Свет у коме живимо јесте свет идеја. Све оно што видимо, користимо и знамо и што се током година, деценија или векова материјализовало, примарно је настало у људском уму у виду плана или питања. У вези са тим, човек се може дефинисати као незаустављиво биће, чему су показатељи технолошки, научни, друштвени, економски и многе друге врсте прогреса. Човек одувек успешно превладава материјалне и нематеријалне препреке.
Како је нама познато, у време развоја античке филозофије (а вероватно и много раније) рађа се питање смисла и сврхе човека као умног и физичког бића. Одоговор на то питање је условљен многим друштвеним и психолошким факторима. Чини се да, парадоксално, што је друштво уређеније и јасније, то је човечанство даље од решења дилеме: Ко смо ми и зашто постојимо?
Социологија је наука која у окриљу своје дисциплине проучава баш она друштвена поља и процесе који су тековина друштвене динамике и развоја, а који представљају саставни део живота. Људи су принуђени да живе у уређеном друштву и чини се да није тешко испратити устаљену животну путању која је одређена нормама, правилима, вредностима, па у крајњем случају и законима једног друштва и тако постати особа са сврхом. Уколико се подсетимо да су сви ти критеријуми за успех и смисао заправо наше друштвено конструисано наслеђе, природно се намеће питање: Да не постоји норма, закон, правило, улога – ко бих ја био/ла и шта бих онда радио/ла?
Ово је питање, међутим, потпуно безначајно будући да никада нећемо створити услове за одрастање и развој људских бића ван друштва. У духу социолошке дебате реалиста и номиналиста, морамо се сложити да друштво као ентитет заиста постоји и чврсто нас везује за себе. Наш циљ није и не треба да буде изопштење јединке из друштва, већ одређење смисла и аутентичности унутар тог друштва. Друштво, са друге стране, као снажна сила образује механизме путем којих спутава индивидуалност, креативност и мотивацију. Ове механизме треба препознати и освестити, како бисмо били на добром путу ка бољем разумевању себе и своје околине.
Интересантна личност која је привукла пажњу медија као изабрана представница Србије на Евровизији ове године, Констракта, унела је својом уметношћу новину на музичкој сцени. Важно је напоменути да овде не разматрамо евентуални музички квалитет нити расправљамо о укусима, већ говоримо о некој врсти социолошке поезије која се ослања на ток људских мисли и живота. Управо због те свакидашњости у њеним стиховима, они могу деловати једноставно и безначајно. Суштински, они то свакако нису, већ представљају неке од механизама којима друштво утиче на демотивацију и спутава особеност личности. Употребом неких конкретних детаља и једноставних метафора, ауторка ствара атмосферу асоцијације (без да помене име феномена којим се бави, слушалац тачно зна и разуме о чему она говори, што је најтужније – из сопственог искуства). Тиме нам „уметница“ ставља до знања да је у питању колективно искуство људи.
Триптих Нобл – In corpore sano – Мекано се може једоставно превести као Конформизам – Лаж – Апсурд и то су управо целине које ћу у оквирима текстова песама уједно и објаснити.
Конформизам. Подразумева понашање које појединац практикује како би деловао и мислио у складу са нормама њему важне друштвене групе. Иако понекад може бити користан, конформизам има негативну конотацију и води бесмисленом понашању, некритичком праћењу ауторитета и потпуном одсуству креативности и мотивације. Нобл (у значењу раскошан, узвишен) јесте песма која у средишњем делу приче ставља жену средњих година која чини све како би достигла идеал високе класе у друштву. Она тежи ка томе да њен стил живота, односно одговор на питање како она живи, достигне врхунац на социоекономској лествици. Купује клавир, украшава дом на спрецифичан начин и говори о учењу страних језика. Жена размишља о смртности, размишља о својој породици и полако нам указује на то да она уопште не разуме зашто је чинила све оно што јесте и да за њу то нема никаквог значаја – али то је оно што ће учинити да она у очима друштва изгледа нобл. Вредности и идеале у једном друштву поставља доминантна класа. Она чини да друштвена поља функционишу у њихову корист самим тим што поседују ресурсе (у овом случају економски, али и културни капитал) који су кључни у контролисању тих поља. Нижа класа, која тежи вертикалној социјалној покретљивости, прихвата ове вредности и стил живота узимајући их као циљеве саме за себе, јер ће то олакшати приступ различитим материјалним и нематеријалним ресурсима. Последњи стихови своде јунакињу на примарни, биолошки ниво – она је само још једно људско биће које размишља о својој пролазности и смртности, конформишући се до последњег тренутка како би њена оставштина за живота имала некаквог значаја за друштво, али не и за њу саму.
