Врло често ми кажу: „Никад не бисмо рекли да си ти с југа“. Ја кажем: „Па, ето, нису сви људи са југа такви да не знају падеже“. Они се подсмевају буквално томе. Из ког разлога, то већ мислим да није на рационалном нивоу... Они можда то повезују са необразовањем. Нецивилизованост... Мисле да ми овде чувамо стоку и јуримо кокошке.
Говори југа су у јавном дискурсу често потпуно обезвређени и стигматизовани, до те мере да никада нису добили ни статус културне вредности. Парадоксално, од свих варијетета српског језика једино се такозвани торлачки дијалекат налази на Унесковој листи угрожених језика. Јужњачки дијалекти су перципирани као смешни, неправилни и ружни, па чак и неразумљиви, те је тако и представа о говорницима ових дијалеката готово карикатурална. Слика типичног јужњака, која се првенствено перпетуира у медијима и популарној култури (у књижевности, на филму, у серијама...), врло често подразумева слику човека са села, који је обавезно и необразован, некултуран, примитиван, заостао, смешан, сиромашан и, готово по правилу, ниског (вулгарног) културног укуса, поклоник кича и шунда. Неретко је типични јужњак представљен и као „мање Србин“, који говори „мешавином српског, македонског и бугарског језика, који не разумеју ни Срби, ни Македонци, ни Бугари“.
Иако се проблем јужњачких дијалеката, као par excellence случај стигматизације говорника, чини атрактивном истраживачком темом у пољу лингвистике, социолингвистике, социологије, антропологије и других научних дисциплина, све до појаве књиге Србија и њен југ (2015) Тање Петровић, осим у класичним социолингвистичким студијама о ставовима према језику (види нпр.: Paunović 2009; Kovačević 2004, 2005) и класичним описним дијалектолошким студијама, у научном дискурсу овај друштвени проблем готово да и није свеобухватније и подробније разматран као друштвени проблем. Поготово недостају студије које се баве проблемом аутоперцепције јужњака и њиховог одговора на стигму, односно питањем интернализације доминантне језичке хијерархије у којој су говори југа на најнижој лествици.
Истраживање, спроведено на Филозофском факултету у Нишу 2015. године, пружа увид у неке од аспеката комплексног питања аутоперцпеције јужњака и, на неки начин, представља наставак приче о стигми говора са југа коју је Тања Петровић изложила у својој књизи.
На основу анализе прикупљеног материјала из дубинских интервјуа, који су вођени са студентима и наставницима Филозофског факултета у Нишу, уочено је неколико типичних одговора на стигму[1]: од потпуног усвајања доминатних хијерархија, прослеђивања стигме онима који су ниже на дотичном градијенту ниподаштавања и пројектовања стигме као интерне диференцијације, до прихватања стигме и њеног враћања назад (минстрелизација) и самоегзотизовања и проглашавања сопствене супериорности. Потпуно усвајање доминантне хијерархије уочава се код оних говорника који у потпуности и интернализују дихотомију стандардни језик (престиж – симбол модерног/ друштвени знак културних и образованих, виших слојева и елите) – јужњачки дијалекат (обележје некултивисаних, необразованих група из нижих слојева и из руралних подручја који су замрзнути у премодерности, тј. фиксирани у прошлости). Специфичност коју откривамо у случају стигматизованих говорника јужњачких дијалеката је да се истовремено пројектују две могућности одговора на стигму: могућност да се негативно вредновање, стереотип, стигма, проследи онима који су „ниже“ на дотичном градијенту ниподаштавања и могућност да се то негативно вредновање, стереотип или стигма пројектује као интерна диференцијација. Ову појаву уочавамо у подели која се искристалисала у налазима истраживања, а тиче се односа Нишлија према „јужнијим јужњацима” и статуса такозваног нишког стандардног језика. Прослеђивање стигме на „доле“, које у случају јужњачког дијалекта у исто време има функцију интерне диференцијације, уочено је у исказима Нишлија који све стереотипе везане за јужњаке (дакле и за саме Нишлије) приписују Лесковчанима, Врањанцима, Пироћанцима и осталим јужњацима ненишлијама, али поготово у исказима информаната који нису из Ниша а који се осећају сигматизовано у односу на Ниш и Нишлије:
Учесник 14: На факултету смо имали колеге који су јужније од Ниша и тад сам и схватио какав однос имају ови северњаци према Нишлијама. Тај је језик много лошији од нашег нишког, у смислу – они баш иду у крајност. Неки су причали само у дијелекту, а са мном су причали правилније – не правилно, али правилније. То мени казује о њима исто оно што о мени казује кад ја идем у Београд. То је та иста свест да оно што су они научили код куће то није добро, а да оно што је добро... да треба да иду ка томе. Кад су причале цура из Пирота и цура из Врања мени то било смешно, што сам из Ниша и што живим овде целог живота. Мени је било невероватно да неко стварно тако прича. И тад сам схватио да ови северњаци вероватно о нама тако мисле.
