U situaciji kada verovatno svi pratimo dešavanja vezana za Ukrajinu i Rusiju, tj. rat koji se tamo dešava, jedan važan, a relativno novi psihološki koncept koji treba pomenuti je socijalna trauma. Socijalna trauma je specifična vrsta psihološke traume do koje dolazi u situacijama kada ponašanje jedne velike društvene grupe (na primer – države, etničke grupe, organizacije, političkog pokreta...) dovodi do traumatizacije druge velike društvene grupe. Ona je istovremeno i glavni razlog zašto psihološke posledice ratova i drugih sličnih događaja daleko nadilaze i vremenski i po obimu posledice samih raznih dejstava.
Socijalna trauma je pre svega vrsta psihološke traume, te ima sva centralna obeležja psihološke traume:
- Kada osoba doživi traumatski događaj ili bolje reći – kada određeni događaj opazi kao traumu ona doživljava jako osećanje šoka. Oseća se psihološki ranjeno i istraživači koji proučavaju ovaj fenomen govore o „psihološkoj rani“ i to dovodi do posledica po celokupnu psihološku organizaciju osobe.
- (psihološko) vreme postaje podeljeno na vreme pre i posle traumatskog događaja. Traumatski događaj tako preplavljuje osobu da ona oseća da nikada više neće biti ista kao što je bila pre tog događaja.
- osećaj sigurnosti i bezbednosti koji je postojao pre traumatskog događaja biva narušen ili potpuno nestaje, a zamenjuje ga sveprisutni osećaj straha zajedno sa visokim ili povišenim nivoom anksioznosti
- da li će određeni događaj predstavljati traumu ili ne, zavisi od načina na koji osoba interpretira tj. shvati dati događaj. Dok za jednu osobu određeni objektivni događaj može predstavljati samo izazov ili manju neprijatnost, za drugu osobu objektivno isti događaj može predstavljati iskustvo psihološke traume.
Međutim, pored ovoga, socijalna trauma ima i neke druge karakteristike koje je razlikuju od individualne psihološke traume:
- Žrtve traumatskog događaja su ljudi koji pripadaju određenoj grupi i njoj su izloženi zbog pripadnosti grupi, a ne kao pojedinci u kontekstu ličnih odnosa, nesrećnog slučaja ili zato što su se zatekli u određenoj situaciji. Događaj je usmeren prema grupi kojoj pripadaju, a ne prvenstveno ili ne uopšte prema osobi lično.
- Za razliku od individualne traume gde će svi bez problema priznati da je traumatski događaj doveo do psihološke traume i složiti se da ljude od takvih događaja treba zaštiti (npr. svi će se složiti da ljudi treba da budu zaštićeni od pljačkaša ili zemljotresa ili napada divljih životinja, a da će osoba biti traumatizovana ako je npr. napadne medved), kod socijalne traume, članovi grupe koja traumu čini će takve svoje aktivnosti smatrati opravdanim i neophodnim ili će smatrati da dati događaj nema traumatski potencijal i tako ne predstavlja traumu (setite se stvari poput „humanitarnih bombardovanja“), te da traume ni nema (u davnim vremenima se npr. sasvim ozbiljno diskutovalo u krugovima ljudi koji su posedovali robove o tome kako navodno robovi nemaju osećanja kakva imaju njihovi gospodari, te da stoga ni npr. bičevanje ili druge forme mučenja ne doživljavaju onako kako bi ga doživeli ostali ljudi; bilo je i pojedinaca koji su želju robova da budu slobodni, zbog koje su bežali iz ropstva videli kao vrstu psihičkog oboljenja od koga ih treba lečiti baš bičevanjem – potražite na internetu značenje termina „drapetomania“.).
- Zbog toga će žrtve socijalne traume vrlo često ostati neprepoznate ili će biti osporavana činjenica da su žrtve, pogotovo ako žive u okruženju u kome moć ima grupa počinilaca. Simptomi psihološke traume neće biti prepoznati kao takvi, jer društvo (koje akcije koje su dovele do traume smatra opravdanim i neophodnim) ne smatra da su date osobe zaista traumatizovane. Žrtve mogu biti i kažnjene, progonjene ili im može biti uskraćena pomoć zbog toga što ukazuju da su problemi koje imaju povezani sa ovim događajima.
- Socijalna trauma dovodi do posledica po fizičko i psihološko zdravlje i kod ljudi koji u samom traumatskom događaju nisu učestvovali, čak i kod ljudi koji lično ne poznaju ni jednog od direktnih učesnika u traumatskom događaju i čiji se „objektivni“ život ni u jednom praktičnom elementu nije promenio saznanjem za traumatski događaj. Ovo se odnosi i na žrtve i na počinioce. Na primer, posttraumatski stresni poremećaj redovno je detektovan kod vojnika, učesnika napadačkih ratova u inostranstvu, koji se teško mogu smatrati da pripadaju grupim žrtava u datom ratu.
