Наставак текста...
Сви ми из искуства знамо да људи комуницирају из различитих разлога, а да је основни разлог да их други примети и обрати пажњу на њих, зар не?
Марина: Тако је. Пажња или строук се дефинише као јединица препознавања. Баш као и када смо били деца, када одрастемо потребна нам је пажња кроз физички контакт или различите друге облике препознавања као што је реч, осмех, комплимент. Све нам ово указује да нас други људи виде, препознају. Као да нам поручују „знам да си ту“.
Пажњу делимо на позитивну и негативну, условну и безусловну, вербалну и невербалну. Пажња која изазива пријатна осећања је позитивна пажња (комплимент), док она која изазива непријатна осећања је негативна (увреда).
Ако добијемо пажњу за нешто што смо урадили, реч је условној пажњи („Овај цртеж заслужује оцену 5“), ако је добијемо зато што смо ми ми реч је о безусловној пажњи („Волим те“).
Вербална пажња је изречена кроз речи, невербална кроз разне облике невербалног понашања (додир, пољубац, миловање, ударац).
Могуће су различите комбинације пажње, нпр. вербална условна позитивна пажња („Одлично си урадио/ла задатак“) или вербална безусловна негативна пажња („Не волим те“).
Душане, на концепту пажње развијена је теорија о Емоционалној писмености.
Душан: Поменуту теорију је развио Клод Штајнер. Она је синоним за емоционалну интелигенцију, само што Штајнер сматра да је емоционална писменост заправо емоционална интелигенција која се заснива на љубави. Пажњу (строукове) које сте управо описали можемо да користимо како бисмо исказали спремност да сарађујемо, позивали друге да чине то исто, али и да комуницирамо једни другима емоције. Смисао ових понашања је да повећамо квалитет заједничког живота кроз јасну размену емоција.
Све ово подразумева да умемо да препознамо сопствена осећања, а то значи да знамо које осећање доживљавамо у датом тренутку, шта га је узроковало, колико је осећање јако. Такође, битно је да умемо да се уживљавамо у осећања других (што зовемо емпатија) и да умемо да проценимо у којој ситуацији и на који начин ћемо испољити осећања (адекватност испољавања). Битна способност је и да знамо да препознамо када направимо грешку и преузмемо одговорност за њу.
У вези поменутих способности постоје једна лоша и једна добра вест. Лоша је да постоје људи који нису у великој мери развили поменуте вештине. То у пракси значи да они теже „излазе на крај“ са емоционално набијеним ситуацијама, да нису сигурни које осећање осећају, зашто га осећају, а то их спречава да јасно дефинишу и задовоље своје потребе. Када ствари тако стоје онда особа лако може да повреди себе или другог. Међутим, постоји и добра вест, а то је да све ове вештине могу да се науче, нарочито ако је особа млада.
Први корак ка том учењу јесте познавање скале емоционалне свесности, коју је дефинисао Штајнер. Он разликује осам ступњева на скали. На првом ступњу се налазе емоционално неосвешћене особе, које доживљавају осете попут хладноће или отупелости у оним ситуацијама у којима заправо доживљавају осећања. Тај ступањ Штајнер назива Отупелост, а њега још карактерише и то да особе не умеју речима да опишу своје емоције (што је и логично јер их нису ни свесни).
Други ступањ носи назив Физичке сензације, и ту се налазе људи који су свесни телесних доживљаја које се нормално јављају током емоција, али нису свесни самих емоција. Тако нпр. у емоционално набијеним ситуацијама они кажу да им лупа срце, да их стеже стомак, да тешко дишу, али не препознају да доживљавају неку емоцију. Ови људи ће узети лекове да би умирили телесне симптоме, али им то неће помоћи. Разлог лежи у томе да је телесни симптом последица емоције, а лек не може да утиче на ситуацију на коју реагујемо одређеном емоцијом, па ће се самим тим симптом поново јавити када поново доживимо дату емоцију. Такође, ове особе ће бити склоне изливима беса када се нагомила превелика количина емоционалне енергије.
Следећи ступањ, Емоционални хаос или примално искуство, описује се као могућност базичног препознавања емоција. Међутим, особа их пре доживљава као налет енергије за који не разуме одакле долази нити како да изађе на крај са њим него као посебну емоцију. На сличан начин емоције доживљавају бебе.
На ступњу Вербалне баријере се налазе људи који су у стању да причају о својим емоцијама. Та вештина се најбоље развија кроз стални контакт и разговор о емоцијама са особама које умеју да их именују.
