Убрзо након завршених мастер студија социологије почела сам да радим као теренска стручна радница за рад са мигрантима у Центру за социјални рад. Нисам знала шта да очекујем у раду на терену, као ни од осетљиве сфере социјалне заштите. Укратко, мој део посла подразумева спајање корисника прихватног центра, односно миграната, са центром за социјални рад. Док су основне егзистенцијалне потребе попут хране, смештаја и гардеробе, обезбеђене од стране Комесаријата за избеглице и миграције РС, за социјалне потребе је задужен Центар за социјални рад. Центар за социјални рад мигрантима пружа услуге из свог домена узимајући у обзир специфичности њиховог правног статуса, потреба и културних разлика. Приликом обилазака прихватног центра обављам разговоре са корисницима, пратим ситуацију и услове живота у центру, разговарам са запосленима о формалним подацима попут броја корисника и старосне и етничке структуре, али о и дешавањима у прихватном центру и специфичностима корисника. Рад са мигрантском популацијом подразумева честу комуникацију са ресорним министарствима, амбасадама, невладиним организацијама, али онда када је то могуће и сродницима корисника који се налазе од Ирана до Немачке. У раду сам првенствено усмерена на збрињавање малолетних миграната без пратње. Реч је о деци која бораве у прихватном центру без пратње родитеља или сродника. У њиховом збрињавању на првом месту је пружање психолошке подршке и стварање односа поверења, а затим обезбеђивање смештаја у неку од установа примерену њиховом узрасту. Посебно је тешко остати у струци када је реч о деци ниског календарског узраста, јер је немогуће остати имун на њихову добродушност и отвореност јер, као и у сваком послу, и овде сте пре свега професионалац, али неретко сте тој деци све. Упркос ситуацији у којој се налазе и свему што су прошла спремна су да насмејана свакоме потрче у загрљај. Саставни део овог посла је и непрестана борба са бројним предрасудама и стереотипима о мигрантима. На помен миграната људу често кажу „шта ће они код нас“. Овакви коментари најчешће су последица непознавања услова живота у зеmљама из којих мигранти долазе. Различити разлози довели су их у ситуацију у којој се данас налазе. Сви они само желе да иду у сусрет бољем животу. Рат, сиромаштво, као и немогућност стицања образовања су најчешћи одговори које сам добијала наивно постављајући можда чак и сувишно питање Зашто сте напустили Авганистан?
Авганистан је држава у централној Азији са око 35 милиона становника, од чега 99% припада исламској религијској конфесији. Када је реч о етничкој структури доминира етничка група Пашту (40-50%), затим Таџи (30-35%), Хазари (5-10%) и Узбеци (5%). Дражава има два званична језика – Пашту и Дари, који је авганистанска верзија персијског. Иако се убраја у земље у развоју Авганистан је вероватно једина држава која није искусила никакав напредак и развој дуги низ година. Напротив, претрпела је и велика разарања инфраструктуре током вишедеценијског рата и прилично стагнирала. Захављујући ратним неприликама које окупирају пажњу када је реч о Авганистану, мало је позната веома богата културна историја Авганистана са изузетном књижевношћу, уметношћу и културом. Иако ратни сукоб у Авганисану траје деценијама и редовно се извештава о катастрофама које проживљава цивилно становништво, Авганистан је након потпуног освајања власти од стране Талибана, 15. августа, поново у центру интересовања.
У Авганистану рат почиње 1978. године и читаве 43 године касније ситуација није ни близу стабилне и безбедне. Сиромашна земља попут Авганистана нема интернационални значај у сфери економије, али њен положај, на раскршћу између Ирана, Централне Азије, Арабијског мора и Индије доприноси њеном стратешком значају. Управо је географски положај обликовао политику, економију, историју и етничку структуру ове државе (Ghufran, 2001). Већина потешкоћа са којима се сусреће становништво Авганистана произилази управо из стања готово сталног рата које траје деценијама. У овом тексту нећемо се бавити узроцима рата, супротстављеним странама, нити страним интервеницијама, већ његовим последицама. Од укупног броја становника њих 83% је током рата било принуђено да напусти своје домове, 53% је изгубило неког члана породице у ратним сукобима, 43% је доживело неки облик мучења, 22% је било у затвору, а 12% је било киднаповано или узето за таоца. У међусобним нападима између сукобљених страна страда највише цивила. Тако је октобра 2020. године у ваздушном нападу САД-а на талибанску базу страдало троје деце и један талибански командант. Четири дана раније је погођена школа у којој је страдало 12 ученика и 14 одраслих цивила. Након што је 2011. и 2012. године број жртава на годишњем нивоу достигао 5000 цивила долази до постепене стагнације страдалих, да би од 2019. године он достизао преко 7000 жртава годишње (Crawford, 2020). Ове године, 15. јуна убијен један медицински радник, а рањена тројица у 3 различита града у провинцији Нингахар,приликом обављања кућних вакцинација. За ове нападе нико није сносио одговорност иако је до јуна месеца то био девети медицински радник који је страдао на такав начин (UNAMA, 2021). Такође, након освајања апсолутне власти од стране Талибана вакцинација против корона вируса је значајно успорена. У 2021. години дошло је и до пораста броја жена које су биле жртве ратног сукоба. Од 1659 цивила страдалих у првих 6 месеци ове године, 727 су биле жене. Поред тога, жене се у Авганистану суочавају се са највећим стопама неписмености, сиромаштва, смрти приликом порођаја и најнижом очекиваном дужином трајања живота. Први период талибанске владавине (1994–2001) био је обележен каменовањем, обезглављивањем жена и присиљавањем да носе бурке. У том периоду жене су биле искључене из јавног живота и образовања. Након свргавања екстремиста са власти, 2001. године, Авганистанке су постигле значајан напредак у остваривању својих права – могле су да се образују и скину бурке, а постале су и министарке, градоначелнице и посланице. Међутим, тачно двадесет година касније, жене у Авганистану поново су на почетку. Кућу не смеју да напусте без бурке и пратње мушког сродника, а могу се образовати једино за медицинске раднике и то да би лечиле искључиво жене. Нестале су са телевизије и друштвених мрежа, слабо излазе на улицу, а из страха од онога што би могло да им се деси не иду на посао. Оне најхрабрије одлучују се за протесте и суочавају са великом неизвесношћу при сваком јавном иступу.
