РЕАЛИЗАМ У ДЕЛИМА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА И ЊЕГОВ ДОПРИНОС РАЗВОЈУ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ ИДЕЈА У СРБИЈИ
Негде све до средине шездесетих година XIX века, српску филозофију красила је кантовска филозофска традиција. Већ од краја шездесетих година у Србији се јавља струја која заступа реалистички и материјалистички правац у филозофској и друштвеној мисли, политици и књижевности. Први међу следбеницима ове традиције био је Живојин Жујовић, али засигурно се може рећи да овај филозофски правац бива популаризован тек са Светозарем Марковићем. Марковићев рад може се поделити у три етапе које јасно приказују његов развојни пут од либерала, до следбеника социјалистичко-марксистичких идеја. Важно је истакнути да је Марковић, као што наводи и пољски филозоф Хенрик Писарек (Hanric Pisarec): ,,Све знање из области филозофије стекао захваљујући својој љубави према филозофији, својој проницљивости, интензивном читању филозофских радова, повезивању филозофске теорије са практично-револуционарном делатношћу“ (Писарек 1974: 61). Искрени патриотизам и веровање у сопствене идеале, као и идеале оних који су имали велики утицај на његов живот и рад (филозофи руске и западноевропске традиције), красе целокупан Марковићев опус. У ауторском тексту под именом ,,Млада Србадија“, говорећи о науци и њеном значају, Марковић истиче: ,,(...) Наука је ради народа коме се она проповеда и на чији се трошак она одржава и развија“ (Марковић 1965(а): 70). Намерно смо се осврнули на споменути Марковићев рад како бисмо упутили на његово схватање реализма и дистинкцију коју прави између научног и ненаучног мишљења. Базични рад у коме износи ова своја схватања носи назив ,,Реални правац у науци и животу“ који је настао за време његовог боравка у иностранству, у периоду између 1869. и 1871. године. Рад се састоји из два дела, и то: 1. ,,Шта је то реализам?“ и 2. ,,Реализам у животу“. У првом делу Марковић износи следеће схватање: ,,У мишљењу људи се деле данас на два главна логора. У једноме су људи који веле да у природи и у човечанству постоји јединство, тј. да су елементи што састављају сву материјалну природу и умни створ човека једни исти: материја и снага. Да су ти елементи бесмртни, тј. да се ниједна честица ни од материје ни од снаге не може уништити никад и ничим (...) На другој страни стоје људи који веле да природом управља невидљиви ,,бесконачни дух“, нека виша ,,непостижива“ сила која је створила ,,из ничега“ ,,све што видимо и не видимо“. (...) То су два правца у људском мишљењу који се опажају на први поглед. Први је правац научни – реални; други ненаучни – богословски“ (Марковић 1960: 225-226).
Очито је да се Марковић определио за први, научни тј. реалистички правац. Овим се већ на почетку може увидети његово филозофско, а самим тим и политичко опредељење за материјалистичке (социјалистичке) постаменте друштва. Слично Карлу Марксу који сматра да не одређује свест људи њихово биће, већ обратно, да њихово друштвено биће одређује њихову свест (Marx, 1969), Светозар Марковић наглашава: ,,(...) Свако, дакле, самостално мишљење човеково то је напад не само на непогрешивост откровенија, већ и на материјалне интересе оне класе људи што претставља божанствену власт на земљи. Овде лежи главни узрок зашто је ова класа људи у свим земљама, код свију вера, с онаквом фанатичном мржњом водила борбу против науке, против човековог развитка – против слободе“ (Марковић 1960: 232). Као преломну тачку која је одредила која ће од идеја бити владајућа научна или ненаучна, Марковић наводи Франсцуску буржоаску револуцију, која је како каже, претстављала прелом у политичком и умном развитку европских народа. Писарек истиче да је: ,,Марковић предлагао да се читаво здање људског знања изгради на реалној основи појава и чињеница стварности. Стога се одлучно супротстављао фидеистичким тенденцијама у науци које су као полазну тачку и критериј истинитости знања прихватала тврђења садржана у откровењу, и с тим у вези сужавале обим могућности научних испитивања, предлагале мистичне критерије“ (Писарек 1974: 66). За Марковића наука је имала практични, може се рећи политички карактер.[1] Она је та авангардна сила, која може сјединити народне масе у борби за остварење својих друштвених и политичких интереса. Да је његово залагање за превласт реалног гледишта у науци неодвојиви основ његовог залагања за социјалистичко друштвено уређење сведочи и сам Писарек, који каже: ,,У име социјализма Марковић је подстицао напредне елементе у српској науци да отворено иступе са својим идеалима, да активирају борбу против научних праваца који су штитили преживеле феудалне и тек настајале капиталистичке друштвене основе у Србији“ (Писарек 1974: 73).
