Живот у друштву заснива се на бројним поделама, биле оне на класној, статусној, религијској, родној или другој основи. Чини се да је човечанство толико дубоко усвојило праксу подела, да ни у кризним моментима не може бити потпуног јединства. Овде мислим на актуелне расцепе који се тичу за друштво увек важног питања солидарности, нарочито сада, у доба пандемије COVID-19.
Немачко-амерички социолог Луис А. Козер (Lewis Alfred Coser, 1913-2003.) 50-их година XX века објавио је једно од својих најутицајнијих и најзначајнијих дела – Функције друштвеног сукоба. Иако је у делу реч о друштвеним конфликтима између различитих друштвених група, несумњиво нам Козеров модел може помоћи уколико га доведемо у везу са пандемијом COVID-19. Наиме, Козер истиче да сукоб са другом групом доводи до повећања друштвене кохезије, јер зближава чланове групе који се морају ујединити како би се, као такви, изборили са заједничким непријатељем. Другим речима, када постоји спољашња опасност онда постоји и већи степен солидарности међу члановима групе. Тренутни спољашњи непријатељ са којим се читаво човечанство суочава је COVID-19, који се утолико лакше може победити, уколико су грађани више уједињени. Ако узмемо као оквир анализе друштво Србије, можемо рећи да се ова тврдња о солидарности донекле показала тачном.
Убрзо по проглашењу ванредног стања због пандемије корона вируса, грађани су се почели масовно организовати у неформалне групе за помоћ старијим и угроженим суграђанима. Како истиче BBC на српском, једна од првих група формираних на фејсбуку „Помоћ суграђанима у карантину - Србија” је за веома кратко време добила више хиљада чланова из читаве земље. Бројни су млади људи који без икакве накнаде помажу старијим суграђанима, купујући им намирнице и потребне лекове, као и они који се баве израдом производа од текстила, а који су у овој ситуацији своју делатност преусмерили ка производњи маски, не би ли их донирали здравственим установама. Јавља се и солидарност грађана са здравственим радницима пропраћена аплаузима у 20h. Има, наравно, и других примера који рефлектују позитивну слику у тешким временима, што је све скупа показатељ да нам је потребна нека недаћа, како би солидарност испливала, да би друштвени односи почели да се граде на хуманој, а не интересној основи.
Ипак, примери солидарности на које смо указали нису довољни да би нас навели на закључак да је наше друштво солидарно. Зато ћемо навести и неке облике понашања који иду у супротном правцу. Уколико се поново позовемо на малочас поменути Козеров модел, треба подсетити да је овај аутор истицао да спољашња опасност не мора нужно да произведе солидарност, а то се дешава онда када људи одређену претњу не доживљавају као тоталну, него је перципирају искључиво као нешто што искључиво погађа друге. Ову тезу можемо поткрепити и неким примерима. Наиме, код одређеног дела популације младих људи, може се уочити доминантна представа да се проблем COVID-19 тиче само оних категорија становништва које су у већем ризику од обољења и озбиљних здравствених последица (старији људи, као и људи са одређеним хроничним болестима). Као резултат такве перцепције, на улицама градова може се запазити мноштво младих људи који проводе време са пријатељима. Испливало је, такође, и доста снимака где људи шетају током полицијског часа, сматрајући такав чин херојством, јер пркосе надређенима. Ради се, дакле, о релаксираним облицима понашања који нису у складу са оним правилима које ванредно стање захтева, што скупа указује на недовољну осетљивост на специфичну друштвену ситуацију и потребе оних који су њом директно погођени.[1]
Још једна врста егоизма и одсуства солидарности за потребе другог у ванредном стању може се идентификовати у паничном понашању и уочити у масовној (прекопотребној) куповини хране, дезинфекционих средстава, заштитних маски и других производа, чиме се онемогућује приступ поменутим потрепштинама осталим суграђанима. Таква врста одсуства солидарности резултат је страха, које је доминантно осећање грађана у пандемијској кризи. Повратници из иностранства такође су на мети једног дела јавности, те у новонасталој ситуацији бивају дефинисани као нови непријатељи. Из страха да својим уласком у земљу здравствено не угрозе овдашње становништво, на њих је кренула хајка без размишљања о томе са којим би се све проблемима ти људи суочили да су остали у иностранству. Многи од њих због ванредних околности остали су без посла, што ствара тешкоће око задовољења егзистенцијалних потреба, немогућност плаћања најма за стан и разних дажбина. Са друге стране, као посебан проблем унутар проблема солидарности, може се уочити да и један део повратника показује немар и небригу за остале грађане јер, иако долази из заражених подручја, не поштује мере кућне изолације, чиме потенцијално стварају опасност од повећања броја заражених. Међу таквима је било и јавних личности.
Има и других примера који се могу низати, али нам сви они говоре у прилог томе да је корона вирус учинио да друштво у погледу солидарности покаже низ амбиваленција, и омогућио да испливајају како солидарни облици понашања, тако и они супротни. Мере забране кретања које се у Србији протежу и на више спојених дана код људи стварају додатну конфузију и спектар осећања, као што су збуњеност, страх, паника, али и пркос, љутња и фрустрација. То се, потом, прелива и на однос који имамо према другима, о чему нам сведоче примери у тексту. Сирова људска природа је одувек била инспирација великим филозфима, а у ситуацијама попут ове, чини се да она највише долази до изражаја. Рекло би се да су у праву и Хобс и Русо: први који каже да је човек човеку вук, и други који сматра да је алтруизам изворна природа човека. Ко је од њих двојице више у праву, показаће будућа социолошка истраживања о солидарности у доба пандемије.
[1] Ако сузимо контекст разматрања на Србију, једно од могућих објашњења за непоштовање мера можемо наћу у паду поверења грађана у формалне институције у Србији. То је нарочито пристуно код младих, како показује КОМС-а (Кровна организација младих Србије). Њихово истраживање је обухватило младе од 15 до 30 година и показало да они персонализују институицје, јер однос према истим граде у односу на човека који је на њеном челу. Такође, млади су у великом броју оценили политичке партије као корумпиране, и као средство за долазак до посла: чак 92% испитаника дели овакво мишљење (više na https://koms.rs/wp-content/uploads/2018/11/Poverenje-mladih-u-institucije.pdf).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.