Само годину дана након подршке коју је Италија, прва међу чланицама групе седам индустријски најразвијенијих земаља света (Г7), пружила кинеској иницијативи „Појас и пут“ и наишла на оштра негодовања међу осталим чланицама ЕУ с једне стране, и САД са друге, свет се суочава са друштвеном кризом огромних размера. Према наводима званичника, корона вирус је изазвао највећу кризу у последњих сто година, али је данашња криза много више од здравствене. Она је превасходно политичка и економска. Генерални секретар УН, Антонио Гутереш, упозорио је да економска рецесија која следи нема своју паралелу у ближој прошлости, што значи да се очекују последице које ће несумњиво превазићи оне изазване економском кризом 2008. године. Геополитички контекст у овом тренутку је врло сложен, па пандемија само може појачати неке политичке поделе и неслагања у будућности.
Паралелно са епидемијом у Кини, ЕУ се суочила са проблемом напуштања Уније од стране Велике Британије (тзв. Brexit) што ће несумњиво изменити односе унутар ње саме, али и усмерити даљи ток светске историје и међународних односа.[1] Поред Brexit-a и опште друштвене кризе изазване пандемијом, постоје и други чиниоци који потенцијално могу изазвати потресе у Унији, будући да нека истраживања говоре у прилог пораста евроскептицизма. Тако, на пример, истраживање јавног мњења у Италији показује да је више од трећине грађана ове медитеранске земље за напуштање Уније, а 70% њих верује у њен распад након пандемије корона вируса, што је резултат све већег неповерења у европске институције[2]. Такви резултати покренули су приче о тзв. Ital-exitu, као могућем будућем сценарију на тлу Европе, чија вероватноћа расте ако се има у виду да су државе унутар Уније пале на својеврсном тесту солидарности током пандемије. Ово се нарочито примећује у односу Немачке према осталим државама чланицама ЕУ, а првенствено према Италији и Шпанији, које у овом моменту подносе највећи терет борбе са пандемијом на тлу читавог европског континента.[3]
С друге стране ривалитет између САД са једне, и Кине и Русије са друге стране дошао је до фазе усијања, што се јасно може видети у изјавама званичника поменутих земаља које се заснивају на тврдњи да је пандемија корона вируса произведена, односно да има за циљ урушавање економија одређених земаља. Такав вид дипломатског рата на релацији Вашингтон – Пекинг само је појачан Трамповом изјавом да је вирус короне „кинески вирус“. У свему томе, може се рећи да европски континент у овом тренутку прераста у својеврстан терен преламања интереса и сукоба великих сила. Честа су негодовања појединих политичких и војних кругова, првенствено САД и НАТО-а, на ангажман кинеских и руских стручњака у Европи на отклањању последица изазваних пандемијом, уз став да се заправо ради о процесу ширења утицаја „меке моћи“ ових држава на тлу угрожених земаља у Европи. Организација НАТО је, у својој стратегији из 2019.године, Кину је означила као своју највећу претњу, али и извор могуће сарадње. Политичке околности у 2020. указују да сарадње на видику нема и да Кина у очима Запада ипак остаје само претња.
Притом треба подсетити да се описани геополитички сукоби изазвани пандемијом одвијају у неолибералном контексту, што ствара додатне конфликте. Такмичарски дух неолибералног система преточио се у форму отвореног рата између држава у обезбеђивању медицинског материјала, због чега читава прича задобија и етичку димензију. Основни принцип у овој немилосрдној борби је „Ко плати више“, што иде у прилог тврдњи да опстанак у данашњем глобалном свету и иначе зависи од, како Вулетић сматра, финансијске равнотеже, која сваког часа може бити изгубљена (2012: 242). Тако се потврђује мисао Пјера Бурдијеа, који неолибералну филозофију развоја одређује као израз конзервативне револуције снага мегакапитала, који руши све институције колективне солидарности у свету демонтирајући, притом, социјалну државу, а све у циљу увођења механизама неограничене експлоатације и доминације снага капитализма (Бурдије 1999). Познати теоретичар неолиберализма Дејвид Харви сличног је мишљења поводом новонастале друштвене ситуације, па у ауторском тексту за Jacobin magazine истиче да је четрдесет година неолибералног капиталистичког поретка потврдило чињеницу неспремности да се овакав систем носи са кризом великих размера, каква је постојећа.[4]
Ваљало би резимирати постојећа разматрања Фукујаминим промишљањем. Мислилац који је 1989. изнео своју чувену тезу о „краји историје”, овај пут у интервјуу за лист Недељник каже: „Период у којем смо се нашли подсећа све да је државна моћ и даље веома важна, и по свему судећи представља посмртно звоно добу неолиберализма које је започело са Реганом и Тачеровом осамдесетих година прошлог века“.[5] Ова Фукујамина предвиђања „окупљања око заставе“ имају основа у ситуацијама великих криза, попут ове у којој смо, а која нам и предстоји. Због тога би се могло очекивати да националне државе у наредном периоду ојачају пре свега као социјални актери, у смислу финансијске подршке грађанима и привреди у оквиру својих институционалних апарата. Међутим, постоји и друга страна приче, која се не може окарактерисати као оптимистична, будући да подсећа на оно што се већ виђало у историји, а то је да државе након великих криза крену у правцу јачања тоталитарних – популистичких идеологија и диктаторских режима што без икакве сумње може бити окидач неких нових нестабилности.
Литература:
Бурдије, Пјер (1999). Сигнална светла – прилози за отпор неолибералној инвазији. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Вулетић, Владимир (2012). Социологија. Београд: Klett.
[1] Иначе, Велика Британија била једна од најстаријих земаља чланица, са скоро пола века чланства, а њеним изласком ЕУ је изгубила скоро 15% својих прихода.
[2] https://www.rtv.rs/sr_lat/evropa/italijani-sve-manje-veruju-u-eu-da-li-je-moguc-italegzit_1115852.html
[3] Италијански политичари су због изостанка веће помоћи недавно упутили апел у којем се тражи да Немачка прихвати мутуализацију дуга подсетивши да су Италија, Шпанија и друге земље опростиле велики део немачког дуга након Другог светског рата.
[4] https://jacobinmag.com/2020/03/david-harvey-coronavirus-political-economy-disruptions
[5] https://www.nedeljnik.rs/ovo-je-posmrtno-zvono-neoliberalizmu-profesor-fransis-fukujama-ekskluzivno-za-novi-nedeljnik-o-uzrocima-i-posledicama-najvece-krize-21-veka/
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.