“U našem društvu postoje ljudi kao što smo Vi ili ja koji se svakoga dana suočavaju sa nepravdom samo zato što se razlikuju od većine. Razlikuju se, jer imaju drugu boju kože, zato što su žene, veruju u drugog Boga, ili su drugog seksualnog opredeljenja. Osloboditi se takve nepravde i nejednakosti jeste ono što je suština priče o jednakim mogućnostima”. (Fil Klements i Toni Sprinks, Vodič za jednake mogućnosti – Kako da izađemo na kraj sa nepravdom.)
Holokaust, reč koja bi mi delovala zastrašujuće čak i kad ne bih znao njeno značenje. Nažalost znam ga, dogodio se (ne ponovio se), dogodio se celom čovečanstvu, nekome kao žrtvi, nekome kao učesniku, kao dželatu i egzekutoru, nekome kao posmatraču. Ubijeni su ljudi sa imenima i prezimenima u ime jedne bolesne i šizofrene ideologije, samo zato jer su rođeni drugačiji. Ljudi kojima je oduzeto pravo da budu ljudska bića i pravo na život. Ljudi koji su poistovećeni sa predmetima koji ti gotovo ništa ne znače pa možeš i da ih baciš, zgaziš. Imena su im promenjena u brojeve koje možeš poništiti i izbrisati.
Nije život da ga živiš bez cilja i u stalnom strahu, da zaboravljaš prošlost, bez sadašnjosti i bez budućnosti. A život naroda o kojem pišem je ispunjen ljubavlju, igrom i pesmom. Narod koji je simbol slobode, večnog lutanja i bezgraničnog prostranstva, koji ne razume svet koncentrtacionih logora, ponašanja po strogim pravilima, svet ispunjen zločinima i mržnjom.
Nikada nisu pokušali da zauzmu i okupiraju tuđu teritoriju, nikada podigli oružje da bi započeli rat, nikada nikome bili politička, ekonomska niti vojna pretnja.
Kovači, kalajdžije, mečkari, vašardžije, svirači, travari, plesači, gatare, koritari, čergari, džambasi, vretenari, dućandžije… Lejaši, Kalderaši, Tamari, Gurbeti, Lovari, Arlije, Burgudžije… Cigani, odnosno Romi, uništeni u jednom od najvećih zločina protiv čovečanstva.
Naziv za holokaust na romskom jeziku je Porrajmos („proždiranje“ kao sinonim terminu Holokaust, iako sam termin ima drugačije značenje „silovanje“ ili „zapanjen od užasa“), mračna i ružna reč koju mnogi Romi ni ne žele da izgovore naglas.
Iako su i Romi, kao i Jevreji, takođe bili izloženi diskriminaciji, progonu, prisilnom radu, ubistvima pod nacističkim režimom, i zatočenici gotovo svih koncentracionih logora u Evropi, počev od 1936. godine pa do završetka rata, njihova sudbina tokom Holokausta nije u dovoljnoj meri poznata, uprkos činjenici da su nacisti preduzeli mnoge korake za koje su mislili da su potrebni kako bi se rešio takozvani „Ciganski problem“. O patnjama Roma se retko govori, potisnute su zanimanjima za stradanja drugih naroda, i polako postaju zaboravljene.
Broj stradalih Roma u Holokaustu koje navode različiti autori, a koji nisu zasnovani na globalnom istraživanju, kreću se od 100.000 do 1.300.000 mrtvih. Puno je praznina u istraživanjima broja romskih žrtava, Romi su oduvek živeli na marginama evropskih društava, tako da često nisu ni ulazili u zvanične statistike, i ne postoji pouzdana procena predratne evropske romske populacije. S druge strane, nije postojalo ni stvarnog interesovanja da se utvrdi tačan broj poginulih Roma.