- Zato što se traumatski efekat, za najveći broj ljudi, preko priča o događajima koje ljudi prenose jedni drugima, traumatsko dejstvo mogu ostvariti i događaji koji se nisu desili u stvarnosti ili događaji koji sami za sebe ne bi imali traumatsko dejstvo, ali su u pričama uvećani i izmenjeni tako da predstavljaju izvor traume.
- Socijalna trauma menja identitet grupa koje su u nju uključene, kako grupe koja traumu čini, tako i grupe koja je traumatskim događajima izložena ili je bila izložena. Grupa koja je preživela traumatski događaj može sećanje na taj događaj postaviti za centralnu tačku svog identiteta i jedinstvo grupe graditi oko sećanja na taj događaj i prave, ali i lažne, borbe da se taj događaj ne ponovi ili da se njegove posledice preokrenu. Tada govorimo o izabranoj traumi. Na ovaj način Jevreji mogu identifikovati sebe kao narod koji je preživeo holokaust, Srbi kao narod koji je preživeo kosovsku bitku i 500 godina pod Turcima ili koji je preživeo Jasenovac, narodi bliskog istoka mogu videti sebe kao narode koji su preživeli krstaška osvajanja, kinezi mogu videti sebe kao narod koji je preživeo japanske zločine u drugom svetskom ratu isl. Takođe, beskrupulozni lideri mogu iskoristiti traumatski događaj da bi sačuvali podršku naroda predstavljajući im činjenicu da su još uvek živi, kao rezultat toga što su ih zaštitili od ponavljanja datog traumatskog događaja, i tako sačuvati podršku građana uprkos lošim rezultatima rada. Sa druge strane, pripadnici grupe koja je do traumatskog događaja dovela može svoj identiti zasnovati oko negiranja da se dati događaj desio, umanjivanja njegovih razmera ili negiranja njegovih traumatskih posledica. Tada govorimo o zaveri ćutanja. Ovaj fenomen možemo videti u situacijama kada se pripadnici grupe koji progovore o ratnim zločinima koje je počinila njihova vojska vide kao izdajnici i napadaju ili kažnjavaju i čak ubijaju, kada zemlja koja vojno napada drugu zemlju svoju agresiju naziva „humanitarnom intervencijom“, a vojnike koji napad izvode „mirovnom misijom“, kada je jasno da se o nasilju prema određenoj grupi ne govori i da se ono uopšte ne konstatuje (na primer u situacijama nasilja nadređenog nad podređenim u organizacijama ili u situacijama porodičnog nasilja), kolonijalne sile će negirati nasilje nad stanovnicima njihovih kolonija i svoje aktivnosti tamo predstavljati kao napore da se stanovnicima kolonija pomogne, da se oni civilizuju; vlasnici robova će često tvrditi kako su oni ljude koje drže u ropskom odnosu zapravo spasili od smrti ili mnogo gore sudbine, podržavaoci nacista iz drugog svetskog rada će pričati kako koncentracioni logori nisu bili logori smrti nego obični radni logori koji su zapravo štitili ljude zatočene u njima; naseljenici koji su naselili zemlju otetu od domorodaca će tvrditi da tu domorodaca nije ni bilo, a ako ih je i bilo da nisu koristili tu zemlju niti je smatrali svojom isl.
- Socijalna trauma utiče na različite aspekte psihološkog funkcionisanja ljudi uključujući i način na koji ljudi opažaju društvene događaje, ali i to kako ih se sećaju. Ovi mehanizmi su raznorodni i složeni.
- Socijalna trauma se prenosi sa generacije na generaciju i njeni traumatski efekti se mogu nastaviti mnogo generacija nakon što se inicijalni traumatski događaj desio, upravo prenošenjem preko sećanja i priča. Tako socijalna trauma može dovesti do toga da mnogo generacija kasnije, članovi grupe neku aktuelnu situaciju traume identifikuju sa izabranom traumom njihove grupe – tako se i u naše vreme sreću grupe koje se u savremenim ratovima bore protiv „Turaka Osmanlija“, „četnika“, „ustaša“, „nacista“, „krstaša“, „komunista“ i sličnih grupa koje odavno ne postoje ili bar ne postoje u vreme dešavanja datih sukoba. Poseban fenomen iz ove oblasti koji privlači pažnju istraživača nazvan je „temporalni kolaps“ koji opisuje situaciju kada članovi grupe počinju da misle kako se u sadašnjosti ponovo bore protiv grupe koja je nekada njihove pretke izložila događaju koji predstavlja socijalnu traumu.
Ovo sve su razlozi zašto nema „lakih“, niti humanih ratova, ma kako to mediji ili uticajni pojedinci pokušavali da predstave. Posledice ratova, pa makar ti ratovi trajali i relativno kratko, ne prestaju trenutkom potpisivanja mira, već mogu trajati i traju i godinama, a nekad i vekovima nakon završetka oružanih borbi i oblikuju na negativan način ponašanje, razmišljanje i funkcionisanje društva u celini. Saniranje njihovih posledica je mnogo složenije od samog akta potpisivanja mira i prekida oružanih dejstava.
O temi socijalne traume na Filozofskom fakultetu se uči na master studijama psihologije u okviru istoimenog predmeta.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.