У друштвеним наукама постоји спорење око тога да ли је неку идеју могуће пренети из једног друштва у друго или свако друштво има свој посебан развојни пут. Истина је негде на пола пута. Фукујама је објавио крај историје мислећи на то како су након пропасти источног блока идеје либерализма, демократије и капитализма победиле све друге алтернативе и наметнуле се као једине исправне. То свакако није без основа, јер се данас највећи број држава води овим идејама или се бар труди да их примени.[1] Ипак, када се било која идеја имплементира у неко друштво, она добија специфичан облик, јер се усклађује са културом и политичком културом датог друштва.
У том погледу, Србија није изолован случај. Након пада социјалистичког режима кренуло се путем демократије, капитализма и либерализма, али смо се у журби да коначно постанемо део света саплели и те идеје применили у непотпуном облику. Нажалост, овакав исход представља константу у друштвеном животу Србије, јер се испоставља да често преузмемо добре идеје, али се на путу до њихове реализације појави доста препрека, те се чека нови тренутак за њихово остварење.
Либерализам као социјална идеја у Србији се јавља поприлично рано, већ са Првим српским устанком, а заслугу за то, међу осталима, има Божидар Грујовић. Као један од најобразованијих људи тог времена, који је живео и радио у Европи, Грујовић се упознаје са бројним социјалним теоријама и значајем владавине права. Пошто је био правник, схватање закона као круцијалног за опстанак и развој друштва код њега је било нарочито изражено. Грујовић је сматрао да је закон воља народа и његов први господар (Грујовић 2013: 7), док са друге стране одсуство закона или лош закон јесу увод у пропаст друштва.[2]
Након првог таласа либералне мисли, током XIX века уследио је и други, превасходно кроз процес енкултурације. Млади људи били су стипендирани за школовање на универзитетима широм Европе[3] и тамо дошли у контакт са другачијим начином живота и идејама које стоје иза њега. Исто тако, стипендија за школовање у иностранству је могла лако бити укинута уколико би неки студент говорио против српске државе, макар се радило и о добронамерној критици. Такав је био случај са Јевремом Грујићем. Са пријатељем Милованом Јанковићем, Грујић издаје брошуру Slaves du Sud. Peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares. Apercu de leur vie historique, politique et sociale (Јужни Словени. Српски народ са Хрватима и Бугарима. Увид у њихов историјски, политички и друштвени живот) где се, између осталог, критикује непотизам и неспособност неких чиновника и истиче потреба за народном скупштином као трајном институцијом (Iankovic & Grouitch према Bataković 2001: 117-118). Иступање аутора протумачено је као активност против српске државе, те они на крају остају без државне стипендије (Bataković 2001: 119).
Међутим, залагање Јеврема Грујића и поред кратког прекида школовања ипак није остало узалудно. Његова идеја о скупштини као трајној институцији се остварује на Светоандрејској скупштини 1858/1859. У историји је та скупштина позната јер је довела до још једне смене династија Карађорђевић-Обреновић. Оно што је, међутим, важније је то што се на овој скупштини либерали у Србији први пут организују као групација, па се у једној заосталој и сиромашној држави први пут јављају идеје за минималном државом као „ноћним чуварем“. Услед различитих фактора, попут ауторитарних тенденција власти и политичке културе прожете етатизмом и традиционализмом, идеје тадашњих либерала нису имале велики утицај и они не постају утицајна друштвена снага, већ се перципирају као политички противници, а неки од њих чак бивају протерани из државе (попут Владимира Јовановића).
Након Светоандрејске скупштине либерализам у Србији и даље опстаје, али у већој мери служио као подлога конзервативним политичарима који су се трудили да се покажу што боље пред ауторитарним владарима. То почиње већ са Јованом Ристићем, а наставља се са Српском напредном странком (са Милутином Гарашанином), када конзервативни поглед на друштво и политику односи превагу над либералним.
