условима за њега самог. Не постоје универзални услови за сваког човека, па тако је немогуће постојање универзалних стадијума развоја. Теорије развоја новијег доба (новије и млађе у односу на теорије стадијума) називају се еколошким теоријама и оне узимају у обзир социјални и културни контекст у коме особа одраста и развија се. Можда је ово приближнији и савременији приступ проучавању развоја, а сигурно је применљивији и реалнији.
На крају, није неопходно водити се психолошким теоријама када разматрамо развој било кога, у било ком сегменту живота. Оно што наш развој уобличава и формира невидљив шаблон по коме се управљамо, по чему знамо за шта је право време, а за шта прерано или прекасно, то је култура и друштво у коме живимо. Разни биолошки, социјални, социо-економски чиниоци могу развој ометати или га подстицати, али једно је сигурно- развојни задаци су уопштени како би се развој појединаца објаснио и приближио науци, али свакако није мерило успешности или неуспешности, јер је пут развоја сваког појединца индивидуалан и јединствен.
Референце:
- Перцепција временског распореда важних живоних догађаја и субјекивне доби. (2010.). Новоселић, М. Завршни рад. ( рад објављен на 20. Данима Радомира и Зорана Бујаса у Загребу под насловом „Тајминг значајних животних догађаја : Када је право време за?“), Одсек за психологију Свеучилиша у Задру
- Нови животни стилови и форме породице. (2017.). Опсеница-Костић, Ј. стр. 10-13, Филозофски факултет у Нишу
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.