Nakon Jevreja, Romi su bili drugi na spisku za nacističko sistematsko istrebljivanje. Ipak, do zvaničnog priznanja da su Romi uopšte bili žrtva Holokausta dolazi veoma kasno. Nemačka država zvanično je priznala Holokaust Roma i Sinta tek 1982. godine. To zakasnelo priznanje uslovilo je da se kasni u istraživanju Holokausta Roma na način kao što je to pre toga učinjeno sa Holokaustom Jevreja. 1995. godine, u svetu je ustanovljen Međunarodni dan Holokausta nad Romima kako bi se odala počast romskim žrtvama i kao sećanje na 16. decembar 1942. godine, dan kada je pod rukovodstvom komandanta nemačkog Šucštafela i Gestapa, Hajnriha Himlera, izdata naredba da se Romi iz evropskih zemalja, koje su tada bile pod okupacijom deportuju u „porodični logor“ Aušvic – Birkenau.
Najviše Roma stradalo je u Nemačkoj i tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Pored toga, ubijani su u Poljskoj, Italiji, Francsukoj, Holandiji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj, Srbiji, državama bivšeg SSSR-a, Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj, pa čak i u Švajcarskoj i Švedskoj, za koje se dugo nije znalo da su učestvovale u Holokaustu.
Da bismo razumeli prezir prema romskom narodu koji je postojao u umovima nacista, moramo se vratiti na početke dolaska Roma u Evropu, posebno na područje Severne Evrope, na događaje, represivne odredbe protiv Roma koje su uključivale ubijanje, mučenje, progon, zabranu korišćenja jezika i običaja, kao i na zakone koji su tada zbog njih počeli da se uvode, počevši od početka petnaestog veka.
Prvi nemački anti-romski akt izdat je 1416. godine, kada su Romi optuženi da su strani špijuni, nosioci kuge i izdajnici hrišćanstva, i proterani su iz regije Meissen u Nemačkoj;
1500. godine, Maksimilijan I (Maximilian I) je naredio da svi Romi budu van Nemačke za Uskrs;
1566. godine, Ferdinand I je naložio proterivanje i istrebljenje Roma;
1659. godine, u Neudorfu su se dogodila masovna ubistva Roma;
1710. godine, Frederik I (Frederick I), prvi Pruski kralj, osudio je sve romske muškarce na prisilni rad, Romkinje su bičevane i žigosane, a njihova deca trajno uklonjena;
1721. godine, car Austrougarskog carstva Karl VI (Charles VI), je naredio istrebljenje svih Roma (220 godina pre nego što je Hitler izdao istu direktivu);
Godine 1725. Friedrich Wilhelm I osudio je sve one koji su stariji od 18 godina na vešanje;
U XVII i XVIII veku nemačke i holandske zemlje su bile dom takozvanog „Ciganskog lova“ (Heidenjachten). Lov na Rome koji putuju kroz područja pod zabranom njihove prisutnosti. Dokaz je odlomak iz nemačke hronike iz XVII veka koji sadrži izveštaj o jednom takvom lovu: "jedan lepi jelen je ubijen, pet nisu, tri velike divlje svinje, devet mladunčadi, dva muška cigana, jedna žena i jedna beba."