Још један интересантан Марковићев рад је и ,,Социјализам и друштвено питање“, у којем аутор износи критику на текст Владимира Јовановића, ондашњег претставника либералне струје у српској науци и политици. Говорећи о разлици између либерализма (коју аутор назива „демокрацијом“) и социјализма, он каже: ,,1. Демокрација сматра као природни основ друштвеног уређења приватну својину – социјална демокрација, на против, сматра као природни основ друштвенога уређења заједничку својину. Ту је социјализам – задругарство, противстављено индивидуализму – инокоштини. 2. Демокрација не разуме сувремени развитак технике и сматра мало газдинство као идеал друштвенога строја – социјална демокрација, на против, сматра велико газдинство на темељу научних проналазака као неопходни услов за развитак човечанства. 3. Демокрација сматра организацију својине и рада друштвеном влашћу (законом) као тиранију друштва над личношћу – социјална демокрација, на против, сматра такву организацију рада као неопходни услов за слободу и свестрани развитак личности. 4. Демокрација сматра државу као нешто одвојено од друштва и ставља је само као чувара друштвеног реда – социјална демокрација, на против, сматра државу као организовано друштво и њој ставља у дужност да се занима свима одношајима људским, само ако се тиме увеличава срећа и напредак свију чланова друштва“ (Марковић 1965(c): 362-363).
Колико су наука и научна теорија значајне за друштвену револуцију и промену постојећег стања, сведочи само схватање Марковића по коме су друштвене науке одраз реалних потреба људи, тј. њихове жеље за променом постојећих, неретко експлоататорских друштвених односа. Свакој друштвено-политичкој револуцији (на пример Француској), претходи борба на пољу науке, тврдио је Марковић. Наука је у служби народа, њена улога у друштву је просветитељска. Оног момента када наука постане доступна ширим друштвеним слојевима, њена улога постаје све већа. Писарек сматра да је Марковић био уверен да: ,,Револуционарна делатност народних маса мора да буде потпуно свесна и да јој мора претходити теоретска рефлексија (...). Противници у теоретској области (с једне стране материјалистичка филозофија, а с друге идеализам и фидеизам), као и противници у области друштвене праксе (с једне стране експлоатисани, а с друге експлоататори), потпуно су свесни те повезаности науке са друштвеним животом, па зато ангажују све своје снаге за ту борбу“ (Писарек 1974: 82). Као што смо нагласили на почетку, за Марковића основу материјализма представља природни поредак ствари (биће, материја, природа и др.), из тог разлога он је материју сматрао неуништивом, видевши је као једину објективну-реалну чињеницу. Материјалистички став је доводио у везу са прогресом друштва, политике, економије, па између осталог и саме науке.
Без сумње смо сагласни са мишљењем да је Светозар Марковић дао значајан допринос развоју идеје социјализма на простору патријахалне Србије деветнаестог века. Чињеница је да је Светозар Марковић, за својих двадесет и осам година живота, у патријахалној Србији која се још увек није ослободила отоманског ропства, а на коју је већ имала претензију Аустроугарска, где су превладавали заосталост и рајетински менталитет, успео да учини оно како сматра Продановић, што је Маркс учинио са својих педесет година колико је имао када је завршио „Капитал“. Заправо, Марковић и његови следбеници успели су да побуде учмали народни дух, најпре кроз политичко организовање, првенствено кроз народну радикалну странку, а затим и на свим другим пољима, кроз поезију, филозофију, књижевност, што је итекако имало утицаја надруштвени и политички живот српског народа у другој половини деветнаестог и наступајућем двадесетом веку.
ЛИТЕРАТУРА
Марковић, Светозар (1960). Сабрани списи. Књига прва. Београд: Култура.
Марковић, Светозар (1965(а)). Сабрани списи. Књига друга. Београд: Култура.
Марковић, Светозар (1965(c)). Сабрани списи. Књига четврта. Београд: Култура.
Маркс, Карл (1969). Прилог критици политичке економије. Београд: Култура.
Писарек, Хенрик (1974). Филозофија Светозара Марковића. Нови Сад: Матица српска.
[1] Да је наука неодвојива од политике, Марковић доказује својим размишљањима о тзв. ,,партијности науке“, која је изнео у свом чланку под насловом ,,Млада Србадија“. Он је изричит у свом ставу да ,,сваки сувремени писац, било у којој науци, припада извесној партији, има извесну ,,боју“ “(Марковић 1965(a): 70).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.