Испредајући причу о Светом Сави ми у том плетиву покушавамо да разазнамо свој идентитет: ко смо, где смо били и куда нас Сава шаље. Покушавамо да разумемо прво слово наше азбуке спасења како бисмо разумели себе. Сваки пут кад се дотакнемо предива погледамо у једно врхунско ткање – у Доментијаново житије.
На помен житија у глави имамо аоцијације на једну окошталу структуру која се никако не мења, која увек настаје по једним те истим шаблонима, потпуно неинтересантна за нас данас. Међутим, зашто се враћамо Доментијану? Какав је то Сава у Доментијановом житију, у његовим очима и у његовом перу?
Довољно је погледати у Доментијанове паралеле помоћу којих карактерише свог књижевног лика и то не чак ни све. Довољно је оштрим оком приметити једну паралелу која ово житије одваја од свих осталих житија, али и по смелости ставља Доментијана изнад средњег века. То је паралела Саве са Христом, богоносца са Богочовеком.
Ваља почети од једне занимљиве епизоде у овом житију. То је паралела у којој Доментијан Савин лик гради кроз поређења Саве и са Мојсијем и са Исусом Христом, притом у његовом лику обједињујући Стари и Нови завет.
Ова епизода обликована је као поджанр чуда. Доментијан нам даје слику у којој мирно море обузимају велики таласи тако да је брод био прекривен истима. То наравно изазива велики страх код посаде која доживљава и телесну немоћ пред овим искушењем. Сава се ту издваја као личност која прима снагу силом Божијом [ДОМЕТИЈАН 2001:349]. Као обавезни сегмент чуда јавља се молитва чудотворца Богу, јер се сва чуда творе Именом Божијим. У молитви се успоставља паралела са чудом које је Христос учинио (Мт. 8, 23–27). Посебно је занимљиво што је слика настанка буре у житију истоветна са оном из Јеванђеља:
„И, гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима. [...] И пришавши ученици Његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо!” (Мт. 8, 24-25)
„...подиже велике таласе на мору, тако да је брод био прекривен таласима. [...] Некада ученици Твоји, Христе, у лађи мучећи се вапијаху: Учитељу, спаси нас, јер гинемо. А сада и ми вапијемо: милостиви спасе наш, избави нас од напасти наших.” [ДОМЕНТИЈАН 2001: 349]
Господ који је некад запретио таласима сада почива у Савином срцу, па онда одатле чини чудо стишавања буре. Он не само да се налази у његовом срцу, већ му се и директно обраћа са упутствима шта да чини. У Савиној молитви и у читавом амбијенту буре пресликава се слика Христовог стишавања буре – Христос чини чудо, његовом благодаћу га понавља Сава. Међутим, Доментијан овде експлицитно гради паралелу са Мојсијем, док ова остаје имплицитна и остаје само да се наслућује:
„...заповеди њему, као што је раније угоднику своме Мојсију, великоме боговидцу, говорећи: Простри руку твоју на море, и раздели га...” [ДОМЕНТИЈАН 2001: 349]
Овде Доментијан упућује на Мојсијево раздвајање Црвеног мора. Паралела се обједињује крсним знамењем: подигнутим штапом, који је праслика крста, Мојсије раздељује море, Сава крсним знамењем стишава буру.
Ова епизода обједињује две значајне паралеле: читаочева пажња се описом надолажења буре води ка јеванђеоској слици стишавања буре, док епилог догађаја пажњу враћа у Стари завет и на раздељење Црвеног мора.
Са ове хибридне паралале треба прећи на ону чисту паралелу Саве са Исусом Христом. Она се не реализује само на једном месту. Њоме одише читаво житије, тиме упућујући читачеву пажњу и осећај ка важној поруци житија.
Како то Доментијан развија паралелу са Богочовеком? Љиљана Јухас Георгијевска наводи да се житије састоји из тридесет три поглавља. Ову поделу није сам Доментијан формално одредио, али се она препознаје праћењем мотива. Запажена је још од стране непознатог редактора у 14. веку. Дакле, већ формалним и композиционим планом се наговештава паралела између Светог Саве и Исуса Христа.
Вратимо ли се на већ поменуто чудо, можемо објаснити како се ту успоставља паралела. Чуда чине они које Христос љуби и они које је учинио сличним себи. Својом пуноћом живота у Христу, Сава испуњава Његову вољу чиме се преноси Божија сила на оне који су се уподобили Њему. Уподобљавајући се Њему они могу да чине оно што је Он чинио по Његовим речима: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити.” (Јн. 14,12).
Још једна важна чињеница тиче се Савиног првог одласка у Свету земљу. Као што је већ поменуто, он изражава жељу за посетом још као млад монах. Он ће се тамо обрети тек пошто постане архиепископ. То је највећа служба коју човек може да добије на земљи. Он самом том службом представља лик Христа на земљи. Дакле, већ се ту сугерише поређење Христа и овог светог мужа.
Сава љубављу коју носи у свом срцу постаје сличан Христу. Страдања Његова изображава у свом срцу, пише их на таблицама свога срца. Савин боравак у Витлејему, у месту Христовог рођења Доментијан овако описује:
„...носећи сва страдања Господња на душевном и телесном саграђењу.” [ДОМЕНТИЈАН 2001:285]
Страдања Господња преко којих се гради паралела више нису само на таблицама срца, сада су она на душевном и телесном саграђењу. Овај део алудира на апостола Павла: „...јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим” (Гал. 6,17). Из срца су страдања прешла на душевни план, а затим и на телесни, све више се уподобљавајући Христу.
