Свако од нас је, у неком тренутку у животу, доживео да буде одбачен. То искуство није пријатно. Довољно је да га се присетимо и убрзо ће почети да нам навиру непријатна осећања, слике и мисли. Пре неколико дана сведочили смо масакру у школи и још једном у околини Младеновца, и као што је to уобичајено, у јавности су уследила стручна, али и мање стручна тумачења. Једна од често присутних идеја гласила је ,,Био је одбациван – зато је и извршио масакр’’, али се могла чути и још једна, подједнако непрецизна, сажета у изјави ,,И мене су одбацивали па нисам узео пиштољ у руке!’’. Каква је, заправо, улога одбацивања у појави појединачних и масовних убистава, и када одбацивање може да води агресивном понашању?
У једној од истакнутих научних студија Робин Ковалски је детаљно анализирао 15 случајева школских масакара, и закључио да је у 12 њих извршилац био одбациван од стране вршњака. Но, треба имати у виду да масакри представљају комплексан, вишефакторски узрокован догађај. Његова појава не може се приписати искључиво томе што извршитељ има неки од поремећаја личности (лаички речено ’’психопатију’’), или искључиво томе што је неко гледао агресивне садржаје у медијима, нити искључиво томе што је неко трпео одбацивање. Људима је, међутим, веома важно да нађу објашњење за овакве трагедије јер желе да предвиде да ли ће се поново десити, и како да притом заштите себе и своје најближе. Може ли нам психологија помоћи у томе? Сваки довољно стручан психолог ће вас вероватно разочарати ако вам каже да се ничије понашање не може предвидети са 100% прецизности, што не значи да се треба окренути псеудо- научним решењима која вам на основу датума рођења могу рећи тачан месец у којем ћете упознати сродну душу. Такође, ниједан одговоран психолог не сме, нити може да јавно тумачи понашање конкретне особе код које није извршио психолошку експлорацију (процену личности, интелектуалних способности, психопатологије), а чак и да јесте, опет, јавно, не би смео. Шта је онда остало да се каже из угла психологије, а да буде корисно онима који су у овом тренутку уплашени, тужни, бесни? Проучавајући велики број људи психолози су стекли одређено знање на основу кога се са мањом или већом вероватноћом може претпоставити које би особе, и у којим условима могле да прибегну некој врсти агресивног понашања. То знање треба искористити да родитељи, школа, медији и други агенси социјализације посвете више пажње факторима који су се издвојили као потенцијални узроци агресивног понашања, и да на основу тога спроведу превентивне мере. Осећај одбачености, свакако, јесте један од тих фактора.
Када људи доживе одбацивање, постоје три начина на који могу реаговати: 1) просоцијално – што значи да ће, најчешће, покушати да се додворе, умиљавају онима који су их одбацили тако што ће према њима бити срдачнији, услужнији, доступнији, у нади да ће их те особе поново прихвати; 2) Понекад се људи повуку из социјалних односа. Тада углавном тугују, плачу, покушавају да схвате зашто су доживели одбацивање, што нужно није лоше осим ако не одлуче да заувек остану ту, у изолацији, у страху да поново не доживе разочарење; 3) Нажалост, људи након одбацивања могу да буду и агресивни. Тада покушавају да особама које су их искључиле ’’врате’’ тако што ће о њима говорити ружно, потући се са њима, запалити им аутомобил, и нешто ређе, али најдрастичније – покушати да их убију. Када ће људи након доживљеног одбацивања реаговати агресивно? То зависи од више фактора: Рецимо, примећено је да особе које су високо нарцисоидне, а поготову особе са нарцисоидним поремећајем личности теже подносе одбацивање и чешће реагују агресивно. Као важне су се показале и друге особине попут слабије контроле беса, изражене социопатије, и очекивано, повишене агресивности. Постоји још једна особина личности која је важна и зове се осетљивост на одбацивање. Људе код којих је изражена препознаћете по томе што реагују драматично и на најмањи знак одбацивања, па чак и онда када знакова одбацивања реално нема. Подједнако важни су и други, тзв. ситуациони фактори који могу одлучити како ће особа реаговати на одбацивање. Рецимо, људи чешће реагују агресивно када процене да више нема никакве шансе да се однос са особом која их је одбацила обнови. Одбачени реагују агресивно и када процене да је разлог доживљеног одбацивања неоправдан, а посебно ако онај ко их одбацује не жели да им јасно саопшти зашто то ради, већ их игнорише, избегава, оговара и исмева. На крају, агресор уопште не мора бити објективно изложен одбацивању, али се може осећати као да јесте, и у складу с тим деловати штетно. Можда бисте се изненадили када бисте знали шта све људи доживљавају као одбацивање. Рецимо, један проценат људи рекао је да се осећа одбачено уколико им радница у супермаркету не одврати ’’добар дан’’, или не успостави контакт очима. Колико треба да прође од слања поруке партнеру или партнерки до одговора да бисте се ви осетили одбачено? Има људи који на ово питање одговарају ,,довољно је 5 минута’’. Наведени фактори, заједно са другим факторима који у овом тексту нису обрађени (нпр. изложеност вршњачком насиљу, занемаривање од стране родитеља) делују паралелно, понекад и испреплетано, резултирајући негативним исходима попут масакра.