Док причамо о емоцијама са другима (што није ништа друго него размена строукова) ми учимо да препознајемо различите емоције (љутњу, стид, тугу, изненађење итд.), да их међусобно разликујемо и да препознајемо њихове различите интензитете. Такође, схватамо да емоције могу да буду истовремено присутне (љути смо на неког, али га и волимо). Тако смо овладали ступњем који се зове Диференцијација.
На ступњу Узрочности, шестом по реду, почињемо да увиђамо разлоге за појаву различитих емоција. На седмом нивоу Емпатије схватамо да осећања других имају исте карактеристике које препознајемо код сопствених емоција (интензитет, разлози јављања и слично).
Последњи, осми ступањ, носи назив Интерактивност. То је корак даље у односу на емпатију јер, осим способности уживљавања у емоционално стање друге особе (што карактерише претходни ступањ), интерактивност подразумева и могућност да предвидимо како ће емоције различитих особа утицати једна на другу и која понашања ће из тога проистећи.
Прича о емоционалној писмености нас доводи до односа са родитељима. Они који су имали срећу да их одгајају емоционално писмени и сензибилни родитељи су овладали одређеним бројем или већином поменутих вештина. Али, да ли је то код свих тако?
Марина: Не одрастају сва деца у функционалним породицама које подржавају раст и развој дететових капацитета и развој аутономије детета. Према Мјуријел Џејмс постоји неколико дисфункционалних родитељских стилова: Претерано критикујући родитељи, Претерано протективни родитељи, Неконзистенти родитељски стил, Неукључени родитељи. Ови родитељи шаљу детету вербално или невербално поруку да није у реду (није ОК дете). Поруке могу бити, нпр. „Не умеш да урадиш ништа добро“, „Глуп си“ (Критикујући стил); „О свему ја водим рачуна“, „Не брини, ја ћу уместо тебе“ (Протективни стил); „Бринем за тебе – Шта ме брига ради како хоћеш“ (Неконзистентни стил); до изостанка комуникације, непоказивања емоција (Неукључени родитељи). Наравно, поменућемо и функционалне стилове који су супротни наведеним (Разумни родитељи, Охрабрујући родитељи, Конзистентни родитељи, Родитељи који брину, Родитељи који преговарају).
Код дисфункционалних породица, у којима доминира неки од поменутих неадекватних стилова васпитања, дете добија поруке које изазивају бројна непријатна осећања, са којима дете, узраста 2 до 5 година мора да се избори. Реакције и одлуке детета, као одговор на поруке, и њима пратећа осећања су покушај детета, које још увек нема способност да о ситуацији промишља као одрасла особа, да се адаптира на породичну средину, јер су му могућности избора акција ограничене. Та адаптација одговара узрасту детета које има 2, 3, 4 или 5 година. Дете развија систем уверења о себи, другима и свету који га окружује да би „психолошки“ преживело, доноси одлуку/е које му се у том тренутку чине најбољим избором. Те одлуке се зову скриптне и у основи су несвесног животног плана или скрипта који следимо и током одраслог живота. Важно је напоменути да родитељи могу да шаљу поруке које нису „психолошки погубне“ за дететов развој. Многе поруке, због већ поменутог неразвијеног логичког мишљења, дете тумачи дословно. Ако мама ради, а дете жели да се игра с њом, мама може да каже: „Бежи, не узнемиравај“, а дете то може да протумачи као: „Мама ме не воли, боље да ме нема“. Другим речима, дете доноси скриптне одлуке као резултат његовог опажања и тумачења догађаја у његовом окружењу.
Проблем настане када се тим одлукама руководимо и када одрастемо, када смо велики и имамо бројне опције на располагању. Ове одлуке делују као аксиоми, као истините претпоставке које се у одраслом животу не преиспитују, већ од којих особа полази као од темељних истина на основу којих гради свој поглед на свет. Када у одраслом добу нека ситуација подсети на ситуацију из детињства када смо били под стресом, када смо били осетљиви, активира се рана одлука и одрасла особа „уклапа“ реалност у своја уверења настала у детињству. Другим речима, људи показују тенденцију да свет и реалност „уклопе“ у своју већ претходно формирану слику стварности.
Душан: Дакле родитељски утицај се изражава и преко порука које родитељи шаљу детету. Какве поруке све могу да буду?
Марина: Да, родитељи шаљу Дозволе које обезбеђују здрав раст и развој, уважавање дететових потенцијала. Али шаљу и скриптне поруке. Једна врста тих порука су Забране. То су поруке које су најчешће невербалне и шаљу их значајне особе из дететовог окружења, а које су и саме незадовољне због нерешених проблема и сопствених незадовољених потреба. Најчешће се дају несвесно, у свом контексту су негативне и представљају забране против природних потреба детета, против везаности, сигурности итд.