Учесник 9: Ја памтим да се у неким неформалним приликама дешавало то да када нас чују људи из Ниша и других крајева, да је њима било чудно, чак и смешно, или и једно и друго, али у сваком случају није било позитивно. Дакле, или им је било чудно у смислу неутрално, или им је било чудно и смешно у смислу лоше. Дефинитивно је то увек био разлог или за малу резерву, или за подсмех, критику, како већ. Чак су примедбе некад биле супстантивне, а некад потпуно естетске. Супстантивне у смислу да нас не разумеју, било је тога.
Тако Ниш, центар југоисточне Србије, заправо узима улогу коју Београд има у односу на све остале делове Србије, а нишки стандардни језик, у перцепцији јужњака ненишлија, ужива статус говора са негативним престижом попут београдског говора. Са друге стране, запажамо још један вид пројектовања стигме као интерне диференцијације, који се одиграва на симболичкој линији урбано–рурално и који се преноси на мање јединице, односно на оне који су ниже на градијенту ниподаштавања (нпр. Власотинце у односу на Лесковац, околна села у односу на градове у било ком округу на југоистоку Србије).
Немали је број информаната који у својим исказима потврђује постојање аутостигматизације. Поред уверења да стереотипи о јужњацима заправо јесу истинити, осветљава се и профил јужњака као људи који воле да се шале на свој рачун (о чему Тања Петровић опширно пише у својој књизи).
Минстрелизација, или самониподаштавање, односно прихватање стигме и њено враћање назад, се у случају јужњака често ублажава такозваном самоегзотизацијом. Модалитет реаговања који се заснива на позитивним валенцама стереотипа уочавамо у причама саговорника о топлом југу, о страственим, топлим јужњацима, па чак и о њиховом говору који је живописнији, животнији (што опет корелира са сликом „човека из народа“):
Учесница 15: Некако мислим да је наш говор, иако је њихов правилнији, наш ми је некако живописнији. Када ја објашњавам неку конкретну ситуацију, кад се уживим и кад то овим нашим јужњачким дијалектом кажем, некако ми се чини да тај неко ко ме слуша скроз може да доживи то.
Заправо, у овом самоегзотизовању говорника јужњачких дијалеката откривамо позитивне валенце које се приписују Оријенту. Селективни елементи јужњачког идентитета су у контрасту са западњачким вредностима и обележјима, а рационализовани су као оно што српском северу – то, из перспективе јужњака, значи Београд, Војводина и Западна Србија (који су симбол западних вредности) – недостаје. Та врста интерне хијерархије, езотеризоване у неком смислу, изокреће лествицу вредности доминантних, па се тако на њеном врху сада налазе атрибути људскости и индивидуалне слободе (јужњачка гостопримљивост, јужњачка доброта, јужњачка опуштеност, јужњачка ведрина и оптимизам, јужњачка страственост, сексуалност ...), који се (уз слику о резервисаним, уштогљеним, препотентним северњацима, робовима правилима модерних бирократизованих цивилизација) супротстављају економској и културној развијености, степену образованости и свему ономе што се јужњацима приписује као дефицит. Језик у овим околностима, као обележје које је видљиво или најлакше уочљиво, има функцију метонимије за егзотичну страну јужњачког идентитета. Међутим, самоегзотизација често прелази и у другу крајност – бунтовно проглашавање сопствене супериорности. Примећује се да се у јужњачким хијерархијама „други“ дискредитују по идентичним основама по којима се дискредитује југ. У популарном дискурсу је јужњачки говор тај који није довољно српски, а јужњаци су ти који су мање Срби а више „други“ (Бугари или Македонци, или чак Турци), док у перцепцији јужњака они, јужњаци, чувају српски идентитет док га сви „други“ угрожавају.
