Средином прошлог века један од значајнијих аутора у области филозофије науке, Томас Кун, објавио је своје капитално дело Структура научних револуција које је довело до популаризације науке и истовремено изазвало велико интересовање унутар филозoфских и научних кругова, као и бројне контроверзе, полемике и критике. Кун одбацује до тада широко распрострањену концепцију кумулативног научног развоја, коју сматра митом, истичући да до истинских промена долази путем научних револуција, односно сменом парадигми (Ritzer, 1997: 411-412).
Поред овога, један од значајнијих Кунових доприноса огледа се у увођењу идеје о парадигмама као интелектуалним оквирима који омогућавају истраживање. Наиме, у најдужем периоду људске историје није постојала доминантна парадигма која би имала примат, већ су постојала различита гледишта, схватања и школе, при чему ниједна од њих није имала водећу улогу. На примеру природних наука, као штo је физика, Кун показује да још од античког доба па оквирно све до 17. века није постојало општеприхваћено становиште о природи светлости, већ „уместо тога постојао је известан број ривалских школа и подшкола, од којих је већина прихватала ову или ону варијанту епикуровске, аристотеловске или платоновске школе“ (Кун, 1974: 53). С обзиром да нема општеприхваћене парадигме „све чињенице које би могле бити у вези са развојем дате науке изгледаће подједнако релевантне“ (Кун, 1974: 56). Наука у оваквом стању је, како је Кун означава, незрела наука, и тек успостављањем сагласности научника о прихватању једне парадигме долази до преласка у нормалну, односно зрелу науку (Marcum, 2005: 58,59).
За потребе овог текста, Кунову теорију научног прогреса можемо приказати следећом схемом, коју је Џорџ Рицер дао у свом делу Модерна социолошка теорија (1996):
Парадигма I → нормална наука → аномалије → криза → револуција → парадигма II
Сажето речено, Кун сматра да је у једном периоду наука доминантно одређена једном парадигмом, и то је период нормалне науке, где су активности научника усмерене искључиво ка проширивању и даљој артикулацији саме те парадигме. У одређеном периоду долази до јављања аномалија, које су увертира у кризно стање науке. Аномалије се јављају јер се владајућом парадигмом не могу објаснити нови феномени, а само гомилање тих аномалија доводи до кризе у науци, која се решава сменом парадигми, односно научном револуцијом где се формулише нова парадигма (парадигма II), а стара се одбацује. Нужност решавања аномалија и кризе изазване њима се огледа у томе што наука односно тадашња владајућа парадигма у таквој ситуацији није у стању да се даље развија.
Постоје два кључна момента због којих је тешко применити Кунову концепцију у чистом облику на социологију као науку, поготово имајући у виду да Кун „није скоро ништа рекао о парадигмама у области друштвених наука“ (Шушњић, 1989: 62). Први проблем се односи на доминацију парадигме или „монопол парадигме“ у области научног мишљења. Владајућа парадигма не трпи никакве супарнике, никакве конкуренте (Воткинз, 2003: 44). Другим речима, Кун сматра да у периоду нормалне науке постоји само једна парадигма, која је доминантна, односно негира могућност истовременог постојања две или више парадигми. С друге стране, у социологији, од њеног настанка истовремено егзистира већи број парадигми, које на потпуно другачији начин посматрају и објашњавају „“. Овакву идеју је Ђуро Шушњић представио у Отпорима критичком мишљењу (1989) упоређујући марксистичку и функционалистичку концепцију друштвене стварности, које су истовремено присутне у социологији, упркос радикално различитој слици те друштвене стварности: „Тамо где функционалисти говоре о стабилности, марксисти говоре о нестабилности. Тамо где функционалисти истичу интегрисаност, марксисти наглашавају сукоб. Тамо где функционалисти наглашавају равнотежу, марксисти истичу нарушавање равнотеже. Тамо где функционалисти указују на сагласност, марксисти указују на борбу интереса. Тамо где функционалисти упозоравају на ред, марксисти истичукритику свега постојећег. Тамо где функционалисти предлажу организацију, марксисти предлажу револуцију“ (Шушњић, 1989: 64). У том контексту, Кун би социологију пре сместио у пред-парадигматско раздобље, одређујући је као незрелу науку.
Наредни проблематични моменат, односи се на то да је нова парадигма неспојива са парадигмом коју истискује (Воткинз, према Куну, 2003: 45). Као што је већ истакнуто, у социологији не можемо говорити о једној доминантној владајућој парадигми, као што то Кун истиче, већ можемо говорити о више различитих парадигми које истовремено постоје. Међутим, и када дође до промене једне парадигме у социологији, она није у потпуности неспојива са парадигмом коју истискује, већ представља допуну, наставак и усавршавање претходне.
Уистину, данас можемо заједно са Фајерабендом говорити о плурализму у науци, пролиферацији теорија и сталним променама парадигми, али је ту пре реч о делимичним, него ли о апсолутним променама. Апсолутне промене, у чистом Куновском смислу, подразумевају неспојивост нове са старом парадигмом, док се делимичне промене, које су на делу у друштвеним наукама огледају у извесним променама и допунама старе парадигме чиме се успоставља нова која је прилагођенија актуалној ситуацији у друштву.
Литература
Воткинз, Џ (2003) „Против ‘нормалне науке’“. Критика и раст сазнања, ур. И. Лакатош и А. Масгрејв. Београд: Плато.
Кун, Т. (1974) Структура научних револуција. Београд: Нолит
Шушњић, Ђ. (1989) Отпори критичком мишљењу: идеја за социологију идеја. Загреб: Радна заједница Републичке конференције Савеза социјалистичке омладине Хрватске.
Marcum, J. (2005) Thomas Kuhn’s Revolution: An Historical Philosophy of Science. London/New York: Continuum.
Ritzer, G. (1997) Suvremena sociologijska teorija. Zagreb: Nakladni zavod Globus.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.