Језик поставља оквире нашег схватања света и разумевања себе, нераскидиво је повезан са стварношћу људи који га говоре, стога је и одраз друштвених односа. Мит мушке супериорности рефлектује се у језику. Кроз историју жене нису могле да учествују у стварању културе, чији је језик есенцијални део, што примећује Шери Ортнер пишући о моделу мишљења по коме се однос жена и мушкараца схвата као однос „природе“ и „културе“. Јавља се питање помоћу којег језика живимо. Ако се именујемо туђим језиком, имамо ли могућности да саме себе обликујемо и именујемо? Језик није само одраз, већ је тај који обликује и формира наш идентитет и схватања (Хасанаговић, 2015:64).
Дискурс као део комуникације је саставни део културе. Филозоф Мишел Фуко дао је дефиницију дискурса као система мисли састављеног од идеја, ставова, начина деловања, веровања и дејствовања који систематски стварају субјекте и светове о којима говоре.[1] У томе је моћ језика - ми говоримо језиком, али тако и он може говорити нама односно обликовати наш поглед на свет, схватање рода и родних односа.
Према Марини Благојевић, родност се у свакодневном животу не конституише само праксама, које су у великој мери структурно условљене већ и дискурсима који представљају стабилне обрасце ставова, стереотипа и генерализација међусобно повезаних и у великој мери идеологизованих, а у нашем друштву се везују за нарације о нацији, историји, породици.
Слика 1. Пример идеологизоване представе жене кроз наратив о нацији
Она уводи и концепт метадискурса који функционише као дискурс који наткриљује индивидуалне приче и поставља се као медиј у који индивидуа уписује своје интерпретације друштвене реалности и саморазумевање. Он је и облик колективне свести која постоји независно од индивидуалних животних ситуација и која и сама у извесној мери производи те и такве животне ситуације, пре свега путем норми и „очекивања“ која друштвена средина има од појединца и појединке (Благојевић, 2012:190-192). На овај начин добијамо једну верзију стварности која јасно одваја родне улоге и конституише нашу свест о роду.
Дискурси служе да би репродуковали постојеће патријархалне обрасце, да би произвели и подржали поменуту верзију стварности. Као појединци, како закључује Марина Благојевић, можемо да их прихватимо и да им се повинујемо, али и да их пропитујемо, дестабилизујемо, мењамо и да их превазиђемо.
Сексистичка употреба језика
Mизогинија је састављена из мноштва веома различитих парчића који синергијом успостављају систем, а који бивају рециклирани кроз научни, медијски и политички дискурс. Oна се не смањује, већ се мења и постаје све суптилнија, теже препознатљива, неухватљивија и усмерена на подсвест. Карактерише је амбивалентни став према жени – која је или „курва“ или „мајка“. Она се успоставља између екстрема страха и привлачења, презира и обожавања, заштите и експлоатације (Благојевић, 2002:44-45).
Уколико имамо свест о роду, учинили смо први корак ка промени. Међутим, на путу можемо изгубити правац. Како Благојевић истиче, бављење и упознавање система мизогиније како бисмо му се одупрли може парадоксално довести до усисавања назад у систем. Нада је да ће до промена довести не теорија, већ свакодневне праксе. Постоји још једна замка код инсистирања на инситуционалним променама. Оне неће уродити плодом уколико не постоји и рад на култури, али и обрнуто уколико нема институционалних промена, не можемо се надати озбиљнијим променама у свакодневном животу. Из ове перспективе треба посматрати Закон о родној равноправности којим је прописана употреба родно сензитивног језика у медијима, а који је изазвао полемике у јавности. Док једни говоре како ће родно сензитивни језик допринети повећању видљивости жена у друштву, други га називају насиљем над језиком. Из реакција противника произилази да институционалне промене морају ићи у корак са променама устаљених образаца понашања.
Примери мизогиније у језику су увредљиви жаргонски изрази за жене: курва, уличарка, вештица, гадура, спонзоруша, кучка, дроља...
Жаргон је вид симболичког и алегоријског изражавања који врши одређене модификације у колоквијалном језику са циљем означавања неких особа или појава. Он на јасан и сликовит начин показује схватања о женама у одређеној културној средини и посебно наглашава особине и понашање жена које одударају од норми које су за њих прописали мушкарци (Антонијевић, 2002:89).