Поред анализе могућих одговора на стигму, истраживање нуди и потенцијалну класификацију говорника јужњачких дијалеката на основу њихових језичких пракси, односно на основу стратегија и тактика (када, где, с ким и зашто се употребљава одређени варијетет или би требало да се употребљава) које ови говорници примењују у свакодневним интеракцијама. Издвојене су три групе говорника: 1) стандардна – они који увек говоре стандардним језиком (или варијантом која је ближа стандардном варијетету); 2) нестандардна – они који увек говоре јужњачким дијалектом (или варијантом која је ближа дијалекту); 3) еклектичка – они који мењају кодове и језичке варијетете, од локалних до субстандардних и стандардних, у складу са властитом проценом. У зависности с ким, када и где говоре, говорници стандардне групе примењују узлазну конвергенцију, односно узлазну дивергенцију. Узлазну конвергенцију примењују у односу на тзв. нејужњаке чији је говор ближи стандардном варијетету. Како атрибут јужњачки подразумева низ негативних конотација по различитим основама (образовни, социоекономски, социокултурни статус, релација урбано–рурално), јужњачки говор је индикатор да неко заузима нижу позицију у различитим друштвеним хијерархијама, те у складу са овом претпоставком (или уверењем) и у складу са антиципираним симболичким профитом, ова група говорника са југа стратегију узлазне конвергенције примењује и у интеракцијама са онима који су на вишим позицијама у одређеној хијерархији (не само у географском смислу). Са друге стране, узлазну дивергенцију, која подразумева употребу престижне варијанте у језичкој размени са говорником непрестижне или стигматизоване варијанте, ови говорници примењују у интеракцијама са јужњацима, али и са онима који заузимају ниже позиције у одређеним хијерархијама (или за које се претпоставља да заузимају ниже позиције). Парадоксално је да у стратешкој оријентацији ових говорника (с обзиром на то да је реч о говорницима јужњачких дијалеката) откривамо и тенденцију ка одржавању постојећег односа снага, тежњу да се очува уверење да су све нестандардне варијанте „неправилне“, „погрешне“ и недопустиве, чак и у приватном домену и неформалним ситуацијама, и да их треба „искоренити“. Нестандардну групу чине говорници који користе дијалекат или варијанту која је ближа дијалекту у свим ситуацијама и са било којим говорником. Њихова стратешка оријентација у интеракцији са говорницима престижне варијанте у начелу је субверзивна, јер се оглушују о доксу, о правила игре која су проглашена легитимним. За њих је карактеристична употреба силазне дивергенције, односно потенцирање властитог стигматизованог дијалекта или акцента у језичким разменама. У оквиру ове групе разликују се „игнорантска“ подгрупа (они који не умеју, односно нису у могућности, услед недостатка језичких компетенција (непознавање престижног варијетета), да „испоруче“ језичке производе за одређена тржишта) и субверзивна (говорници који имају језички капитал, имају знање стандардног језика, те су тако и у могућности да „испоруче“ језичке производе за различита тржишта, али се увек понашају субверзивно у односу на доксу (doxa) и бирају силазну дивергенцију као стратегију). Оно што разликује две подгрупе јесте језички капитал, али и свест о вредности властитих језичких производа на одређеним тржиштима (аналогно томе и свест о властитој позицији у различитим пољима), као и мотив за одабир стратегија: једни не умеју и не могу, други не желе да се конформирају. Еклектичкој групи припадају они говорници који мењају кодове, односно примењују широк спектар стратегија и тактика. Ови говорници немају „фиксну“ реакцију на стигму, већ на различите начине покушавају да манипулишу како језичким кȏдовима, тако и симболичким значењима различитих варијетета не би ли остварили неке бенефите. Другим речима, еклектичка група најбоље познаје правила игре и има „осећај за игру“, што јој омогућава и највише простора за маневрисање, за разлику од стандардне и нестандардне групе које себе ограничавају на употребу једне језичке варијанте. Тако ови говорници у сличним или истим ситуацијама могу изабрати потпуно опозитне стратегије, јер некада прилагођавају свој говор саговорнику, некада природи ситуације (формално–неформално), а некада говорној средини у којој се језичка размена врши.
