Психоанализа је један од најистакнутијих праваца у психологији и притом је остварила велики утицај на правце који су се јавили касније. Иако представља плодно подручје знања о људској психи, уз психоанализу иду разне предрасуде као и уверења да је она превазиђена, непрактична, па и неприменљива. Овакви ставови присутни су како код лаика, тако и међу стручњацима у медицини, психологији и сродним научним дисциплинама.
Шта је заправо психоанализа? Сам термин значи рашчлањавање душевних збивања, а његов творац је Фројд, који га је употребио први пут 1896. године. (Требејешанин, 2012) Психоанализа означава:
- метод истраживања психичких процеса који нису доступни,
- сам поступак лечења душевних болести, односно психоаналитичку психотерапију (техника која се заснива на истраживачком методу и клиничкој теорији) и
- психоаналитичку теорију која се заснива на истраживањима здравих и болесних појава душеног живота. (Требјешанин, 2012)
Психоанализа такође обухвата и посебну филозофију човека, а подразумева и примењену психоанализу при чему се кроз њу проучавају уметност, култура, религије, књижевност, итд. (Требјешанин, 2012)
Психоаналитичка психотерапија је дубинска терапија чији је оснивач Фројд који је настојао да допре до пацијентових несвесних садржаја служећи се техником слободних асоцијација, кроз тумачење снова и трансфера. Слободне асоцијације су мисли које спонтано навиру пацијенту и лишене су моралне критике, а некад пацијенту могу деловати потпуно бесмислено а такође могу бити и непријатне за њега. Фројд је установио важност бављења сновима који могу бити конфузни, чак и бизарни, али у њиховом тумачењу циљ је открити скривено значење који имају у облику у ком се испољавају. О њима је Фројд говорио да представљају прикривено испуњење једне потиснуте жеље. (Требјешанин, 2012) Трансфер је један од најзначајнијих концепата у психоанализи и односи се на преношење осећања и осећајних образаца које је особа имала кроз однос са својим родитељима на однос са терапеутом. Поред њега, јавља се и контратрансфер, а он подразумева осећања која терапеут развија у односу на оног ко долази код њега на психотерапију и етичка је дужност терапеута да освешћује ова осећања и бави се њима да не би угрозио клијента.
Фројд је имао многе следбенике, као и оне који су формирали засебне правце у психоанализи. Само нека од значајних имена су Јунг, Адлер, Хартман, Кохут, Кернберг, Клајн, Крис, Ериксон, Малер... Психоанализа је знатно проширила, а у неким деловима и модификовала и унапредила своја знања у односу на базу коју је поставио Фројд, захваљујући бројним ауторима који су својим залагањима и радом дали допринос и омогућили да она буде тако темељна и обухватна. Тако да не треба имати предрасуду да је психоанализа само фројдовски принцип рада, јер је она знатно оплемењена и коригована, а Фројдова знања су темељ на коме се она градила и цветала.
У психоаналитичкој психотерапији постоје аналитичар, особа обучена и образована да примењује ову врсту терапије и анализанд, тј. особа која је подвргнута психоаналитичком третману. Психоаналитичар је ту да омогући анализанду да ослободи своје несвесне садржаје кроз испољавање осећања и изражавање својих мисли, уз обавезу да поштује личност анализанда и да се уздржи моралних критика. (Требјешанин, 2012) Аналитичар има професионалну и моралну одговорност и обавезу да се едукује и усавршава, али и да сам прође кроз личну терапију, односно кроз рад на себи. Када је реч о анализанду, то је особа која има одређене сметње, стање, поремећај или болест и мотивисана је да ради на себи, а важно је рећи да су у психоаналитичкој психотерапији и аналитичар и анализанд и учесници и посматрачи збивања које теку при чему у том процесу постоји узајамно поверење. (Ерић, 2011) Ова врста терапије је узрочан облик лечења, у којој су дефинисана правила, методологија и техника примене који су прилагођени проблему који анализанд има. Овде се ради на елиминисању узрока проблема, што психоаналитичку психотерапију чини дубинским обликом лечења у коме је циљ реструктурирање психичких процеса који треба да постану складнији и конструктивнији. (Ерић, 2011) У овом облику психотерапије аналитичар избегава да директно сугерише, изриче мишљење или даје савет. Он настоји да психолошки тумачи исказе и сметње анализанда и да гради однос са њим. (Ерић, 2011)
Поменуте карактеристике се неретко косе са очекивањима људи од психотерапије, јер се приликом одласка код терапеута очекују готова решења и прецизни савети који ће магично решити све проблеме. Међутим, психоаналитичка психотерапија захтева преузимање одговорности за сопствени живот и активно учествовање у раду на себи. Уколико је анализанд у њој истрајан и мотивисан да се креће криволинијским путем напретка и развитка, али и враћања уназад и спотицања, то му може донети самосталност у мишљењу, одлучивању и слободу да буде господар своје судбине.
