Šta je socijalna anksioznost?
Socijalna anksioznost predstavlja osobinu ličnosti ili sklonost da se pri anticipaciji ili tokom određenih društvenih situacija doživljava uznemirenost, zabrinutost ili strah u vezi sa predstojećim, potencijalno negativnim ishodom za koji osoba veruje da nije u stanju da ga izbegne. Stoga, samo društvene situacije ili interakcije koje sadrže komponentu procene od strane drugih imaju mogućnost da izazovu doživljaj socijalne anksioznosti. Brojni su primeri takvih situacija: upoznavanje i komunikacija sa nepoznatim ljudima ili osobama od autoriteta, javni nastupi, izražavanje mišljenja i stavova pred grupom ljudi, postavljanje pitanja, izloženost kritici, iniciranje romantičnog i/ili seksualnog kontakta, obedovanje u javnosti itd. Iako je široka lepeza socijalno pretećih stimulusa, ne izazivaju svi podjednak doživljaj socijalne anksioznosti. To zavisi, između ostalog, od individualnih razlika u intenzitetu i učestalosti doživljavanja socijalne anksioznosti (većina ljudi povremeno doživi nesigurnost, strah i nervozu u odnosima sa drugim ljudima, a neki učestalo ili, pak, retko), ali i od važnosti određenih ljudi i događaja za samog pojedinca. Što je dispozicija ka socijalno anksioznom reagovanju veća, kao i važnost situacije u kojoj se osoba nalazi, to će i doživljaj socijalne anksioznosti biti intenzivniji. Ovo se može izraziti i na drugačiji način. Okolnosti koje pojačavaju diskrepancu između potrebe da se ostavi željeni utisak i subjektivne procene osobe da je sposobna da to učini, povećavaju verovatnoću javljanja socijalno anksioznog stanja i njegov intenzitet. Dakle, specifičnost socijalne anksioznosti jeste postojanje uverenja osobe da situacija koju zamišlja ili u kojoj se nalazi sadrži nadzor ili procenu, bez obzira da li je to tačno ili ne, kao i očekivanje negativne evaluacije od strane drugih kao verovatnog ishoda čije bi posledice bile štetne po pojedinca (npr. odbacivanje, sramoćenje, urušavanje pozitivne slike o sebi i sl.). Zato se kaže da je suština socijalne anksioznosti strah osobe da će se prikazati u nepovoljnom i neadekvatnom svetlu, kao i njeno uverenje da će zbog toga biti odbačena ili neprihvaćena od strane drugih. Iz ovoga proističe i drugi naziv za socijalnu anksioznost, a to je evaluaciona anksioznost ili „anksioznost zbog socijalne procene”.
Kako prepoznati socijalnu anksioznost?
Ova crta ličnosti može se prepoznati po doživljavanju određenih fizioloških manifestacija, misli, osećanja, kao i po ispoljavanju specifičnih oblika ponašanja. Fiziološki odgovor na socijalno ugrožavanje uključuje porast frekvence srčanog ritma, povećanje krvnog pritiska i mišićne tenzije, ubrzano disanje, crvenilo kože, drhtanje, znojenje itd. Kod izrazito vulnerabilnih osoba, socijalna anksioznost se može ispoljiti u vidu panike ili preintenzivnog straha i to kroz snažne fiziološke simptome (npr. preznojavanje, drhtanje, mučnina i bol u predelu želuca, vrtoglavica, otežano disanje, osećaj gušenja i bol u grudima, intenzivno i ubrzano lupanje srca i sl.).
Afektivna komponenta socijalne anksioznosti uključuje doživljaj negativnih emocija, kao što su uznemirenost, zabrinutost, napetost, nervoza, neprijatnost, nelagodnost, razdražljivost i strah u specifičnim društvenim okolnostima.
