Сањарење. Ову појаву лаички описујемо као маштање, као активност у којој особа одлази у неке своје измишљене светове, док за особу која често сањари жаргонски говоримо да је она стално „у неком свом свету“.
Међутим, кад сањарење посматрамо из угла психологије можемо га доста прецизније дефинисати. Што не значи да је овај појам од почетка свог постојања у психолошкој науци био једнако и увек исто третиран. Тако је овај појам у почетку третиран искључиво као продукт несвесне активности нашег ума (Bollas, 1992). Овај појам није измакао ни интересовању Фројда (Freud, 1908, 1962) који га је описивао начин остваривања несвесних жеља у свесном стању. По Фројду сањарење подразумева активност у коју се индивидуа упушта свесно како би остварила своје несвесне, потиснуте и од стране друштва забрањене потребе и жеље и због тога подлеже истој цензури којој подлеже и сан (Freud, 1908, 1962). Другим речима, садржај који постоји у нашим дневним сновима је увек мање-више друштвено прихватљив али његово право, несвесно значење, то није.
Овај појам је дуго био запостављен у модерној психологији. На срећу, у последње време му се посвећује већа пажња.
Шта је онда сањарење према модерној психологији? Пре свега је важно направити разлику између адативног и маладаптивног сањарења. Тако са једне стране имамо позитивно-констурктивно сањарење, за које се показало да је повезано са индивидуалним растом и развојем, позитивним афектом и осећајем особе да њен живот има неку сврху (Blouin-Hudon, & Zelenski, 2016). Са друге стране имамо и „дисфорично“ сањарење које одликује, између осталог, осећање кривице – мада оно није увек присутно - и за које се показало да је повезано са депресивним симптомима (Blouin-Hudon, & Zelenski, 2016) а које другачије зовемо маладаптивним сањарењем. На први поглед је јасно које нам од ова два типа сањарења прави проблеме у животу.
Сада можемо да поставимо питање себи која је заправо суштинска разлика између ова два типа сањарења? Разлика између ова два типа сањарења се састоји заправо у почетној мотивацији сањара. Дакле, о маладаптивном сањарењу говоримо када мислимо на сањарење као механизам превладавања стреса, а о адаптивном сањанрењу говоримо када мислимо о сањарењу у функцији планирања рецимо или мотивације. Када сањаримо рецимо о томе како ћемо завршити факултет и то нас мотивише да учимо онда говоримо о адаптивном сањарењу. Са друге стране, када сањаримо о томе како ћемо завршити факултет а избегавамо да учимо јер нам је то сувише стресно, онда говоримо о маладаптивном сањарењу. Маладаптивно сањарење само по себи може да укључује аспекте кривице или неке ружне светове, као што смо поменули горе, али то не морају да буду ружни светови да би говорили о маладаптивном сањарењу. Сањарење је маладаптивно и када одлазимо у неке лепше пределе како би побегли од проблема свакодневнице.
Ово ћемо ближе објаснити тако што ћемо истаћи две главне функције маладаптивног сањарења:
1. Прва функција маладаптивног сањарења се састоји у „удаљавању“ сневача од стреса и болних искустава као и у испуњавању наших најдубљих жеља. (Somer, 2002). Дакле, људи понекад користе сањарење као начин излажења на крај са стресним и болним искуствима. Најбољи пример за то можемо наћи у неузвраћеној љубави. Замислимо тако једну особа која се надала да ће особа у коју је дуго била потајно заљубљена та осећања њој и узвратити али када је коначно прикупла храброст да вољеној особи и изјави љубав доживела је одбијање. Ово је једно веома болно и стресно искуство. Шта онда тој особи преостаје? Уколико је реч о особи која као главни механизам излажења на крај са стресним искуствима користи сањарење – или жаргонски речено маштање – она ће се управо и упустити у тај свет маште. О чему би та особа могла да машта? Па управо о томе како јој вољена особа узврћа љубав! О чему би другом? Тако она кроз маштање излази на крај са стресом и управо кроз свет маште испуњава своје најдубље жеље.
2. Друга функција сањарења је стварање интимних и пријатељских односа (Somer, 2002). Ову функцију можемо илустровати тако што ћемо замислити једног непопуларног тинејџера. Имамо, дакле, једног тинејџера који није прихваћен од својих вршњака, који се осећа одбачено. Уколико је овај тинејџер притом и неко ко је склон маштању он ће своју жељу за прихватањем и пријатељским односима проживљавати управо кроз маштање.
