Студентско путешествије – један дан као студент универзитета Џорџ Мејсон и шта после тога?
Као учесница пројекта „Tolerance promotion and conflict resolutuion“ имала сам прилику да заједно са професорима и колегом, студентом социологије, посетим Картер школу за мир и решавање конфликата универзитета Џорџ Мејсон у Вирџинији, САД. Узбуђење помешано са анксиозношћу трајало је укупно 2 дана пред пут и свих 9 сати прекоокеанског лета. Да ли сте и ви размишљали о томе како заправо изгледа бити студент на неком америчком универзитету? Да ли је то заиста као што нам представљају на великом платну или је ипак другачије? Поделићу са вама информације из прве руке, очима једне обичне студенткиње, попут вас. Пре свега, установа коју сам посетила налази се ван кампуса овог универзитета. Сам кампус је удаљен од града и заузима добар део земљишта и чини једно студентско насеље. Ја сам посетила само Картер школу за мир и решавање конфликата универзитета Џорџ Мејсон, која се налази у Арингтону у Вирџинији. Сама зграда школе је модерног изгледа. Испред је „башта“ у којој студенти могу да предахну током паузе дружећи се и играјући разноврсне друштвене игре које су им доступне у самом дворишту. Нисам ни знала колико верзија једноставне игре као сто је „Uno“ постоји. Уласком у зграду можете приметити бројне људе који некуд журе. Бацила сам поглед и трудила се да што више лица опазим. Осећала сам се као на апликацији где можете видети различите људе, са различитим циљевима. При школи постоји кантина у којој можете срести студенте који тамо купују оброке, као и професоре. Кантина нуди разне сендвиче који су већ упаковани, салате, чорбе и сендвиче које вам могу направити на лицу места. Пробала сам чорбицу коју кантина нуди, јер је већ био четврти дан како једем брзу храну и већ сам почела, као и моја бака, да тражим нешто на кашику. Ни не знајући колико сам сипала, и како се то мери, пошла сам ка каси, где су ме сачекале две жене које су толико љубазне да и у тако кратком сусрету можете осетити љубав и опазити труд који улажу у ту кантину. Наплатиле су ми средњу порцију за пуну чинију чорбе. Уживајући у њој, приметила сам да се испред факултета чују хитови светске музичке сцене који су додатно допринели мојој радости због целокупне посете. Након паузе за ручак, пошла сам на један од састанака који је организован за нашу делегацију. На путу до просторије у којој се одржава састанак, прошли смо кроз лавиринт (како сам ја доживела паркинг), да бисмо сачекали лифт који се може чекати и са леве и са десне стране и никада нисам знала са које ће се стране појавити, док неко ко зна, не покаже. Када се чује звук звона да сте стигли на жељени спрат, чека вас још један лавиринт, али овог пута, лавиринт просторија. Ту су канцеларије професора, просторије за састанке, велика учионица са два улаза и библиотека. На путу до библиотеке пролазите поред кухиње где можете осетити мирис кафе, коју студенти и наставници могу себи спремити на једној од укупно 3 машине које сам тамо запазила. Поред машина имају и моцапот и француску пресу. Пробала сам кафу на једној од пауза. Сама сам је спремила. Имају мали милион заслађивача, који су идентичног укуса. Библиотека је слободна за све студенте. Све књиге се могу изнети из библиотеке и безброј пута вратити и узети поново, док их све не прочитате. Постоји кутак у средишту библиотеке са софама, белом таблом и сточићем где студенти могу да се окупљају, праве паузе од читања и друже. Књига која је мени запала за око била је „Од конфликта до креативности“. Читава библиотека је тематски опремљена – књигама о пеацебуилдинг-у на 1001 начин. Оно што је употпунило мој доживљај овог универзитета јесте могућност да присуствујем једном предавању. Ово предавање је, веровали или не, трајало три сата и имали смо паузу од петнаестак минута. Али опет, веровали или не, то није оно што је оставило најјачи утисак. Овај предмет могу да слушају студенти мастер студија, али и студенти докторских студија са различитих департмана овог факултета. Осим тога, овај предмет слушају и студенти са других универзитета. Различити профили људи, који долазе из различитих крајева света. Од Америке, преко Нигерије, све до Босне и Херцеговине. И сви они заједно су ту са једним циљем – да свет буде боље место. Атмосфера на часу била је подржавајућа, сви присутни били су мотивисани да изнесу своје ставове, супротставе их туђим, те дискусијом помире своја гледишта. Жељно су чекали да наставе разговор са професорком са претходног часа. Неки су јој се обратили приватно, неки путем мејла, а неки су чекали баш тај час. Први део предавања, српска делегација је провела у тишини, пажљиво посматрајући учионицу, људе у њој и њихове размене. Након паузе, професорка је укључила и наш тим. Наравно да је други део био занимљивији јер сам поново стекла утисак као да сам одувек ту и да је ово једна од бројних дискусија коју водим са овим студентима. На крају часа, разменила сам контакте са једном од студенткиња у нади да ће се некад поново остварити сарадња баш између наших факултета и нас две.
Нисам сигурна како се након целодневног дана студенти универзитета Џорџ Мејсон осећају, ни да ли сам успела да вам пренесем делић онога што сам доживела, али знам да сам се након тог дана осећала инспирисаном за променом у свету, за коју се ови студенти заједно са својим професорима залажу. Слушајући њихова интересовања и искуства, као и дискусију коју су водили, схватила сам да колико год био различит ваш тим, битно је оно што вас спаја. Битан је наратив који ћете користите приликом трагања за решењем, као и то да препознате људе који вам могу помоћи у остваривању заједничког циља – изградњи мира. Битно је ваше прошло искуство, али је и битно и шта ћете ново научити током процеса решавања проблема. Битно је да решите проблем, али је битније да се овакав проблем не понови, или барем да се не понови истој групи људи.
Један од циљева наше посете био је и прикупљање информација за оснивање Центра за социјалну инклузију и решавање конфликата на Филозофском факултету у Нишу. Сигурна сам да ћемо, водећи се овим искуством, и ми сами постати део мреже која се труди да разуме тај компексан процес изградње мира и прилагоди га различитим културама, које, уз све различитости, деле макар један заједнички циљ – мир.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.