Kognitivna komponenta socijalne anksioznosti obuhvata, pre svega, negativna bazična uverenja i negativne pristrasnostima u obradi informacija, koji su aktivni pre, tokom i nakon suočavanja pojedinca sa ugrožavajućom društvenom situacijom. Uopšteno, dva su bazična uverenja socijalno anksioznih osoba: 1) da je svet opasno mesto što za sobom povlači pristrasnu obradu podataka, kao što je npr. pogrešna percepcija i interpretacija stimulusa i 2) da osoba nema dovoljno sposobnosti da se nosi sa opasnošću, te sebe doživljava kao inferiornu i neefikasnu. To bi podrazumevalo doživljaj „socijalnog sveta kao opasnog koji vreba da ulovi grešku pojedinca i da ga ismejeˮ. Pored negativnog vrednovanja sebe, u kognitivne aspekte socijalne anksioznosti, spadaju i uznemiravajuće misli, anticipacija negativnih ishoda socijanih događaja (npr. „Sigurno će mi se smejatiˮ; „Ispašću glupˮ; „Osramotiću seˮ i sl.), kao i usredsređenost na negativne stvari koje se trenutno doživljavaju ili se mogu doživeti. Ako se govori o pojedincima izrazito sklonim socijalno anksioznom reagovanju, onda oni mogu ispoljavati kognitivne distorzije (ili greške pri zaključivanju) pre, tokom i nakon društvenih interakcija i mogu imati visoko postavljene standarde za svoja ponašanja i postignuća (npr. „Moram uvek da zvučim inteligentno”; „Trebalo bi uvek da imam nešto interesantno da kažem”). Moguća su i iracionalna uverenja o posledicama svog ponašanja u socijalnom kontekstu (npr. „Ako se ne složim s nekim, biću odbačen”). Uz sve to, javlja se i ubeđenost da se mora ostaviti dobar utisak. U osnovi svega je strah od negativne procene drugih. Iako je dugo bilo dominantno shvatanje o strahu od negativne evaluacije kao sržnoj kognitivnoj komponenti socijalne anksioznosti, Arkin i Apelmen (Arkin & Appelman, 1983) uvode koncept straha od pozitivne evaluacije, koji je, takođe, važan za razumevanje kognitivnog aspekta socijalne anksioznosti. Ovi autori istraživali su reakcije nisko i visoko anksioznih ispitanika na pozitivne i negativne procene njihovog izvođenja datih od strane procenjivača. Rezultati su pokazali da su nisko socijalno-anksiozni prilikom prijema negativnih povratnih informacija doživljavali intenzivniji bes nego visoko socijalno anksiozni, a da su se radovali primajući pozitivne procene. Kod visoko socijalno anksioznih zabeležen je doživljaj distresa kao reakcija na pozitivne evaluacije. Arkin i Apelmen su to protumačili kao efekat neslaganja procene date od posmatrača sa mišljenjem osobe o sebi. Drugim rečima, doživljeni distres objašnjen je uverenjem socijalno-anksioznih subjekata da su pozitivne procene netačne. Podaci ovog istraživanja potvrđeni su i u kasnijim studijama (npr. Wallace & Alden, 1997). Voles i Alden (Wallace & Alden, 1997) suštinu straha od pozitivne evaluacije, kod izrazito socijalno anksioznih individua, objašnjavaju njihovim uverenjem da će povoljna procena ponašanja, rada, učinka i ličnosti data od strane drugih uticati na povećanje kriterijuma koji će ubuduće biti okvir za procenu. Osobu muči sumnja da će uspeti u ostvarenju takvih standarda. Na taj način, pozitivne evaluacije dobijaju preteći ili averzivni karakter. Pomenuti autori u suštini sugerišu da je aktuelni strah od pozitivne procene strah od eventualno negativne evaluacije. Na ovaj način, Voles i Alden ukazuju na nedostatak razlikovanja između ovih konstrukata i postavljaju pred istraživače zadatak da ispitaju da li je strah od pozitivne evalucije zaista drugačiji konstrukt u odnosu na strah od negativne evalucije. Viks i saradnici (Weeks et al., 2008a), iznose pretpostavku da će socijalno anksiozne osobe reagovati nelagodnošću na pozitivne povratne informacije, te će umanjiti značaj takvih poruka ili će ih diskreditovati. Ova hipoteza dobija i empirijsku potvrdu, jer nalazi pokazuju da je strah od pozitivne evaluacije u pozitivnoj vezi sa nelagodnošću zbog dobijanja pozitivnih procena, dok je u negativnoj korelaciji sa tačnošću percipiranja pozitivnih povratnih informacija. Pored toga, distres izazvan pozitivnim informacijama kao i tendencija da se omalovaže iste ili učine netačnim, nisu u značajnoj vezi sa strahom od negativne evaluacije (Weeks et al., 2008b). Ovi podaci ukazuju na značaj pozitivne evaluacije za objašnjenje socijalne anksioznosti, ali i na distinkciju između sržnih kognitivnih karakteristika pomenutog fenomena. Generalno govoreći, dosadašnja istraživanja su pokazala da zabrinutost u vezi sa procenom uopšteno ima noseću ulogu u javljanju socijalno anksioznih simptoma i da su strah od pozitivne i negativne procene različiti konstrukti, koji su međusobno visoko povezani.