Према Гулдинзима 12 забрана утиче на доношење негативних раних одлука.
Не буди - дају родитељи који злостављају дете, који га нису желели, које је рођено предбрачно. Невербално се шаљу кроз изостанак мажења, игнорисање детета, а вербално кроз реченице: „Да се ниси родио/ла...“, „Након порођаја са тобом сам се разболела...“
Не буди Ти (свог пола) - упућују родитељи који су желели дете другог пола, па, рецимо, када добију трећег сина, облаче га као девојчицу, несвесно подржавајући феминизирано понашање.
Не буди дете - када родитељи од старијег детета траже да води бригу о млађем запостављајући нпр. своје дечије жеље за игром.
Немој да одрастеш - шаљу родитељи који спречавају дете да се осамостали радећи ствари уместо њега.
Немој (ништа) - шаљу презаштићујући родитељи, који се плаше за дететову сигурност и свуда виде потенцијалну опасност за дете.
Не буди важан - када родитељи не придају пажњу и не похваљују успех детета.
Не буди близак - када постоји недостатак физичког додира или ако у породици не постоји показивање међусобне блискости.
Не буди добро (здраво) - пажња се даје деци само када су болесна.
Немој да успеш - ови родитељи се такмиче са дететом. Када у игри победи родитељ, то је ОК, када дете победи, игру прекидају.
Не припадај - забрана се најчешће среће у породицама које се стално селе, па дете нема осећај припадности.
Немој да мислиш - када родитељи обезвређују мишљење детета, нпр: „Шта ти знаш када си мали“, „Ја најбоље знам шта је за тебе добро.“
Немој да осећаш - када родитељи не дају детету да испољи нека, најчешће негативна или сва осећања („Дечаци не плачу“, „Девојчице се не љуте“).
Али, Душане, да ли се ту исцрпљује репертоар скриптних порука?
Душан: Не. Постоји још једна врста скриптних порука које се зову Контразабране. Њих најлакше можемо да разумемо као услове које родитељи постављају детету да би оно било ок. Те поруке могу да нам буду од користи у неким ситуацијама. Пример би била порука да треба увек да погледамо лево па десно када прелазимо улицу, чиме у великом броју ситуација чувамо свој живот. Међутим, ове поруке могу бити и такве да њиховим придржавањем себи наносимо више штете него користи. Када се говори о контразабранама углавном се мисли на пет порука које спадају у ову другу групу, а које гласе:
- Буди савршен – особе које не дају себи право на грешку
- Буди јак – не дају себи право да испоље аутентична осећања
- Ради напорно – не дозвољавају себи да заврше ствари
- Угоди (другима) – одустају од својих потреба и адаптирају се на потребе других
- Пожури – имају доживљај да немају довољно времена на располагању
Контразабране се још називају и драјвери (од енглеске речи drive – терати, гонити) што добија смисао када се осврнемо на чињеницу да осећамо присилу да се стално и увек изнова придржавамо контразабрана (отуда термин „гоњење“) иако тога не морамо да будемо свесни. Разлог лежи у томе што дубоко у себи ми верујемо да ћемо бити ОК само док следимо поменуте поруке. Зато се и каже да контразабране дају условни осећај окејства (ок сам само док радим све перфектно или радим док не паднем од умора или док угађам другима итд.).
Који је смисао контразабрана? Оне нас штите од забрана. Ево примера. Можемо да замислимо човека који је од родитеља прихватио забрану Не буди близак. Како су људи по својој суштини социјална бића, тако овај човек ипак и даље има потребу да буде близак. Да би ту потребу некако задовољио он прихвата и контразабрану Угоди другима, која уједно одређује услове у којима је прихватљиво да буде близак - само ако у односима води рачуна о потребама других, истовремено занемарујући своје потребе. Тај човек ће временом постати незадовољан што потребе других више вреднује од својих. Ако на свесном нивоу (дакле из его стања Одраслог) и донесе одлуку да ће од сада водити рачуна о својим потребама и ако у томе заиста и успе, временом ће схватити да му је јако нелагодно док се придржава новог начина понашања. После извесног времена опет ће склизнути у образац понашања у коме доминира усмереност на друге.
Овим приказом Транскционе анализе као теорије личности нисмо исцрпли све њене концепте. Због сложености теорије и обиља концепата, одлучили смо се само за поменуте, сматрајући да они на разумљив начин описују основне елементе структуре личности и њеног функционисања.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.