Класична психоанализа била је ригиднија по питању критеријума да се неко подвргне психоанализи и ограничавала се на неуротске поремећаје, али су савремени теоретичари и практичари развили технике за лечење комплекснијих душевних стања као што су психозе, гранични, нарцистични поремећаји... За психоанализу су најпогодније присилне неурозе, хистерија, фобија, психосоматски поремећаји, сексуални поремећаји, итд. док се она не може применити код ментално заосталих болесника, код оних који имају сувише неповољну животну ситуацију или када је велика секундарна добит (то су све привилегије и добици које пацијент има од својих симптома а остварује их кроз манипулацију са својом ужом и широм социјалном околином), као ни код акутних случајева код којих је неопходно одмах делати. (Требјешанин, 2012) Психоаналитичка психотерапија није погодна за особе које су слабо мотивисане, затим код оних који имају ограничену способост да толеришу стрепњу и страх, код оних који имају потешкоћа да симболизују или вербализују своја осећања, код оних који имају хроничну зависност, као и код оних који су зависни од лечења и на тај начин избегавају да се промене, код особа које имају сувише ригидне одбране... (Ерић, 2011)
Психоаналитичка теорија је обухватна и обимна, па се једним текстом не могу исцрпети сви њени значајни конструкти. Биће споменути само неки од њих, како би се указало на то колико је она систематична и како темељно узима у обзир различите и бројне аспекте људске психе.
Фројд је установио да треба пустити пацијента да прича неспутано, како он жели, при чему је настојао да открије узрок проблема и да га коначно уништи. Значајан појам је несвесно, што по Фројду представља седиште урођених нагона, сексуалног, агресивног , као и потиснутих жеља и сећања. Несвесно тежи да прибави задовојство и не зна за време, узрочност, логичност, односно за принцип реалности. (Ерић, 2011) Психоанализа се темељно бави сексуалношћу, почевши од дечје, што је изазвало негодовања и отпоре у јавности, али је установљено да се она развија од најранијег детињства и да пролази кроз одређене фазе у којима треба превладати развојне задатке да би се изградио психосексуални идентитет. Фројд је дао структурну теорију личности у којој је говорио о иду (нагонски део), егу (рационални део) и суперегу (морална страна), а бавио се и конфликтом између противречних сила које постоје у човеку и разним начинима на које се конфликти испољавају. Аутори који су кренули путем психоанализе након њега, посматрали су исте психичке процесе из другачије перспективе и осветлили већ познате, али и нове феноменене, међу којима је значајно истакнути школу его психологије. Психоанализа се бави и психичким детерминизмом, односно чињеницом да наше несвесно и несвесни процеси одређују нашу судбину. Међутим, упркос великом утицају несвесних сила, у човековом животу има простора за слободне изборе и слободно делање. Зато су важни свесни напори и жеља особе да се промени. (Ерић, 2011) Психоанализа узима у обзир и бројне механизме одбране који имају функцију да што је могуће више смање анксиозност, осећања забринутости, страха, непријатности, затим да заштите личност од наглог преплављивања емоцијама и непријатним садржајима, као и да омогуће и подрже задржавање непријатних садржаја ван свести.
Виникот је, између осталог, говорио о правом селфу, односно аутентичном ја које се развија када мајка правовремено препознаје и одговара на дететове потребе, па када оно одрасте, има доживљај да је живо, стварно и целовто и да има моћ стварања. (Ерић, 2011) Психотерапија има за циљ да открије прави селф особе насупрот лажном селфу који настаје онда када родитељи не одговарају на аутентичне дететове потребе и емоције које се затим гасе и особа у одраслу добу води живот попут робота, који је узалудан и обесмишљен. (Ерић, 2011) Психотерапеут помаже да особа разоткрије свој лажни селф и допре до својих изворних и правих потреба и живи по својој мери. Све ово су само неки од концепата којима се психоанализа бави и помоћу којих кроз праксу аналитичар разуме свог анализанда, препознаје нефункционалне обрасце и заједно са њим га усмерава ка аутентичном и слободном бивствовању. Овде се види и улога родтељских фигура, као примарних објеката са којима се успостављају емоционалне везе које, према психоанализи, детерминишу природу љубавних односа који се остварују када се достигне полна зрелост.
