Услед продужетка животног века и опадања стопа наталитета и фертилитета, старење становништва је постало глобални феномен и један од највећих изазова савременог друштва. Како бисмо се успешно суочили са овим изазовом, потребно је пре свега превазићи предрасуде и стереотипе о старости и старијим људима, а затим стећи увид у то ко су старији људи у нашој околини, какве су њихове потребе и могућности, са каквим се проблемима суочавају и на који начин свако од нас може допринети обостраном благостању.
Током пролећног семестра школске 2022/23. године, ми, студенти са Департмана за социјалну политику и социјални рад, покренули смо иницијативу за учење о старијима и раду са њима, те смо током августа ове године спровели Летњи програм за старије људе, у који су се укључиле и колеге са ОАС социологије и психологије и МАС социолог у социјалној заштити. Подршку у организацији и реализацији овог менторског програма пружили су нам Департман за социјалну политику и социјални рад, Канцеларија за развој каријере и подршку студентима и Геронтолошки центар у Нишу. Програм је осмишљен тако да се у периоду од 23. јула до 19. августа једном недељно (укупно четири пута) у трајању од сат и по времена одржи радионица различитим групама корисника у просторијама Геронтолошког центра у Нишу. Идеја ове активности била је препознавање значаја међугенерацијске солидарности и неговања подржавајућег односа ка нашим старијима на свакодневном, породичном и професионалном нивоу.
Тема прве радионице били су Обичаји и традиција везани за венчање и заснивање породице. Оно што смо научили јесте да старијим људима није превише важно како је изгледало њихово венчање, будући да су се венчавали и заснивали породице у временима која су била веома тешка за живот. Та непријатна искуства су много снажније обележила њихове животе из овог периода, него сама венчања. Чинило се да је „све друго било важније од тога“, а посебно је до изражаја дошла потреба да нам испричају своју „животну причу“. Оно што смо сазнали јесте да је било значајне разлике између тзв. општинског венчања (само у општини, у кругу најближих) и сеоског (где је цело село било позвано на свадбу, која се слави неколико дана). Црквеног венчања готово да није било, а већина саговорника није самостално бирала своје партнере. Поред неинспиративног избора теме, неискуство у раду са групом старијих корисника довело је до тога да ова радионица протекне најмање успешно у поређењу са осталима.
Друга радионица је носила назив Школовање некада и сада. Старији људи су били веома заинтересовани за овутему, радо су се сећали детаља из периода школовања (учитеља, награда, казни, уџбеника, оцењивања, пријатеља, материјала за рад, услова, учионица...) и желели да чују како је то нама сада. Већина је завршила само основну школу на селу. Уз знатно бољи избор теме и већу менторску подршку, радионица је била веома успешна.
Последње две радионице, реализоване у оквиру две различите групе корисника, тицале су се вежбања асертивности у комуникацији. Старији људи су сваку активност пажљиво испратили и били слободни да наведу своје добре особине, шта им смета у комуникацији са другима и да једни другима уделе комплимент. Обе радионице су биле самосталне и још успешније од претходне, што се јасно видело на основу наших и утисака менторки и корисника.
На почетку програма били смо веома несигурни и уплашени. Осећали смо велику одговорност. Међутим, како су радионице одмицале ова осећања заменили су срећа, понос и узбуђење. Корисници су на почетку били збуњени,али касније једнако као и ми узбуђени. Изражавали су пријатност и задовољство приликом сусрета, жељу да и они сазнају нешто о нама и да, наравно, поново дођемо.
Вештине и особине за рад са старијим људима које смо препознали као значајне јесу: ентузијазам, воља, емпатија, стрпљење, прилагодљивост (посебно начина изражавања и брзине говора), упорност, вештине укључивања мање активних чланова, позитивност, солидарност, разумевање, дружељубивост, спонтаност и вештине комуникације. Оно што су за нас биле олакшавајуће околности јесу сарадљивост корисника, подршка ментора, а у каснијим радионицама и искуство стечено у претрходним, као и знање стечено током образовања на факултету. Са друге стране, слаб слух корисника, смањена концентрација, збуњеност, лоше памћење и физичко стање јесу биле неке од тешкоћа, као и наше неиксуство и недостатак вештина у комуникацији са старијим људима.