Шта фразеолошки и жаргонски изрази и начини комуникације говоре о родном идентитету и положају жена? Они одражавају њено третирање у језику и у стварности: јавна жена – проститутка и лака жена. Дефиниција жене у речницима као особа по полу супротна мушкарцу сугерише да се жена не дефинише по себи као индивидуа, већ најпре као супротност мушкарцу.[2] Неодређена заменица за људско биће – човек се често искључиво користи као синоним за мушкарца, што имплицира да жена није људско биће. Неутралност именица изражена је у мушком полу, док се исто не може рећи у супротном случају.
Синоними за жену могу бити вулгарне речи које изједначавају жену са њеним полним органом. Колоквијални и вулгарни назив за женски полни орган (пичка) користи се понекад да означи слабост или кукавичлук док израз имати муда у истом контексту означава храброст. Када се именице женског рода користе за описивање мушкараца или њиховог понашања најчешће имају погрдну конотацију. Жена може бити окарактерисана речју курва какве год њене акције биле – све до бесмисла. Неки од синонима за описивање женског сексуалног понашања су посебно сликовити и увредљиви. Изрази који се односе на жене као сексуалне објекте показују женски статус као власништво других. Објективизација жена на тај начин је изражена кроз језик.
Изрази који служе да увреде жене које нису у брачној заједници указују на то да жена нема вредност уколико поред себе нема мушкарца. Међутим, влада изразито негативан став према женама чија је окупација удаја – именица удавача је према дефиницији неутралног значења „девојка која је стасала за удају“, али њоме се често сугерише презрив однос говорника. Она се удаје или се даје, док он добија, узима је за жену. Жени се не дозвољава аутономна егзистенција, већ се помоћу језика цементира њена припадност мушкарцу. Такав је случај са презименима што је важно јер су име и презиме основна лична идентификација. Тако нпр. Манојловићева сугирише да је особа посед свог оца, а касније свога мужа.
Језик често даје негативну конотацију речима које описују старије жене. Будући да према стереотипима жену треба да одликују лепота и нежност, одступање од тог модела сматра се непожељним. Ружна жена је гроб, лопата, пунија жена је крмача или крава, а згодна жена је парче меса.
Предмет погрдних назива за жене је неприхватљиво друштвено понашање жена чиме су јасно постављена социо-културна ограничења. Постоје изрази зна се где је жени место или кад мушкарац говори, жена ћути. Ако се жена необично понаша она је лујка или лудача, уколико се пренемаже она је плачипичка, уколико је непристојна она је кучка или гадура.
У реченицама Ми се морамо бринути о нашим женама. Ми се морамо бринути о нашим мушкарцима, два ми немају исто значење. Прво ми разумемо у контексту заштите, а друго као помагање или неговање. Исто тако, речи домаћин и домаћица имају потпуно другачија значења и вредности: домаћин је газда, а домаћица слушкиња у кући. На тај начин речи као да мисле уместо нас, на основу језичког материјала мења се перцепција онога о чему се говори – ту се отвара место за предрасуде.
Језик који је нормиран и за који постоји одређени кодекс правила, остварен средствима масовне комуникације, у образовном систему, јавним делатностима и администрацији назива се стандардним језиком (Савић, 2002:66). Они који се користе стандардним језиком су образована мањина која располаже важним средством друштвене моћи која им обезбеђује углед у датој језичкој заједници. Свенка Савић бележи начине на који је стандардни језик сексизам на делу. Иако већину становништва чине жене, оне чине и већи број неписмених и необразованих, стога имају и мању друштвену и језичку моћ. У српској језичкој структури заступљена је подела према роду коју је битно сагледати и у контексту родне равноправности. Конкретно, у граматици правилно је користити мушки род као неутралан, међутим феминстичке лигвисткиње постављају питање видљивости жена у језику. Правила се оправдавају ставом да је природа језика таква – ако користимо именицу мушког рода да опишемо жену то не мора да значи да нисмо имали у виду ту женску особу иако ће хипотетички слушалац/слушатељка замислити мушку особу с обзиром да пред собом има само представљени језички материјал на основу кога суди. Из примера се види да никако не можемо знати шта је аутор/ауторка имао/имала у виду. Ово објашњење није граматичко, већ ванграматичко па се не може приписати самом језику. У томе је проблем невидљивости. Природа језика налаже да се језик одвоји од својих говорника, али видели смо да је то немогуће урадити. Потребно је другачије граматичко планирање које узима род у обзир. Стандардизација неког језика није само језичко питање, већ је политичко и друштвено, стога уколико је прописано да се користи мушка форма и за женску особу, она ће језички остати невидљива у друштвеној и политичкој сфери.