Krajem 18. veka, anti-romski rasizam ukorenio se i u stavovima crkve kao i akademskog društva, nakon što je Heinrich Grellmann, profesor na Univerzitetu u Getingenu, objavio „Disertaciju o Ciganima“ koja njihovu „različitost“ predstavlja na sistematičan način. Napisao je da je „Proučavajući Rome osetio jasnu odvratnost, kao kad biolog secira neku odvratnu puzeću stvar u interesu nauke“. Sveštenik Luteranske crkve Martinus Zippel: „Cigani u dobro uređenoj državi današnjice, su poput gamadi na telu životinja“;
Godine 1808. Johann Fichte je napisao da je nemačka "rasa" odabrana od strane Boga kao nadmoćna nad svim svetskim narodima. Dve godine kasnije, nemačka nacionalistkinja Jahn je napisala da je „Država bez naroda bezdušna tvorevina, dok narod bez države nije ništa, bezdušni, bezvazdušni fantom, kao što su Cigani i Jevreji“. (činjenica ne-teritorijalnosti označila je i Rome i Jevreje kao asocijalnu populaciju koja se nigde ne uklapa);
1855. godine, Joseph Arthur de Gobineau, je u knjizi Esej o nejednakosti ljudskih rasa, tvrdio da su ljudi rangirani u više i niže rase, i da je na samom vrhu bela Arijevska rasa. Krem kremova ili rasa prinčeva. Imao je veliki uticaj na razvoj nemačkog filozofskog i političkog mišljenja;
Godine 1863. Richard Liebich je pisao o "kriminalnim praksama" Roma, i opisao ih kao „životi nedostojni života“. Isti izraz se ponovio 1869. godine u eseju o Romima Kulemanna, što je kasnije imalo zlokobnu važnost. Mišljenja tih naučnika imala su posledice na najvišem administrativnom nivou, samo godinu dana kasnije, 18. novembra 1870. kada je carski kancelar Otto von Bismarck objavio naredbu da se zabrani prelazak nemačke granice stranim Ciganima, i dalje naveo da će ih, nakon hapšenja, "prevesti najbližim putem do zemlje porekla“;
Čak je i Charles Darwin 1871. godine, koristio rasistički jezik pišući o “jedinstvenom izgledu Roma i Jevreja u različitim delovima sveta…”, misleći na genetsko poreklo boje kože a ne na klimatske promene. 1876. godine, zasnivajući svoje ideje na Darwinu, Cesare Lombroso je objavio rad “L’Uomo Deliquente” koji opširno govori o genetski kriminalnom karakteru Roma, koje je opisao kao “živi primer cele kriminalne rase”. Nakon prevođenja na nemački jezik, ovo delo je duboko uticalo na nemačke pravne stavove;
U martu 1899. godine, pod direktivom Alfred Dillmanna, bavarska policija je u Minhenu osnovala “centralni ured za borbu protiv Ciganske napasti”. Počele su da se prikupljaju informacije i dokumenta koje se odnose na zakonodavstvo i “kriminalitet”, i koje su kasnije objedinjene u Dillmann’s Zigeunerbuch, u kojem su Romi opisani kao “štetočine protiv kojih se društvo mora nepokolebljivo braniti”. Pored toga, u knizi je izdato i 15 specijalnih instrukcija policiji na koji način se boriti protiv “ciganske napasti”. Godinu dana kasnije, Parlament u Beču prosledio je uputstva ministrima unutrašnjih poslova, odbrane i pravde, u vezi sa “merama za smanjenje i eliminaciju Ciganske populacije”.
Naslovna strana knjige Zigeuner -Buch
1922. godine, Bavarski parlament je doneo zakon “o borbi protiv Cigana, nomada i besposličara”, po kojem su svi Romi u Badenu morali biti fotografisani i uzeti im otisci. Provincijalna Kriminalna Komisija je jula 1926. donela još jedan zakon sa ciljem da kontroliše “Cigansku kugu”. Nekoliko godina kasnije, ovi zakoni su se proširili i na druge delove Nemačke, ali i uvedene nove ekstremnije mere. Zabranjeno je putovanje u porodičnim grupama, posedovanje vatrenog oružja, zatvaranje u radne kampove, proterivanje onih koji nisu imali dokumente… Posle 12. aprila 1928. godine, Romi u Nemačkoj su stavljeni pod stalni policijski nadzor.
Januara 1933. godine, zvaničnici u Burgerladu su objavili uskraćivanje svih građanskih prava Romima. Maja je uveden zakon o sterilizaciji, a 14. jula, Hitlerov kabinet je doneo zakon o prevenciji genetski obolelog potomstva. Naređena je sterilizacija određenih kategorija ljudi, posebno Cigana i većine Nemaca tamnije puti. Svi zakoni doneti iste godine su direktno targetirali Rome.