Bihejvioralna komponenta. Ponašanja koja ukazuju na prisustvo socijalne anksioznosti variraju u zavisnosti od izraženosti same tendencije ka socijalno anksioznom reagovanju, ali i od situacije u kojoj se osoba nađe. Kada je socijalna anksioznost naglašena, a situacija procenjena kao jako ugrožavajuća, od bihejvioralnih indikatora mogu se registrovati izbegavanje ili napuštanje situacije (npr. izbegavanje javnog nastupa ili odlazak sa zabave koja je puna nepoznatih ljudi, prelazak na drugu stranu ulice kako bi se izbegao susret sa nekom osobom). Ove forme ponašanja nazivaju se „bezbedonosna ili sigurnosna ponašanjaˮ (safety behaviours). Bezbedonosna ponašanja predstavljaju otvorene ili prikrivene postupke namenjene suzbijanju neželjenog ishoda ili minimiziranju njegovih posledica. Tako npr. izbegavanje kontakta očima ili smanjenje verbalne komunikacije, koriste se u cilju smanjenja mogućeg javnog sramoćenja ili poniženja. Paradoksalno, ova samozaštitna ponašanja mogu kod drugih izazvati negativne reakcije, što dodatno podstiče anksioznost koju osoba pokušava da prevlada. Osim izbegavanja i napuštanja ugrožavajuće društvene situacije, socijalno-anksiozne osobe se mogu i blokirati u pojedinim okolnostima (npr. nemogućnost artikulacije odgovora na pitanje profesora tokom ispitne situacije, što nije posledica nedovoljnog znanja nego straha koji parališe). Takve osobe imaju doživljaj kao da su „ostale bez reči” ili da su „paralisane” u prisustvu određenih individua (npr. autoriteta, atraktivnih osoba suprotnog pola) i događaja (npr. javna okupljanja, konferencije, poslovni sastanci itd.). Kod socijalno-anksioznih pojedinaca može se primetiti i kontinuirano ili hronično izbegavanje određenih socijalnih dešavanja i interakcija, kao što su zabave, obedovanje u javnosti, sastanci na poslu, poslovi i radni zadaci koji podrazumevaju neki vid evaluacije, susreti i konverzacije sa ljudima koji su nepoznati ili nedovoljno poznati itd. To doprinosi smanjenju kvaliteta života. Bihejvioralni znaci koji, takođe, ukazuju na socijalnu anksioznost, podrazumevaju prokrastinaciju (odlaganje obaveza, zadataka i akcija), skretanje pogleda tokom razgovora ili smanjeni kontakt očima, mucanje, nervozno vrpoljenje, suzdržanost u podsticanju razgovora i izražavanju mišljenja.
Socijalna anksioznost nije isto što i socijalno anksiozni poremećaj (ili socijalna fobija). Socijalna anksioznost predstavlja univerzalno ljudsko obeležje koje se tretira kao dimenzija, što znači da su individualne razlike kvantitativnog tipa. To dalje upućuje na to da se mere izraženosti ove dispozicione karakteristike normalno raspodeljuju u opštoj populaciji i da samo mali broj ljudi u potpunosti ne oseća socijalnu anksioznost ili je doživljava toliko intenzivno da se može dijagnostifikovati socijalno-anksiozni poremećaj (SAP) (ili socijalna fobija (SF)). To dokumentuju i podaci o učestalosti SAP-a u opštoj populaciji, koja se kreće između 8% i 13%. Iako pojedinci sa dijagnostifikovanim SAP-om čine manji deo kontinuuma, u poređenju sa ostalim anksioznim poremećajima, SAP je jedan od najčešćih poremećaja (uz specifične fobije), sa životnom prevalencom od 6.7% u Evropi i 12.1% u Sjedinjenim Američkim Državama. Početak poremećaja se vezuje za ranu adolescenciju sa prosečnom starošću koja se kreće između 14 i 16 godina. Životna prevalenca SAP-a kod osoba od 18 godina iznosi 9.2%. SAP je zastupljeniji kod žena nego kod muškaraca i ova je razlika izraženija među adolescentima.
