Obično je završetak školovanja bio jedan od značajnih razvojnih markera koji ukazuje i dokazuje da je osoba sazrela za ozbiljnije zadatke, da više nije robusni i nezadovoljni adolescent već zrela osoba koja može da se odvoji od primarne porodice, zasnuje svoju porodicu, zaposli se i stekne finansijsku nezavisnost. Naravno porodica može biti zasnovana i pre okončanja školovanja, naročito ako se misli na populaciju mladih koji studiraju. Svakako okončanje studije nije jedini niti najvažniji razvojni marker, ali je zaista intrigantno produžavanje statusa studenta kroz neobično prolongiran apsolventski staž, ili se nakon završenih studija upisuju novi fakulteti, brojni master programi i studiranje se prolongira do tridesetih godina pa i duže. Mada je u savremenom svetu poželjno stalno usavršavanje profesionalnih kompetencija, ipak sve to podseća na svesno, predsvesno ili nesvesno odlaganje da se dosegne status odraslog i svega onoga što što to podrazumeva. Jednom rečju strah od odrastanja.
XXI vek odlikuje produženo školovanje, internet, sajbersocijalizacija, veća tolerancija seksualnih sloboda, ukratko produžetak adolescencije. Može li se objasniti ovaj fenomen nekom od postojećih teorija razvoja u psihologiji, npr teorija psihosocijalnog razvoja Erika Eriksona, teorija celoživotnog razvoja Danijela Levinstona, teorija Džefri Arneta o odrastanju u nastajanju?
U pomenutoj Eriksonovoj teoriji psihosocijalnog razvoja, period od 18 do 40 godine je šesti stadijum razvoja identiteta u kome se razrešava glavni antagonizam između osecanja bliskosti i izolacije. Mlado odraslo doba, kako navodi autor, kada bi trebalo da se razvije kapacitet za ljubav. Neuspeh u razređenju ovog antagonizma dovodi do maladaptacije: promiskuitetnost (previše bliskosti) - okretanje sebi (previše izolacije). Izgleda da savremeni mladi naraštaj sve više razvija upravo ove maladaptivne načine prevazilaženja ambivalencije u bliskim odnosima. Recimo u Japanu ogroman postotak mladih od 18 do 30 godina žive sami, nemaju ili nikada nisu imali ozbiljnu partnersku relaciju (45%). U svojoj knjizi Sposobnost za život i rad Nebojša Jovanović piše:
“ osnovna dilema ambivelncije je: živeti na svoj ili na tuđ račun. Ili, drugim rečima, odabrati put separacije i individuacije ili put simbioze i parazitiranja. Prevazilaženje ambivalencije daje smer psihi (zato toleranciju na ambivalenciju i zovemo “usmerivač psihe”).
U sukobu pozitivnih i negativnih emocija prema istoj osobi ili nekom profesionalnom izazovu nastaje mučno stanje rastrzanosti između oprečnih impulsa. Podneti i prihvatiti ambivalenciju izazvanu sopstvenim izborima naučiti da se toleriše ta rastrzanost, bez korišćenja “skupih” odbrambenih mehanizama koji nas udaljavaju od razvojno zrelih odluka predstavlja veliki izazov u odrastanju ,
Medju tzv skupe mehanizme odbrane koji podržavaju bekstvo od podnošenja ambivalencije spadaju mehanizam površnosti i mehanizam nerazmišljanja. Šta oni predstavljaju i kako deluju u našoj psihi?
Mehanizam površnosti se često sreće kod adoelscenata. Ukoliko je upotreba ovog mehanizma postojana i snažna stvara se Petar Pan sindrom, večiti adolescent. Lepršav i lakomislen odnos prema partnerskoj relaciji. Osnovna potreba u prevazilaženju oprečnih emocija jeste da partnerska relacija ne dobije na intenzitetu, da se ne bi pojačala i teško podnošljiva ambivalencija. Veza je interesantna dok je neopterećujuća, ne previse obavezujuća. Ako se to desi onda je partner smarač i biva napušten da bi se u novoj vezi opet oživela lepršavost i “beskrajna lakoća postojanja.” Ako se veza i održi, osoba koja koristi ovaj mehanizam odbrane od ambivalencije obično ima rezervnu varijantu, ili više njih koje nadomešćuju ono što veza sa zvaničnim partnerom ne nudi. Izbegava se ulaženje u konflikte sa partnerom, a nezadovoljstva koja se javljaju u odnosu sa njim rešavaju se uz pomoć rezervnih varijanti. Naravno ovo je samo jedno tumačenje zašto su nekim ljudima bliski odnosi teskobni i teško ih održavaju. Osobe koje su sklone da se oslanjaju na mehanizam površnosti često su veoma druželjubive i ekstravertne, ne vole da budu same i vole veliko društvo, tako svoj bliski odnos razvodnjavaju, ali se i spasavaju ambivalencije. Mladić ili devojka se ne vezuje za jednu osobu ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije.