Један од највећих проблема Авганистана је сиромаштво. Авганистан је једна од најсиромашнијих држава на свету и најсиромашнија азијска држава. Половина становништва има потребу за неком врстом хуманитарне помоћи, чему је у великој мери допринела и пандемија корона вируса. Пре пандемије више од половине становништва је живело испод линије сиромаштва, међутим, пандемија је допринела порасту броја људи, посебно из рањивих категорија, који живе испод линије сиромаштва.
Већина становника нема начин да задовољи базичне животне потребе за храном, склоништем, здравственом заштитом нити образовањем. Највећи део хуманитарне помоћи одлази на ратом разрушену инфраструктру, стабилизацију стања и управљање. Авганистан је претежно рурално друштво и око 70% становника живи у руралним срединама, 20% у урбаним, а етничка група Кучи коју чини око 1,5 милиона људи живи номадским начином живота. У 2020. години од 15 милиона људи који су живели испод линије сиромаштва 11,5 милиона било је из руралних подручја. Три од четири сиромашне особе живе у руралном подручју, док скоро 60% становништва из ових подручја нема приступ пијаћој води. Према подацима из 2018. године 1,6 милиона деце узраста испод 5 година пати од неухрањености, од чега половина живи у ратом захваћеним подручјима. Авганистан је и земља са највишом стопом дечјег рада где 30% (2,7 милиона) деце узраста од 5 до 17 година ради. Стопа дечјег рада је већа код дечака. Поред производње цигли и тепиха, деца у Авганистану су често принуђена да учествују у оружаним сукобима у којима највише и страдају. У највећем ризику од неухрањености су жене, деца и породице у којима су жене носиоци домаћинства јер је њихов приступ ресурсима ограничен због културних норми и рестрикција (ATHA, 2018). Док 81% мушакараца старости од 15 до 65 година ради, само 16% жена ове старосне доби је радно ангажовано. Често је и ограничен број радних сати који жене могу остварити онда када је реч о плаћеном раду, онда када им је дозвољено да раде. Социјалне норме су прилично стриктне по питању родних улога у породици и у потпуности одговарају Парсонсоновом моделу комплементарне поделе улога у породици. Од мушкарца се очекује да обезбеди финансијску сигурност породице, док жена брине о деци и домаћинству. На 100 особа старости од 15 до 65 година које су радно ангажоване долази 101 особа која спада у издржавану категорију – млађи од 15 и старији од 65 година. Домаћинства са више чланова су генерално у већем ризику од сиромаштва од домаћинстава са мање чланова, као и домаћинства на чијем се челу налази особа са нижим степеном образовања. Треба узети у обзир да просечно домаћинство у Авганистану има од 6 до 8 чланова, иако више од половине домаћинстава има 9 и више чланова. Другим речима, како је број радно способних и издржаваних лица једнак, а домаћинства броје и до 10 чланова за које је тешко обезбедити основне егзистенцијалне потребе, сиромаштво је итекако распрострањено. Према извештајима УНИЦЕФ-а око 10 милиона деце у Авганистану налази се у потреби за неком врстом хуманитарне помоћи како би преживело, при чему се не ради само о деци без родитељског старања.