Друго Савино путовање у Свету земљу такође је обележено овом паралелом и то на самом почетку:
„...окрилаћен превеликом љубављу Господњом као и вихором, и устремивши се анђелским пресветлим крилима на висину небеску, надлете мреже држаоца света, и растргну мреже самртне преграде, раширене над страстима овога света. И, ево, по трећи пут растргну преварне узе овога света, и одбаци јарам свој од себе, и оде, последујући Ономе који је рекао: „Где сам ја, ту и слуга мој нека буде (Јн. 12,26).” [ДОМЕНТИЈАН 2001: 343]
Оно што можемо приметити јесте опис у коме Сава растргну мреже самртне преграде, што нас увелико подсећа на опис Христовог Васкрсења. Поред тога, наилазимо и на број три који такође асоцира на Васкрсење: после три дана у гробу Христос је васкрсао.
Говорити о Доментијановим паралелама са Исусом Христом, а не дотаћи се Савиног монашења и преноса моштију, било би површно и остало би недоречено. Његове паралеле свој пуни замах и лепоту добијају у овим догађајима. Посебно је важно њихово место у самом житију. Монашење се налази на почетку житија и отвара причу Савиног пута. Дакле, сам почетак Савин је у знаку Христовог Васкрсења. Пренос моштију је на самом крају, дакле, затвара сам књижевни текст. Христово Васкрсење је оквир Доментијановог житија и Савиног живота.
Савино монашење десило се у Манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Сава је тајно отишао под изговором да иде у лов. Међутим, схвативши шта се дешава, његови родитељи шаљу војнике да га врате назад. Савина решеност да иде Христовим путем запањујућа је. Паралела се развија на неколико начина. Прво се успоставља преко временске димензије. У житију се каже:
„И догоди се дан празник недељни. У суботњи дан, у навечерје недеље, учини велико весеље и љубав...” [ДОМЕНТИЈАН 2001:15]
Васкрсење Господње се десило у недељу, а стражари су суботњу ноћ провели поред гроба. Савини стражари падају у сан савладани умором, а Христови бивају поражени светлошћу анђела који јавља Васкрсење. Током сна стражара догађа се чудесно монашење:
„А он уђе у свети олтар по првој молби и ту принесе жртву своме Господу, горким и великим сузама омочи свето светилиште, и уподоби се Господу своме, када су у гробу војници чували Његово пречисто тело, и Његовом невидљивом силом покривен изађе другим ликом посред војника који су га чували. И тако прошавши посред њих и ушавши у пирг ту се затвори...” [ДОМЕНТИЈАН 2001:17]
Саву чувају стражари баш као што су чували Христов гроб. Сава монашењем умире за овај физички и пропадљиви свет, а рађа се за духовни, док га стражари чувају не очекујући описани догађај, баш као што Христови стражари нису очекивали Васкрсење. Дакле, сам чин монашења изједначен је са чином Васкрсења.
Опис преноса моштију Светога Саве много је боље и детаљније разрађен него опис монашења. При повратку из последње посете Светој земљи Саву је смрт затекла у Трнову, где је и сахрањен. Краљ Владислав одлучује да његове мошти пренесе у Србију и опис тог догађаја нама преноси Доментијан. Сам опис обилује паралелама са Христом, прво кроз Његово Васкрсење, потом кроз празник Цвети, и на послетку кроз Његово рођење. На грађење паралела кроз Васкрсење велики утицај на Доментијана извршио је Канон Пасхе Светог Јована Дамаскина. Већ из првих реченица описа запажамо мотиве светлости који повезују Саву и Христа: у канону се Христос назива Сунцем које негда зађе у гроб, а Сава у житију пресветлом Даницом, пресветлим светилом и богоразумном зраком. Христос је у Канону негда зашао у гроб, а Сава је на истоку зашао под земљу. Даљи утицај Васкршњег канона огледа се у плачу који изговара Атанасије над гробом Светога. Почетак плача је у потпуности преузет из девете песме Канона Пасхе [према БОЈОВИЋ 2019: 178]:
„О божанскога! О љубазнога! О слаткога Твога гласа! Јер си са нама нелажно обећао бити, до скончања века, Христе, коме се ми верни имајући утврђење наде радујемо.” [ДАМАСКИН]
„О Божјег, о љубазног, о слатког и преосвећеног гласа, богогласни Саво, истинито се обећа да ћеш са нама бивати до краја века, боголепни Саво; а ми, љубљена чеда твоја, као државу и богомисаону наду имајући те, сада се радујемо.” [ДОМЕНТИЈАН 2001:417]
Из Канона се преузима готово све, Христово име се замењује Савиним уз кога стоје епитети богогласни и боголепни. Приликом описивања гласа који је божански, љубазни, слатки у Канону, Доментијан преузима дате епитете, али им придодаје још један тиме истичући просветитељску делатност Савину: Савин глас је дакле и просветитељски.
Вратимо ли се на питање постављено на почетку, долазимо до одговора. Сава је за нас исто што и Христос: сунце које нам је засјало у тами. Читаво поређење Саве са Христом, почевши од формалног плана, преко почетка и краја житија, заправо представља оквир за читање овог дела средњовековне књижевности. Можда се она може чинити превише смелом, али Бог се очовечио како би се човек обожио, тако да Доментијан не прави никакве догматске грешке, јер смо сви позвани да будемо богови по благодати, а Сава је наш првенац. Овом компарацијом Савин лик постаје христолика личност. Он својом христоликом појавом смирава узбунтоване духове, утишава бурне душе. Он убеђује да Бога има, да бесмртности има, кроз лице Савино сија и просијава христолика душа његова [према ПОПОВИЋ 1999: 12].
Аутор: Јелена Радовановић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.