Анализа стратегија говорника јужњачких дијалеката (посебно језичког понашања еклектичке групе, али и понашања дела нестандардне групе) оповргава уобичајено изједначавање стандардног језичког варијетета са престижним језичким варијететом (које је поготово присутно у квантитативној социолингвистици [Milroy 2001: 532]), јер је престижни језик некада и јужњачки дијалекат. Стандардна група, али и део еклектичке групе, с обзиром на то да себе перципирају као чланове група са вишим статусом (изражена идентификација са професионалном групом), подржавају надрегионалну националну норму о расподели и одржавању моћи, док нестандардна група (посебно субверзивна подгрупа) и делом еклектичка показују солидарност са регионално разграниченим нестандардним говорима, заговорајући прикривени престиж тих говора и тиме показујући своје чланство и лојалност регионалној групи. Међутим, истраживање показује да се игра отвореног и прикривеног престижа открива и у интергрупним односима између јужњака. Међу јужњачким дијалектима успостављена је извесна хијерархија у којој нишки субстандардни варијетет заузима највишу позицију у односу на остале, мањепрестижне, јужњачке варијанте (лесковачки, врањски, пиротски...). Прикривени престиж тих мањепрестижних варијанти открива се у стратегијама тзв. ненишлија у интеракцији са Нишлијама. Ипак, у позадини ове симболичке хијерархије и даље стоји дистинкција стандардни–нестандардни, која јесте критеријум за успостављање хијерархије нишки–ненишки дијалекат. У тој хијерархији одвијају се вишеструке „борбе“: симболичка борба говора који је ближи стандарду и оног који је удаљенији од стандарда; доминација града који је економски и политички моћнији (јер је већи и ближи центру моћи – Београду) насупрот градовима који су у свим овим хијерахијама на нижим позицијама; борба ортодоксних (етаблираних агенсā), Нишлија, и хетеродоксних, новопридошлих ненишлија који желе да узурпирају „нишку доминацију“. Заправо, однос Београд–југ (центар–периферија) само се пресликава на однос Ниш–други градови на југу Србије, па и на још мање јединице: град–село.
Bourdieu, P. 1991. Language and symbolic power. Cambridge: Polity Press.
Kovačević, B. 2004. „Stavovi prema varijetetima srpskog jezika.” Philologia 2, 33–38.
Milroy, J. 2001. ,,Language ideologies and consequences of standardization.” Journal of Sociolinguistics, 5(4): 530–555.
Paunović, T. 2009. ,,Sociolingvistički pogled u susedovo dvorište: stavovi prema jezičkim varijetetima.” Radovi Filolozofskog fakulteta 11/1: 77–99.
Petrović, T. 2015. Srbija i njen jug: „Južnjački dijalekt” između jezika, kulture i politike. Beograd: Fabrika knjiga.
Živković, M. 2001. ,,Nešto između: simbolička geografija Srbije.” Filozofija i društvo VXIII/2001: 73–110.
[1] О могућим одговорима на стигму види: Živković 2001.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.