”
Od januara 1934. godine, Romi su slani u logore Dachau, Dieselstrasse, Sachsenhausen, Marzahn i Vennhausen, u kojima je nad njima vršena sterilizacija inekcijom ili kastracijom. U septembru 1935. godine, u Nirnbergu su donešena dva zakona o “zaštiti nemačke krvi i nemačke časti”, koja su Nemcima zabranjivala ženidbu sa Jevrejima, crncima i Ciganima.
Po naredbi SS Reichsführer-a i šefa nemačke policije Heinricha Himmlera, u Uredu kriminalističke policije Reicha u Berlinu, 1938. godine, osnovan je centralni ured za upravljanje i koordinaciju registracije i progona Roma. U decembru, Himmler izdaje osnovni dekret „rešavanje ciganskog pitanja na osnovu rase“ s ciljem pronalaženja „konačnog reešenja za cigansko pitanje“. Do kraja Drugog svetskog rata, Ured za istraživanje rasne higijene, koji je dobio zadatak registrovanja Roma, pripremio je oko 24.000 “rasnih stručnih mišljenja”. Ona pružaju bitnu osnovu za deportaciju u centre za ubijanje.
Zadaci za rešavanje “Ciganskog pitanja”, Minhen 1840.
1940. godine, po nalogu Himmlera počinje deportacija čitavih porodica iz Nemačke u okupiranu Poljsku: "Prvi prevoz Cigana, sa 2500 osoba ... iseliće se sredinom maja." U radnim kampovima, kao i u getima, Romi su prisiljeni na rad pod nemogućim uslovima. Morali su da nose posebne identifikacione isprave ili traku sa oznakom Z (kao Zigeuner).
.
Sistematsko masovno streljanje Roma započinje 1941. u okupiranom Sovjetskom Savezu i drugim okupiranim teritorijama jugoistočne Evrope. Mobilna jedinica za ubijanje, tzv. Einsatzgruppe, izveštava s Krima: "Cigansko pitanje je rešeno." Oko 5000 Roma deportovano je iz regije Burgenland u Austriji u geto na Litzmannstadt u okupiranoj Poljskoj, gde ih više od 600 umire. Preživeli su ugušeni gasom u posebno opremljenim kombijima u centru za ubijanje u Chelmnu januara 1942. godine. U blizini Smolenska, na jednoj farmi, u jednom danu je streljano i živih sahranjeno oko 1000 Roma. U Grčkoj je 50 Roma ubijano za svaku nemačku žrtvu. U Hrvatskoj, u logoru u Jasenovcu je stradalo između 80000 – 100000 Roma. Procenjuje se da su u Jasenovcu Romi uglavnom stradali od Ustaša.
Na osnovu naredbe “Proglas Aušvic” (,,Auschwitz Erlass“), koju je 16. decembra 1942. izdao Heinrich Himmler, deportacija oko 23000 Roma iz cele Evrope počinje u februaru. Odredište je centar za ubijanje Auschwitz-Birkenau koji je SS označio kao “ciganski kamp”. U roku od nekoliko meseci najviše ih umire od gladi, bolesti ili nasilja od strane SS-a. Brojna deca postaju žrtve eksperimenta doktora Josefa Mengelea.
U noći 02. avgusta, i u ranim jutarnjim časovima 03. avgusta 1944. godine, 2897 Roma u Aušvicu je ubijeno i kremirano u jednoj masovnoj akciji nazvanoj Zigeunernacht (Ciganska noć). 26. septembra, još 200 Roma, uglavnom dece, otpremljeno je iz Buhenvalda u Aušvic, i ugušeni gasom dve nedelje kasnije.