Иако то није био наш примарни циљ, запазили смо код корисника присуство туге, усамљености, носталгије, осећаја одбачености, повременог међусобног неуважавања на различитим нивоима и у том случају повлачења. Ово су информације на које би требало обратити пажњу у неком будућем раду са старијима. С друге стране, позитивна ствар јесте то што корисници себе виде као сарадљиве, заинтересоване, љубазне, дружељубиве, толерантне, поштене, истрајне и храбре, дакле, већина нема тешкоћа да види себе на позитиван начин и то јасно изрази.
Програм је имао бројне бенефиције за нас. Кроз учење (професионално и животно) и пријатну енергију, доживели смо различите емоције и стекли ново искуство (у раду са корисницима и групном раду). Упознали смоинституцију, професионалаце и кориснике, радили на превазилажењу треме, анксиозности и несигурности, као и на развоју спонтане комуникације и комуникационих вештина. Корисницима је било драго што су имали прилике за међусобно и упознавање са нама, учење и разоноду.
Са идејом да стечено искуство пренесемо осталим колегама, који се овом приликом нису укључили у рад, читаву активност смо „заокружили“ трибином која је одржана 30. октобра на Филозофском факултету у Нишу и носила је назив Социјални рад са старијим људима: нова прилика да заједно растемо. Програм трибине био је такав, да се на почетку студентима обратила проф. др Лела Милошевић Радуловић и увела их у тему Квалитета живота старијих људи: одговорности друштва и породице, како је њено излагање и носило назив. Након тога су неки од студената – учесника имали своју презенатцију где су приказали осталим колегама детаље о програму чији су део били током лета. Завршни део трибине су преузеле наше менторке из Геронтолошког центра у Нишу, социјална радница Љубинка Дикић и психолошкиња Наташа Младеновић, које су објасниле како изгледа радити са старијима у систему социјалне заштите.
Када се осврнемо на протекли период, веома смо поносни на све што смо урадили. Мој утисак јесте да је рад са старијим људима посебан по томе што једни другима представљамо огледало – ми у свакоме од њих видимо део себе у будућности, а они у свакоме од нас виде део себе из прошлости. Негде у средини таквог осећаја, налази се део путање на ком се срећемо, као једна спона која нас повезује. Ова пракса нам је помогла да је дотакнемо, а тренутак када смо је дотакли, био је тренутак када смо схватили да смо суштински „на истој страни“ у „овде и сада“ и да кључ обостране среће лежи управо у неговању те споне и у међусобном пружању љубави.
За крај, ово су искуства и осталих колеге – учесника:
„Кроз контакт са старијим људима ми је постало јасно колико им прија новина и комуникација са млађима, те колико су жељни приче и дружења, али је са друге стране јасно и са колико различитих проблема се сусрећу људи који раде са њима.“ - Ива Георгијев, ОАС социологије
„Корисници Геронтолошког центра су, током самих радионица, били веома љубазни и сарадљиви и енергија целе радионице је била пријатна.“ - Ивана Сврзић, ОАС психологије
„Током радионица учесници су били заинтересовани за разговор, учествовали су у причи, давали своје коментаре, шалили се, смејали са нама и исказали жељу да се овако нешто поново организује.“ - Лидија Тасић, МАС социолог у социјалног заштити
„Због недостатка искуства, у току радионица имао сам дилему како да приђем старијим људима и да ли ће све проћи како треба, али сам такође био узбуђен и једва сам чекао да се радионице одрже и стекнем неко ново, значајно искуство.“ - Лазар Марковић, МАС социјалог рада
„Старији људи са којима смо радили су оставили велики утисак на мене. Увидео сам значај дешавања које ја пролазим сада и освестио то да ће баш та дешавања бити део мог искуства у старости. Због тога, утицали су на мене да се трудим да радим ствари што боље. Од њих сам научио да, колико год неко пролазио тешке тренутке у младости, може и у старости бити срећан и да то не зависи од година, већ од нас самих.“ - Немања Живадиновић, апсолвент ОАС социјалне политике и социјалног рада
„Током радионица научила сам да је тзв. „ментална нега“ старијим људима веома важна. Она би могла служити као превенција многим њиховим проблемима, а посебно онима који се тичу међусобне комуникације.“ - Милица Костић, ОАС социологије
„Оно најважније што сам научила јесте да старије људе треба пажљиво саслушати, размотрити и уважити њихове потребе. Чак и ако их није могуће у потпуности задовољити, потребно је наћи прикладно решење како се они не би осетили као да никоме није стало до њих.“ - Катарина Петровић, апсолвент ОАС социјалне политике и социјалног рада
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.