Како да спречимо да одбацивање резултира негативним последицама? Постоји неколико савета које често имамо прилике да чујемо, па ипак, нажалост, у нашем друштву и даље остају на нивоу савета. Пре свега, треба развијати социјалне вештине, и код деце и код одраслих. Оне нам помажу да са већом тачношћу препознамо да ли нас неко одбацује, или реагујемо на нешто чега објективно нема. Ако сте приметили да партнер или партнерка последњих неколико дана избегавају да са вама проводе време, могуће је да вас одбацују. Ипак, може се десити и да вам спремају рођенданско изненађење, па у покушају да га сакрију избегавају сваку прилику да се о њему излете и изнесу детаље. Истовремено, у свим социјалним односима, па тако и онима у којима постоји одбацивање, комуникација је неизмерно важна! Пре него што одлучите да неку особу одбаците, саопштите јој шта погрешно ради и продискутујте да ли постоји могућност да промени своје понашање. Можда се испостави да сте ви страна која треба да коригује своје. Свакако, људи још увек немају способност да читају туђе мисли, па се игнорисањем без јасне комуникације не постиже ништа ефикасно. Напротив. Са друге стране, ако се осећате одбачено, питајте онога ко вас одбацује зашто то ради. Заправо, људи најчешће одбацују једни друге из два разлога: 1) Када процене да одбачени својим понашањем крши неку норму или договор (на пример, не улаже ништа, а хоће да добије онолико колико и они који улажу), или 2) када процене да одбачени није довољно компетентан (нпр. стручан) да допринесе остварењу заједничког циља. Понекад људи одбацују оне који им се, једноставно, не допадају – физички или психички. Сасвим је у реду да се не допадате свима. И не треба. Због чега год да сте доживели одбацивање, емоционална интелигенција је такође важна. Она ће вам помоћи да препознате негативне емоције, разумете зашто су се јавиле, и да смирено донесете одлуку о томе како да реагујете а да никоме не нанесете зло. Одбацивање је најчешће болно, али није нужно штетно. Ако вас неко одбацује, значи да вам поручује да треба да размислите о свом понашању и да га прилагодите како бисте очували тај однос. Искористите то да се преиспитате и препознате лоше обрасце у понашању које сте до тада испољавали, па ћете бити бољи и у том, и у другим односима. Наравно, није искључено да ћете у том преиспитивању схватити како је са вама било све у реду, а да је другој страни било потребно да се преиспита, и да је боље што је однос прекинут. Коначно, понекад нам одбацивање које доживимо у једном односу помогне да схватимо колико су важни и лепи други односи које имамо, а које узимамо здраво за готово. Заправо, истраживања су показала да се одбачени људи значајно брже опорављају од овог искуства ако се присете и размишљају о драгим људима (родитељима, деци, браћама и сестарама, пријатељима). Ови односни су истовремено и склониште и једина врста оружја која може дугорочно да донесе мир и благостање. Развијајте их, непрестано продубљујте и чувајте, и биће вам добро. И свима ће бити...
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.