С почетком XX века либерална схватања у смислу захтева за грађанским слободама, демократијом и капитализмом настављају да се потискују, иако је краљ Петар I у политичком опредељењу био либерал.[4] Након 1945. долази до радикaлне промене државног и друштвеног система, са убедљивом доминацијом социјалистичке идеологије. Ипак и у једном ауторитарном систему који је имао премисе тоталитаризма, постојала је либерална фаза. Наиме, 1968. године након протеста, ново руководство Србије чине либерали који су одступали од чврсте политике Комунистичке партије Југославије.[5] Управо то одступање је било оно што их је коштало положаја и довело до њихове чистке 1972. године, чиме су били одстрањени и из политичког живота. Многи од њих били су оптуживани за малограђански опортунизам, технократизам, совјетофобију, разбијање јединства партије и земље (Milosavljević 2010: 261). Важно је нагласити специфичност либерализма ове групације интелектуалаца и рећи да они нису били либерали у класичном смислу речи. У великој мери они су били сагласни са социјалистичком идеологијом, али нису подржавали званичну партијску политику и њен монопол.
У постсоцијалистичко доба, након слома Милошевићевог режима, кренуло се либералним путем, али су те идеје убрзо сломљене. Данас, након дуготрајне транзиције, либерализам је постао маргинална идеја, али то се у релативном смислу може тврдити и за друге идеологије. Популистичка политичка пракса на глобалном нивоу показује да се ради о испреплетености идеологија које се користе према тренутним интересима и потребама оних који су на позицијама моћи, без јасног и дугорочног циља, а Србија у том погледу није велики изузетак. Поред живота у непотпуној демократији и делимичног капитализма[6], либерализам у Србији у политичком смислу се не афирмише, осим што то чине одређене организације које промовишу либералне идеје (Либек и њихов портал Талас, ЦААС). Етатизам и ауторитаризам који су саставни елементи српске политичке културе коче развијање идеја које појединца и његову слободу стављају у центар. Ради се о константи политичкој култури Србије која се огледа у склоности ка ауторитаризму, што за производ најчешће има владавину једне личности и доминације њене самовоље над целом друштвом, уместо владавине права и институција. Да би у Србији могао да завлада либерални дух потребно је доста времена и труда, а посебно је важна посвећеност јачању механизама демократске социјализације која би могла ослабити поданичку културу и ојачати грађанско друштво.
Литература:
Bataković, Dušan T. (2001) „Jevrem Grujić. obzori države“, U: Liberalna misao u Srbiji: prilozi istoriji liberalizma od kraja XVIII do sredine XX veka. Beograd: Centar za unapređivanje pravnih studija, Friedrich Naumann Stiftung, str. 109-131
Грујовић, Божидар (2013) Слово о слободи О начелима устава устаничке Србије 1805. Београд: Most Art - Res Publica Земун
Milosavljević, Olivera (2010) Činjenice i tumačenja Dva razgovora sa Latinkom Perović. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
The Economist Intelligence Unit: undefined
Peščanik: undefined
The Heritage Foundation: undefined
[1] The Economist Intelligence Unit Report износи следеће податке: Пуне демократије: 22 државе, Непотпуне демократије: 54 држава, Хибридни режими: 34 држава, Ауторитарни режими: 54. Детаљан извештај може се преузети на: undefined
[2] На жалост, српски менталитет и култура су такви да се на закон не гледа као на нешто обавезно него нешто што може али и не мора да се поштује; тако смо дошли и до изреке „Држи се закона као пијан плота!“ Пре осуђивања, битно је разумети зашто је пракса постала таква. Српски народ је дуго живео као поданик неких других сила, пре свега Турака и Аустријанаца. То је временом довело до тога да народ почиње да законе осећа као туђе и да верује да, ако већ не може да се ослободи стране силе, бар може да се освети господару избегавањем поштовања његових закона. Када је најзад дошло до тога да српски народ оснује своју државу, пракса је остала иста, а заслуге за то имају и српски владари који су увек владали деспотски, па се обичном народу чинило као да му је и та власт туђа.
[3] Због тога су се делили на „Паризлије“ и „Немачкаре“ са обзиром где су се школовали и какве су идеје покупили.
[4] Он је на српски језик превео дело „О слободи“ Џона Стјуарта Мила и за исту књигу написао предговор.
[5] Више о српским либералима и њиховој чистки на: undefined
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.