Трећи, али ништа мање важан разлог за напуштање Авганистана је немогућност образовања. Скоро половину становништва (48%) Авганистана чине млади испод 15 година. Да би њихов потенцијал био остварен неопходно је пружити им квалитетно образовање. Међутим, велики број деце и младих из Авганистана никада није похађало школу или је био принуђено да прекине школовање. Изван образовног система налази се 4,2 милиона деце. Образовање је основно људско право и потреба, а захваљујући образовању појединци добијају знање и стичу вештине које их оспособљавају за живот. Највише деце изван образовног система је у узрасту између 16 и 18 година. Дечаци ове старосне доби не похађају школу јер морају да раде и учествују у издржавању породице, док девојчице остају код куће због социјалних норми. Од њих се не очекује да се образују и постану самосталне већ да науче да кувају и одржавају домаћинство, као и да се кроз бригу о млађим сродницима припреме за улогу мајке. По закону, основно образовање је обавезно, што значи да деца морају да похађају основну школу до 9. разреда колико траје основношколско образовање. Међутим, власти немају капацитете да обезбеде образовање за сву децу до овог нивоа, нити имају развијене механизме да осигурају да сва деца основношколског узраста похађају школу. Чак и када је реч о званичним евиденцијама државних институција ситуација је врло флексибилна. Деца се воде као искључена из система образовања тек након што 3 године проведу ван школе. Претпоставља се да се у том периоду могу вратити, па на евиденцијама остају у status quo. Влада је такође задужена да набавља уџбенике за децу, али они не стижу на време па деца морају да их купе да би пратила наставу. Овај издатак представља довољно велику препреку за образовање деце у земљи као што је Авганистан. Од марта 2020. године око 10 милиона ученика није похађало школу све до септембра због затварања услед пандемије. Околности за онлајн наставу нису биле погодне јер само 14% Авганистанаца има приступ интернету, а када је реч о родитељима, 55% мушкараца и 30% жена је елементарно писмено, што отежава могућност да помогну својој деци у учењу од куће. Најчешће препреке за образовање деце су, поред сиромаштва, и културне рестрикције (Khan, 2020). Културне рестрикције односе се на штетне родне норме које подразумевају да се у породици на „прво место“ ставља образовање мушке деце. Образовање девојчица најчешће је непожељно или прихватљиво само до уласка у пубертет. Доња граница за склапање брака установљена после 2001. године, за девојчице је 16, а са дозволом родитеља могу се удати и са 15 година. Раније је доња граница за склапање брака била 9 година. Дечаци се, са друге стране, не могу женити пре него што напуне 18 година. У Авганистану су 33% бракова склопиле девојчице млађе од 18 година, док нема доступних података о броју девојчица које склопе брак пре 15. године живота. Иако нема забране удатим девојчицама да похађају школу, за њих се удајом свакако завршава и образовни процес. Од њих се очекује да брину о домаћинству и рађају децу. Родна дискиминација је дубоко укорењена у авганистанско друштво и посредована шеријатским правом, па се као уобичајен прихвата став да девојчице не заслужују да стекну образовање. Оне ће на крају крајева зарађивати за породицу свог супруга, па због чега онда уопште и улагати у њихово образовање (Human Rigts Watch, 2017). Велики број ученика, због инфраструктурних разарања, мора да похађа школе које су прилично удаљене од њихових домова. Небезбедност током пута до школе је још један од фактора искључености деце из образовног процеса, а посебно девојчица јер родитеље желе да оне буду на безбедном – код куће. Као разлози мањка безбедности наводе се напади наоружаних снага опозиције, као и сексуално узнемиравање девојчица како на путу до школе, тако и у школама. И овај фактор је родно заснован па је међу ученицима који не похађају школу из безбедносних разлога 8% дечака и чак 22% девојчица (UNICEF, 2018). Независно од образовања родитеља и класне припадности породице, сама чињеница да деца имају отежан приступ образовању умањује њихове шансе за успех, напредовање у животу и побољшање тренутног положаја. Управо због тога њима на путу до бољег живота велику мотивацију пружа могућност да стекну образовање, сигурност и безбедност.
Иако запостављена и стављена под тепих, мигрантска криза и даље траје. Упркос затварању Балканске руте од 2016. године кроз Србију је прошло милион и по миграната и избеглица. Прошле године је према подацима Комесаријата за избеглице и миграције РС у Србији боравило 63.408 миграната. Свим овим људима био је потребан смештај, храна и одмор, а некима и психолошка подршка, смештај у здравствену установу и лечење, помоћ у спајању са породицом или једноставно разговор. Међутим, пре свега, свим овим људима било је потребно да поврате изгубљени осећај слободе, достојанства и нормалног живота.
Литература
Afghanistan Voluntary National Review (VNR) 2021.
ATHA (2018): The human cost of confict in Afghanistan.
Crawford, N. (2020): Afghanistan’s Rising Civilian Death Toll Due to Airstrikes, 2017 – 2020. Boston University.
Ghuran, N. (2001): The Taliban and the civil war entangelment in Afghanistan. Asian Survey vol. 43(3): 462 – 487.
Human Rights Watch (2017) I Won’t Be a Doctor, and One Day You’ll Be Sick. Girls’s Access to Education in Afghanistan.
ICRC (1999) Country Report Afghanistan.
Khan, B.A. (2020): Socio-economic barriers to children's education in Afghanistan: A case study of Kabul city. Journal of Business and Meenagement Revolution vol.1 (1):1 – 9.
UNAMA (2021): Afghanistan. Protection of civilians in armed conflict. Mid year update: 1 january to 30 june 2021.
UNICEF (2018) Global Initiative on Out-Of-School Children. Afghanistan Country Study.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.