У психоаналитичкој психотерапији се високо вреднује унутрашњи свет особе, при чему постоје велике интерперсоалне разлике у субјектном доживљавању стварности. Људи се међусобно разликују као последица разноврсних животних историја које их че јединственим, па се и аналитичар не опходи шаблонски према свом анализанду, већ узима у обзир његову аутентичност и индвидуалност. Притом, психоаналитичари уважавају дете као биће које од најранијих дана има свој психички живот а испоставља се кроз праксу да управо догађаји који се тада одиграју, нарочито они трауматични, доводе до појаве поремећаја и тешкоћа касније.
Када крене психотерапијски процес, све почиње са првим интервјуом, када аналитичар сазнаје основне информације о анализанду, обезбеђује подесну емоционалну климу, прелиминарно утврђује који је доминантни проблем због ког неко долази на терапију, размишља шта би могло да доведе до тог проблема, утврђује слабости али и капацитете анализанда и размишља о оптмалним циљевима психотерапије. (Ерић, 2011) Важан елемент психоаналитичке психотерапије је сетинг, односно правила која налажу да сенаса траје најчешће 45 до 50 минута, при чему се по класичном приступу аналитичар и анализанд виђају 4 до 5 пута недељно, а савременији приступ обично подразумева сеансу 1 до 3 пута недељно. Аналитичар и анализанд успостављају радни савез, што подразумева свесну и несвесну жељу анализанда да сарађује, спремност да прихвати аналитичареву помоћ у савладавању тешкоћа. Међутим, сама жеља за опоравком није довољна, што се види код оних који чим виде напредак или код којих симптоми ишчезну напуштају терапију јер су неспремни да схвате зашто је дошло до проблема. (Ерић, 2011) Један од карактеристичних и саставних делова терапије је и отпор. То је све оно што спречава пацијента да слободно и непосредно испољи своје несвесно не дајући да на површину испливају потиснуте жеље, афекти, мисли а притом покушава да исти тај материјал деформише када он тежи да допре до свести или понашања. (Требјешанин, 2012) Он се испољава кроз недолажење на сеансу, кашњење, одбијање да се прича („ништа ми не пада на памет“), мржњу према аналитичару, непризнавање својих несвесних тежњи, отпор да се препозна отпор. (Требјешанин, 2012) Дешава се и да када лечење крене набоље, да се симптоми врате и отпор је значајан инструмент јер он расте, када се аналитичар приближава осетљивом материјалу. Кроз психотерапију се тежи да анализанд стекне увиде, што траје том читавог процеса али се често наставља и након лечења у ком анализанд стиче капацитете да сам открива и реконструише лична искуства.
У психоаналитичкој психотерапији, узима се у обзир и завршетак психотерапијског процеса када анализанд постаје способан да самостално решава проблеме живљења (Ерић, 2011) и буде независтан, чему се и тежи током психотерапијског процеса. Ово је тежак део, како за анализанда, тако и за самог терапеута. Тада анализанд има дуже интервале када се осећа добро, опоравља се и може се јавити страх од завршетка психотерапије. (Ерић, 2011) Међутим, прекид се не препушта случају, већ се одређује временски период који траје отприлике 6 месеци, у ком се ради на проблемима раздвајања.
Оно што је једна од доминантних замерки овој врсти психотерапије је да се ради о дуготрајном и скупом третману али то је у великој мери одређено природом проблема и временом које је било потребно да тај проблем настане. Ипак треба имати у виду да је циљ овог правца не само промена у понашајним обрасцима на површинском нивоу, већ пре свега дубинске и суштинске промене. Њој се између осталог замера ненаучност, али је погрешно тврдити да она нема своју методологију, технику и инструменте, само што није лако приступачна нумеричким интерпретацијама резултата.
Ако се вратимо почетним редовима овог текста и осврнемо на предрасуде и заблуде о психоанализи које су провучене кроз читав текст, јако је важно подсетити се да је потребно и неопходно да се саме присталице психоаналитичке психотерапије боре за њену истину, да се не повлаче пред нападима на њу и да не дозволе да буде маргиналзована и да добије статус архаичности. На тај начин, омогућиће људима који се неуспешно боре са својим демонима, да пронађу конструктивни и темељни начин да изађу на крај са својим проблемима.
ЛИТЕРАТУРА
- Ерић, Љ. (2011). Психотерапија. Нови Сад: Психополис.
- Требјешаин, Ж. (2011). Лексикон психоанализе. Београд: Завод за уџбенике.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.