Родно осетљив језик
Како би превазишли сексистичку употребу језика као алтернатива јавља се родно осетљив језик. Карактеристика српског језика је недостатак неутралности – ми ословљавамо именице и предмете према женском, мушком и средњем роду додајући одговарајуће наставке за грађење именица. Неутралност се може остварити у виду именовања функција и занимања у облику надлежан, одговара за и у функцији као у реченици Особа надлежна за безбедност где се и користе родно неутрални изрази попут лице или особа. За занимања које носе полно оптерећену ознаку Савић предлаже употребу нове ознаке која ће искључити негативну вредност приписану одређеном занимању (чистачица или особље за одржавање чистоће). То неће променити негативан став према њој, али ако кренемо у добром правцу можемо се надати редефинисању полно оптерећених речи.
Употреба родно осетљивог језика обезбеђује већу видљивост жена у јавном животу. Ипак, родно осетљив језик није само јасно именовање жена које обављају одређена занимања и налазе се на различитим функцијама, већ подразумева развијање сензибилитета за род (Кнежевић-Цветинчанин, Лалатовић, 2019: 9-10). Конкретно, родно осетљив језик налаже употребу именица женског рода за женске особе и негира употребу мушког рода као неутралног. Баш због тога што се мушкарци осећају искључено у ознакама женског рода (ниједан мушкарац се не би заинтересовао за оглас у коме пише тражи се радница) слично можемо рећи и за жене. Таква употреба језика доприноси невидљивости жена у одређеним сферама друштва. Дакле, код именица за занимања правилно је када говоримо о женама користити именице у женском роду (правилно - професорка, неправилно – професор, жена професор). Када применимо ово правило на неке речи оне могу да звуче „чудно“ нпр. не возач или жена возач већ возачица. Међутим то је ствар навике – што се чешће употребљава одређена реч то ће бити мање чудно чути је.
Родно сензитивни језик инсистира на деловању институција у једној врсти сузбијања мизогиније. Аргументи противника родно сензитивног језика нису научне већ идеолошке природе. Оно што је поражавајуће, јесте чињеница да су многе жене врло гласне у аргументацији против и својим ставовима одражавају, потврђују и репродукују дубоко усађене патријархалне кодове у својој свести. Позивање на очување законитости српског језика као и аргумент да родно сензитивни језик намеће употребу женских облика за занимања који су збуњујући, јесте само одраз конзервативизма нашег друштва. Родно сензитивни језик тежи да убрза промену наметнуте верзије стварности и ово је прилика коју би требало да искористимо.
ЛИТЕРАТУРА
- Антонијевић, Д. [2002], Како схватити женски пол: жаргонски изрази о жени. У: Мапирање мизогоније у Србији: дискурски и праксе, / приредила Марина Благојевић, АЖИН - Асоцијација за женску иницијативу (Феминистичка едиција), Београд
- Благојевић, Х. М. [2012], Родни барометар у Србији: развој и свакодневни живот, Програм Уједињених нација за развој Интернационалних брогада 69, Београд
- Борић, Р. [1998], Женски идентитет у језику, У: ТРЕЋА: часопис Центра за женске студије, Бр. 1, вол. 1
- Кнежевић, Ц. Х., Лалатовић, Ј. [2019], Приручник за употребу родно осетиљивог језика, Центар за женске студије, Београд
- Савић, С. [2009], Род и језик, Нови Сад: Женске студије и истраживања: Футура публикације
- Савић, С. [2002], Сексизам у језику - политика омаловажавања. У: Мапирање мизогоније у Србији: дискурски и праксе, [2002] / приредила Марина Благојевић, АЖИН - Асоцијација за женску иницијативу (Феминистичка едиција), Београд
- Стјепановић-Захаријевски, Д. [2010], Род, идентитет и развој, Филозофски факултет у Нишу, Ниш
- Хасанбеговић, Д. [2015], Језик, У: Феминистичка читања друштвених феномена, Сарајево Open Centre
[1] Мишел Фуко, Археологија знања, Плато, 1999
[2] Симон де Бовоар, Други пол, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1982
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.