Kaда помислим на разлоге због којих има смисла уписати студије Социјалног рада, међу првим речима које ми падну на памет је емпатија. Шта је заправо емпатија и која је њена веза са социјалним радом као професијом? Да ли се без ње може бити добар социјални радник? Већина људи под емпатијом подразумева сажаљење, или неку врсту саосећајне љубазности. Психолози емпатију дефинишу као „способност уживљавања у ситуацију, емоционално стање, понашање и мишљење других“ (Жарко Требјешанин „Речник психологије“). Другим речима, то је способност да се човек идентификује (Енглези би рекли, да уђе у „ципеле“ ) са другом особом, да туђа осећања и понашање, ма како чудна, емотивно доживи као своја, али и спремност да уложи труд да разуме њихове узроке.
Колико је емпатија битна у социјалном раду, питање је које не треба можда ни постављати, јер јасно је да без способности емотивног поистовећивања са сваким посебнимим људским бићем, знања којима социјални радник располаже нису увек довцољна да се у сваком конкретном случају у раду донесе права одлука или нађе прави приступ.
С друге стране, која је улога емпатије у свакодневном животу? Да ли је емотивна способност идентификације са другим без одговарајућих знања кој се стичу на студијама социјалног рада, довољна да реши проблеме угрожених или умањи њихове патње? Чак и та врста емпатије, оно што бисмо назвали спонтана хуманост је кажу нешто што се све ређе среће. Не мислим да се ту ради о урођеној хладноћи већине људи: доказано је наиме да је емпатија, спремност да се другом помогне, човеку природно дата, и да је штавише, као основа солидарности, била главни механизам опстанка у најранијим друштвима, а у неким друштвима је то и до данас остала. На жалост, не и у нашем, где се фаворизује индивидуализам и такмичење, а то су модели понашања који несвесно гасе, или гуше урођену нам човечност. Али није само идеологија узрок помањкању способности за емпатију онако како је дефинише Ж. Требјешанин. Сматрам да већина људи често површно и безосећајно суди о другима због непознавања њихових правих али прикривених или несвесних емоција, њихове социјалне ситуације или породичних прилика. Понекад нама су стране и непознате читаве групе људи (особе са инвалидитетом, особе склоне алкохолизму, особе у прошњи које виђамо по улицама и којих се понекад клонимо, иако су најчешће то врло млада деца). Као и те групе које срећемо у окружењу, подједнако или са још више подозрења гледамо на различите националне или етничке припадности, избеглице - и све оне које због неких разлика које уочавамо али не разумемо, сврставамо у 'друге' и не доживљавамо са емпатијом.
За такво незнање једини прави лек је едукација. На студиском програму Социјалне политике и социјалног рада се кроз различите предмете упознају све групе. Кроз додатне тимске радове, истраживачке есеје и презентације, бавимо се до тада скривеним околностима и проничемо у тамну страну која тако често уобличава животне стилове тих група и појединаца. Па тако после неких предавања и истраживања више ништа није исто: почињете да разумете оно дете које „проси“ односно зарађује новац на улици и тако обезбеђује еггзистенцију својој породици. Ако бисмо на то дете које просећи помаже браћи и сестрама да преживе гледали као просечан, спонтано хуман лаик, можда бисмо помислили да ћемо дајући му одређену количину новца, одеће и осталих преко потребних ствари решити све његове проблеме. А онда би се без сумње такав добротвор нашао увређеним када би га опет затекао како моли за новац, и закључио да су 'сви они исти – незахвалници'. Али гледати није исто што и видети. Да би од гледања дошао до увида, односно до целовите слике, потребно је да та хумана особа изоштри перцепцију – да, како ја то волим да кажем, појаве друштвеног живота, нарочито потресне попут ове, посматра кроз 'магичне' наочари које као рентгенски снимак продиру у унутрашње ткиво до самог скелета друштвеног организма. Она би тада видела дете које на улици за новац прича научену причу или отворено лаже да би добило што више, причу коју није само измислило, него су за њега, петогодишњака или седмогодишњака, саставили старији - родитељи, старија браћа, сестре, вођа његове групе. Гледјући кроз ту призму неопходних знања, уместо да просто осуди, било дете било његове старатеље, та би особа могла да размисли и претпостави да је можда тај родитељ пре него што је научио дете да проси покушавао да нађе посао, и није могао, зато што посла нема или га у фирми не желе зато што је припадник неке националне мањине (то се наравно не наводи експлицитно). Помислио би, такође, да је мајка тог детета можда желела да заврши школу или упише факултет, да није могла због обичаја који налажу да се уда са шеснест или чак мање година.
Увек је лакше судити (другима), зато то раде лењи људи, него размишљати, јер размишљање тражи знање и труд, рекао је некад неко. И управо ту способност размишљања је развио наш посматрач и сад је примењује у свакој ситуацији која захтева целовиту емпатију. Наишао је на комшију у жустром разговору са још једним суседом, желео је да зна око чега се тако помно договарају. Правили су план како да спусте свог пријатеља који живи на петом спрату у згради без лифта и који зато што користи инвалидска колица није из стана изашао три месеца. Како је могуће пита се он, не изаћи из затвореног простора три месеца? А када боље размисли, схвата да ако добро не познајете терен односно град у коме сте нећете моћи ни да одете до тоалета ако спадате међу особе са тзв. „посебним потребама.“ И да ли су посебне потребе 'стварно ''посебне'' или се том фразом замагљује чињјеница да се ради о основним људским потребама, а да су за њихово задовољење потребне посебне мере које су одговорност друштва?
Особе зависне од психоактивних супстанци, малолетни делинквенти, деца без родитељског старања– бројни су примери , али и оваих неколико наведених случајева довољно је да укаже да је испод малог видљивог врха леденог брега потопљен масивни део друштвених проблема и људске патње чије разумевање и решење захтевају размишљање, а не површну осуду или чак површно сажаљење – који захтевају другим речима информисану, едуковану емпатију.
Магичне наочаре су метафора коју сам искористила да опишем такву, знањем и саосећањем, обликовану перцепцију социјалног радника. Као студент Социјалне политике и социјалног рада, и касније социјални радник, ви ступате у процес непрекидног стицања знања и вештина које вам можда неће донети богатство и славу, али ће вам омогућити не само да идентификујете силе које обликују свет и друштвени живот појединца, већ и да издејствујете промене које ће тај свет и те појединачне животе учинити хуманијим, достојнијим човека, срећнијим.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.