Holokaust se nije dogodio odjednom. Sve gore navedeno je prethodilo Holokaustu, koji se realno i mogao očekivati. U periodu od 1500. do 1800. godine, nemačke vlasti su donele preko 150 zakona, naredbi, objava, dekreta… kojima se, zajedno sa književnim opisima Roma kao špijuna, Egipćana, izdajnika hrišćanstva, kradljivaca, nosioca kuge, ograničavaju ljudska prava i slobode. Nekako je to kraj jednog dugog procesa propagande mržnje i terora nad Romima i Jevrejima. Holokaust je planirani pokušaj fizičkog ubijanja svakog pojedinog člana ciljane etničke, nacionalne ili “rasne” grupe, namerno sistemsko uništenje Jevreja, Cigana i “nepoželjnih”, od strane nacističke Nemačke i njenih saradnika između 1933. i 1945. godine.
Kako je to neko mogao učiniti? Kakvu brutalnu nečovečnost neko može da ima da bi doveo decu u peć? Zar im je motiv verovanje u Nemačku, borba za Nemačku i ubijanje za Nemačku? Verovanje u superiornost Nemaca i Firera da ubiju toliko ljudi kako bi ostvarili svoj nacionalni cilj? I ko su uopšte Nacisti koji se pominju u svim dokumentima kao jedini krivci za Holokaust?
Nemački narod je izabrao Naciste (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) kao najveću partiju u Reichstag-u. Čak dva puta. 1933. godine su dobili 43,9 posto glasova, što ih je učinilo najpopularnijom nemačkom strankom. Nakon smrti predsednika Hindenburga, avgusta 1934. Hitler je nemačkom narodu objavio referendum kojim bi odobrili njegovo preuzimanje vrhovne vlasti. Više od 88 procenata stanovništva je glasalo za Firera. Na izborima u Nemačkoj 1936. godine, 98,8 procenata nemačkog stanovništva podržava Hitlera. Podrška koja nije zabeležena u istoriji. Podrška koja je dobijena odmah nakon usvajanja zloglasnih i diskriminatornih Nirnberških zakona, kojima su Romi i Jevreji lišeni ljudskih prava. I najgore od svega, nemački narod je stajao uz njega i njegova zverstva.
I zato Holokaust nije bio zločin koji su počinili samo Nacisti, ili politička stranka, već ceo narod koji je takvu ideologiju birao, podržavao, izvršavao naredbe ubilačke vlade, i pritom ostao nem na sve zverske zločine koji su počinjeni.
To što se Holokaust dogodio, ne znači da je bila sudbina i da se nije mogao izbeći. Dogodio se jer su pojedinci, grupe i nacija izabrali i odlučili da deluju ili ne. Veliki broj ljudi u nacističkoj Nemačkoj nije podržavao ideje Nacista, ali nisu učinili ništa osim što su bili nemi posmatrači.
Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio
jer nisam bio komunist.
Zatim su došli po Židove,
a ja se nisam pobunio
jer nisam bio Židov.
Zatim su došli po sindikaliste,
a ja se nisam pobunio
jer nisam bio sindikalist.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio
jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
a do tada više nije bilo nikoga
da se pobuni.
Verzija teksta zapisana na monolitu New England Holocaust Memoriala u Bostonu.
U užasu Holokausta, u pepelu i dimu logorskih peći, u grobnicama širom Evrope, leže i kovači, kalajdžije, mečkari, vašardžije, svirači, travari, plesači, gatare, koritari, čergari, džambasi, vretenari, dućandžije… i Lejaši, Kalderaši, Tamari, Gurbeti, Lovari, Arlije, Burgudžije… Cigani, Romi, nacija. Nikada ne smemo zaboraviti.
Bibiliografija:
“O Porrajmos: The Romani Holocaust”, Ian Hancock;
“Zaboravljeni holocaust”, Christian Bernadac;
“Holokaust”, publikacija Saveta Evrope;
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.