Mimo ovih statističkih podataka, postavlja se pitanje gde je granica između normalne zabrinutosti oko ostavljanja utisaka na druge i klinički značajnog nivoa socijalne anksioznosti. Drugim rečima, koji su to kriterijumi koji razdvajaju adaptivnu socijalnu anksioznost od SAP-a. Odgovor se nalazi u savremenim dijagnostičkim i statističkim priručnicima za mentalne poremećaje. Prema DSM-5 kriterijumima (APA, 2013), SAP predstavlja intenzivan i uporan strah od jedne ili više socijalnih situacija (npr. razgovor sa strancem ili vršnjakom, odlazak na zabavu), aktivnosti izvođenja (npr. jedenje na javnom mestu, korišćenje javnog toaleta) ili od nekih formi javnog nastupa (npr. držanje javnog govora ili prezentacije). Ove situacije uvek izazivaju anksioznost ili strah i karakteristične su po tome što uključuju izloženost nepoznatim ljudima ili suočavanje sa mogućim procenama drugih. Ostali DSM-5 kriterijumi SAP-a obuhvataju: 1) strah od ispoljavanja znaka anksioznosti ili od ponašanja koja će biti negativno evaluirana, odnosno strah da će osoba biti uvređena, osramoćena, postiđena i odbačena; 2) izbegavanje socijalnih situacija ili njihovo trpljenje uz intenzivan distres; 3) neproporcionalnost anksioznosti i straha spram realne opasnosti; 4) trajanje simptoma najmanje šest meseci i 5) značajne poteškoće u važnim oblastima ljudskog funkcionisanja (škola, posao, porodica itd.).
Za razliku od SAP-a, kod socijalne anksioznosti je prisutna anksioznost ili strah, ali i ulazak osobe u situaciju (ponekad i izbegavanje), dok kod SAP-a postoji učvršćeni obrazac izbegavanja ili ulazak u situacije uz pojačani distres. Ova razlika je bitna jer ukazuju da nisu svi ljudi koji su socijalno anksiozni istovremeno i skloni izbegavanju određenih situacija, ali nisu ni svi koji su skloni izbegavanju, socijalno anksiozni. Osim toga, socijalna anksioznost ne mora biti maladaptivan obrazac ponašanja, iako je sam doživljaj neprijatan, dok je SAP karakterističan po ometanju svakodnevnih aktivnosti (školsko funkcionisanje, socijalni odnosi itd.) ili po izazivanju značajne patnje. To znači da normalna socijalna anksioznost predstavlja „posedovanje zdrave količineˮ socijalnog straha, koji upozorava na mogućnost dobijanja negativne procene okoline. Na taj način, socijalna anksioznost predstavlja korisnu i adaptivnu osobinu jer omogućava detektovanje relevantnih socijalno pretećih stimulusa bez gubljenja fizioloških i psiholoških resursa odgovaranjem na benigne ili irelevantne socijalne stimuluse. Za razliku od toga, prenaglašena responzivnost na draži socijalnog karaktera (kod SAP-a) iscrpljuje organizam i remeti funkcionisanje. Osobe sa prenaglašenom tendencijom ka socijalno anksioznom reagovanju, kao i one kojima je dijagnostifikovan SAP, doživljavaju socijalnu anksioznost i u situacijama koje realno nisu preteće.
„Dve strane medalje” socijalne anksioznosti.
Socijalna anksioznost predstavlja opštu ljudsku karakteristiku sa izrazitom adaptivnom vrednošću. U društvenim kontekstima u kojima je prisutna evaluacija od strane drugih, poput intervjua za posao ili prezentacije na času, doživljaj anksioznosti može biti podsetnik da se postupa oprezno (npr. da se pažljivije razmisli pre nego što se nešto kaže, da se koncentrisano saslušaju pitanja koja se postavljaju itd.) ili, pak, može biti pokretač da osoba da sve od sebe. Osim toga, u situacijama u kojima se ostavljanje dobrog utiska čini malo verovatnim ishodom, moguće je i dalje izbeći socijalnu pretnju (kritiku, odbacivanje i sl.). To se ostvaruje na više načina – putem smanjivanja ili izbegavanja interakcija sa drugima ili kroz intenzivnu pripremu za predstojeći nastup ili interakciju. Stoga socijalna anksioznost predstavlja osobinu ličnosti koja pomaže ljudima da spreče ili smanje „oštećivanje” pozitivne slike o sebi, ali i da predupredi osiromašenje značajnih međuljudskih odnosa. Međutim, za neke ljude socijalna anksioznost je iscrpljujuće iskustvo, koje remeti i narušava odnose sa drugima, školsko i poslovno funkcionisanje i mentalno zdravlje. U takvim slučajevima, socijalna anksioznost predstavlja disfunkcionalno obeležje ličnosti, pa čak i poremećaj (socijalno anksiozni poremećaj), koji značajno umanjuje kvalitet života osobe.
Opširniju razradu socijalne anksioznosti kao osobine ličnosti možete naći u publikaciji: Ranđelović, K. (2021). Socijalna anksioznost – teorije i mere. Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu. https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/monografije/2021/socijalna-anksioznost-teorije-i-mere
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.