Лаж. Није je нужно дефинисати, јасно је да је у питању одсуство истине. In corpore sano (У здравом телу) налази се дух који је увек (а посебно у доба пандемије COVID-19) изложен све лукавијим маркетиншким триковима, политичким пропагандама и саветима квазистручњака из појединих области. Актуела тема, уједно и тема на коју су људи најосетљивији, јесте здравље. Медији су у последње две године затрпавали човеков мозак различитим дезинформацијама, осмишљено застрашивали људе и сваљивали кривицу од једног на другог (не)стручњака. Људе је читав начин поступања у кризној ситуацији вратио у положај пасивних јединки, огорчених и изолованих од важних друштвених група и процеса, које само чекају даље инструкције, заповести или наредбе. Циљ свега тога јесте била „добробит људи“. Површно, то може бити истина, али суштински у питању је лаж. Јасно је да је човек рањив када се ради о здравственој заштити себе и својих ближњих, те је ова пандемија само један од примера манипулисања људима и „играња на карту“ емоција. Човеку се намеће да буде појачано побуђен, реактиван и оптерећен појединим биолошким феноменима, а уједно и завистан од система слабог квалитета и потенцијално санкционисан од стране истог уколико се разболи. Он се своди на базично функционисање. Због тога постаје привилегија бити „невидљив“ и поново имати приватност и слободу. Последица тога јесте управо „слаб, уплашен, очајан ум и тужна душа у здравом телу.“
Апсурд. У филозофском смислу, апсурдизам означава свет који је бесмислен, хаотичан, ирационалан и његову интеракцију са човеком који покушава да га прихвати и пронађе смисао, онда када уопште постане светан апсурда. Људи који се налазе на Меканом јесу људи који су само малим делом себе свесни апсурда који их окружује. Ауторка описује типичан живот просечне породице средње класе, наглашавајући две најважније економске активности људи: рад и потрошњу. Деца се образују, како би радила, затим би зарађени новац трошила на сличне ствари, од чега „под месечином“ неће остати ни сенке. То је цикличан, затворен пут са кога људи немају снаге скренути јер делује да је то једини начин живота који је исправан. Они такође раде на себи, дискутују о разним темама, критикују друге људе – дакле, воде и физички и психолошки живот – убеђујући себе и друге да су задовољни. Постаје им мање важно да оставе траг за собом, да се издвоје из масе и буду храбри да постану аутентични, важније им је да буду „ушушкани“ у своју свакодневницу и праве се да је баш то оно што они желе. Мекано је апсурдно. „Мекано је проклето.“ Али је сувише снажно, или су људи сувише слаби, како би се усудили да га промене.
Претпоставимо да је човек свестан двосмислених циљева и неистина које круже око њега, не жели да се конформише и тежи да побегне од апсурда брзог, савременог, потрошачког живота. Са друге стране, да би опстао у друштву и имао довољно ресурса за живот, он често мора да „зажмури“ на лажи које му се нуде, мора да се конформише и прихвати апсурд целокупног „живота по правилима“.
Цитирајући ауторку поезије о којој је у тексту било речи, можемо оставити простора за размишљање о балансу и одговор на питање: „И шта ћемо сад?“
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.