Mehanizam nerazmišljanja je takođe često korišćen i on se razlikuje od potiskivanja. Osoba je svesna svoje ambivalencije ali kada se oprečna osećanja sukobe u većem intenzitetu problem rešava tako što svoj um usmeri na drugu stranu (slušanje muzike, gledanje televizije, kompjuterske igrice…). Najčešće se taj mehanizma ispoljava u odnosu na obaveze u školi. Adolescent prihvata da treba da uči da je to za njegov uspeh, ali ne može da prisili sebe da uči koliko je potrebno. Konflikt se rešava tako što se ne razmišlja o njemu. U kultom filmu "Prohujalo s vihorom" (u bioskopima se pojavio 1940), glavna junakinja, u trenutku kada se ceo njen svet urušava, muž je napušta, kaže istorijsku rečenicu: "Boli me glava ne mogu o tome da mislim danas, misliću sutra". Dakle, mehanizam ne razmišljanja nije otkriće ovog vremena. Prisutan je odavno. Uz pomoć ovog mehanizma čovek se brani od neprijatnih emocija, ali ih ne prevazilazi. Osobe sa ovim mehanizmom su u stanju da uvide neke probleme u odnosima s bliskim ljudima, da prepoznaju i prihvate i svoj doprinos tim problemima, da uvide da igraju igrice, ali kada treba uložiti napor odreći se nečega zarad poboljšanja odnosa, oni ponavljaju stare obrasce i ne razmišljaju o problemu.
Mladi ljudi često nisu u stanju da donesu ozbiljne odluke u vezi sa profesijom, izborom partnera, brakom. Takvi izbori uključuju sposobnost podnošenja frustracja, ambivalencije, svojevrsno trpljenje. U periodima kada se očekuje od mladih da su razvili integritet, oformili identitet, da mogu da nose teret svojih odluka, oni češće upadaju u depresiju i napade panike. Produženo odrastanje posatje svojevrsni moratorijum koga često prate anksioznost, depresija i nisko blagostanje. Odlaganje razvojnih zadataka u želji da se izbegne suočavanje sa neprijatnim emocijama i ambivalencijom, ipak ne donosi naročite prednosti. Naprotiv.
Arnet 2004 piše o razdoblju izmedju 18 i 26 godine nazivajući ovaj period pozne adolescencije „Emerging adults“, To je sprecifičan period između adolescencije i odraslog doba, karakterističan za razvijena, tehnološki napredna društva. Ima pet odlika:
- Doba istraživanja identiteta – ko sam ja, šta želim od života, od posla i ljubavi;
- Doba nestabilnosti i fluidnosti – promene uloga, mesta stanovanja, okruženja, prijatelja... sveukupnog načina života;
- Doba fokusiranja na sebe – slobodni od pritiska institucija (škole i roditelja) pre nego što ih sustignu novi pritisci braka i porodice;
- Doba ,,zaglavljenosti’’ između adolescencije i odraslosti – jasnija slika o sebi i veća samostalnost nego u srednjoj školi, ali finansijska zavisnost;
- Doba mogućnosti – optimizam, verovanje da imaju dobre izglede da bolje žive od svojih roditelja.
To je period najvećih sloboda i vremena za istraživanje, ali je cena visoka. Postoji obilje stresnih situacija (promena uloga, polazak na fakultet, preseljenje, odvojenost od roditelja i starih prijatelja, prekid srednjoškolske veze i/ili početak nove, privremeni poslovi...). Brucoši i stariji studenti su pod velikom količinom stresa; anksioznost je visoka, pa i osećanje usamljenosti i depresivnost. Česti su poremećaji prilagođavanja i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.
Ulazak u svet rada i profesionalnih obaveza počinje i tokom školovanja, upravo zato sto teba plaćati školarinu, odvojen život. Interesantno je istraživanje Trzesniewski i Donnellan, iz 2014. o tome kako poslodavci opažaju mlade generacije ovog uzrasta, koje se pojavljuju na tržištu rada
- Poslodavci bi radije zaposlili starije generacije (baby bumere npr), nego „emerging adults” zbog nedovoljne informisanosti o kompaniji ili radnom mestu, nepoštovanja kodeksa oblačenja, odavanja previše ličnih podataka na društvenim mrežama, nadobudnosti
- Percipirani su kao više nemoralni, narcistični i većeg samopouzdanja, a manje emocionalno stabilni i saradljivi u odnosu na ostale grupe odraslih.
- Opaženi kao više usredsređeni na sebe, više lenji i promiskuitetni od mlađih odraslih iz prethodnih generacija,
- Više anksiozni, depresivni i usamljeni
Odrasatanje u dvadeset prvom veku, bez obzira na oslanjanje na prepoznatljive mehanizme odbrane nudi pribežište površnosti i nerazmišljanju u sajber svetu i prilično rasprostranjenom preterano zaštitničkom odnosu roditelja prema adolescentima. Važne životne odluke u vidu jasnog profesionalnog opredeljenja i stvaranja porodice se odlažu, a samim tim se anksioznost i usamljenost produžavaju. Nema lagodnosti čak ni u neizboru.
LITERATURA:
- Arnett, J.J. (2007). Emerging Adulthood: What Is It, and What Is It Good For, Child Developmet Perspectves, Volume 1, Issue , pp 68-73
- Arnett, J. J. (2000). Emerging adulthood: A theory of development from the late teens through the twenties. American Psychologist, 55(5), 469-480.http://doi.org/10.1037/0003-066X.55.5.469
- Erikson, E. (1976). Omladina , kriza, identifikacija, NIP Pobjeda
- Jovanovič, N. 2013. Sposobnost za ljubav I rad, Beoknjiga.
- Trzesniewski & Donnellan, (2014). Young People These Days ... ": Evidence for Negative Perceptions of Emerging Adults. Available from: https://www.researchgate.net/publication/270671824_Young_People_These_Days_Evidence_for_Negative_Perceptions_of_Emerging_Adults
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.