Па да ли је онда сањарење адекватно решење за проблеме? Наравно да не. За маладаптивно сањарење се показало да оно омета наше интерперсоналне односе али и академске и професионалне циљеве и постигнућа сањара (Somer, 2002). Показало се такође да особе које су склоне маладаптивном сањарењу бивају заглавњене у нечему што можемо назвати „ђавољи круг“ (Somer, 2002). Наиме, особе склоне стресирању око свега и свачега су склоне са се упусте управо у маладаптивно сањарење, за узврат, када се „пробуде“ услед својих грандизних снова оне себе почињу да доживљавају недовољно адекватним, немоћним и недовољно вредним особама услед чега оне поново доживљавају стрес који их гура ка даљем сањарењу (Gold & Minor, 1983).
Подсетимо се опет оне особе којој није узвраћена љубав. Она се упустила у сањарење да би побегла од стреса и бола који је та неузвраћана љубав проузроковала. Шта се даље дешава са том особом? Она сада упада у горе поменути „ђавољи круг“. У тренутку када се „пробуди“ из свог сна у коме је све било дивно и у којој јој је љубав била увраћена она изнова мора да се суочи са чињеницом да то у реалности није тако па се она наравно поново враћа својим измишљеним сновима.
Сада постављамо питање шта нас тера у ове снове када је очигледно да они никако нису корисни? Показало се, рецимо, да се у маладаптивно сањарење упуштају особе које су имале доста стресова током свог одрастања које нису успели да преболе (Somer, 2018). Интересантан „пратилац“ сањарања је и музика (Somer, 2018) и то не било која музика. Наиме, показало се да поп и Р&Б музика доводи до осећаја туге док класична музика нема овакве ефекте (Cotter, Prince, Christensen, & Silvia, 2019). На крају, важан фактор је и проценат праћења познатих личности (Zsila, McCutcheon, & Demetrovics, 2018). Што више пратимо познате личности код нас се ствара већа жеља да и ми будемо као они, да и ми будемо славни, познати и у тој мери вољени а који је други начин да то ми, обични смртници отваримо, него кроз сањарење.
На крају можемо да се запитамо и једну врло практичну ствар, зашто, забога, у јеку епидемије ми овде говоримо о сањарењу? За одговор на ово питање се нећемо позивати само на научне чланке већ и на врло познату реченицу из још познатије филмске франжизе. Сетимо се шта је Дамблдор рекао Харију када је овај почео да проводи превише времена испред огледала у коме видите остварење ваших најдубљих жеља „не треба пребивати у сновима и заборавити на живот“. Дакле, колико год се живот чинио стресним и тешким не треба се препустити сновима и заборавити на живот, јер као што смо видели из горе приложених радова, снови нам неће омогућити да побегнемо, а камоли да решимо своје проблеме. Они нам пружају само привремено скровиште од стреса које нам заправо стрес чини утолико већим уколико се у њему дуже задржимо.
Литература
Blouin-Hudon, E. M. C., & Zelenski, J. M. (2016). The daydreamer: Exploring the personality underpinnings of daydreaming styles and their implications for well-being. Consciousness and cognition, 44, 114-129. doi: 10.1016/j.concog.2016.07.007
Bollas, C. (1992). Being a character: Psychoanalysis and self experience. New York: Hill and Wang
Cotter, K. N., Prince, A. N., Christensen, A. P., & Silvia, P. J. (2019). Feeling Like Crying When Listening to Music: Exploring Musical and Contextual Features. Empirical Studies of the Arts, 37(2), 119-137. doi:10.1177/0276237418805692
Freud, S. (1908, 1962). Creative writers and daydreaming. In J. Strachey (ed.), The standard edition of the complete psychological works of Sigmund Freud. London: Hogarth, Vol. IX.
Gold, S. R., & Minor, S. W. (1983). School Related Daydreams and Test Anxiety. Imagination, Cognition and Personality, 3(2), 133–138. doi:10.2190/d3k1-5h48-1kv3-kul7
Somer, E. (2002). Maladaptive daydreaming: A qualitative inquiry. Journal of Contemporary Psychotherapy, 32(2-3), 197-212. doi: 10.1023/A:1020597026919
Gold, S. R., & Minor, S. W. (1983). School Related Daydreams and Test Anxiety. Imagination, Cognition and Personality, 3(2), 133–138. doi:10.2190/d3k1-5h48-1kv3-kul7
Zsila, Á., McCutcheon, L. E., & Demetrovics, Z. (2018). The association of celebrity worship with problematic Internet use, maladaptive daydreaming, and desire for fame. Journal of behavioral addictions, 7(3), 654-664. doi: 10.1556/2006.7.2018.76
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.