Последња четири месеца наша земља доживела је нешто невероватно. Улице којима корачамо, зграде факултета које познајемо и лица људи који су нам мање или више блиски изгледају потпуно другачије.
Испрва, сви смо били збуњени. Тужни. Забринути.
Онда смо постали љути. Оснажили смо једни друге.
Од тада, често смо насмејани.Неки су, додуше, изгубили своје “ја”. Неки су га пронашли. Део људи мисли, а део баш и не. Неки причају мање, неки више. Заједничко нам је да сви верујемо.
И тако сваког петка, а понекад и другим данима у недељи.
Осим студената, ученика, родитеља, деце, наставника, стручњака, полиције, паса, мотициклиста, тракториста и других, на улицама се могу опазити и они – наши старији.
Међугенерацијска љубав никада није била израженија. Студенти грле старије који су на улицама. Помажу им. Хвале их. Старији су повратили изгубљену веру у омладину. На тренутак је изгледало да је један велики јаз, генерацијски јаз, потпуно утихнуо.
Ипак, постоји и “друга страна медаље”. Многи старији остају код куће, боје се промене и желе да бунт престане. Они нам нису баш драги.
Јунг је рекао: “Размишљати је тешко, зато већина људи осуђује”. Ја бих додала “…али макар можемо покушати да размишљамо”.
Ко су старији људи?
Тешко је, суштински, одредити ко су старији – јер је старост стање духа, а не прост број година које је неко навршио. Уколико је неопходно, за потребе разумевања овог текста, можемо се осврнути на (несрећну, али законом дефинисану) границу од шездесет и пет година. Важније је нагласити то да су старији људи хетерогена група, због чега је тешко приписати им једну особину.
Свако од нас, човек је за себе.
Ипак, једна од главних карактеристика коју имају само старији људи, сви они, јесте дуг живот и много исксутва иза себе. Свако ко познаје било коју науку о човеку зна да велики део личности човека обликују породица, средина, васпитање и друштвено-политички и социо-економски услови живота.
Детињство, младост, одрасло добра. Неколико рата. Много друштвених промена. Много борбе, полета, страдања, жртвовања, преживљавања. Пуно осећања, потиснутих или неаутентично изражених. Пуно година обојених искључиво традицијом, проведеним под различитим облицима репресије. Борба, каква је сада на улицама, њима је, можда, донела зло. Они сигурно јесу научили да се боре – али другачије.
Уместо што смо врло често спремни на једно питање и један одговор, можда је добар начин сести, питати и разумети зашто неки старији људи, у ствари, нису на улицама.
Да ли старији, уопте, нешто знају?
Средовечни и старији људи у Србији сведоци су турбулентних политичких и друштвених промена. Због тога могу бити опрезни или скептични према новим друштвеним покретима (што може бити преципирано као незаинтересованост), посебно ако им делују као непозната (или позната?) територија. Простори на којима живимо су више пута прошли кроз различите транзиције, од којих се једна ових дана посебно помиње. То је период историје који се може представити као замка, или као двобој између полета и наде са једне и пропаганде и лажи са друге стране, а исход се може описати као издаја и разочарање.
Дакле, није нужно реч о незаинтересованости, већ о способност старијих да сагледају ситуацију са дистанце и с мудрошћу. Да виде нешто што ми, у налету енергије и жеље, не видимо. То је оно што може бити корисно за све нас који желимо добру и друготрајну друштвену промену.
Уместо закључка да су поједине стрепње старијих (а и понеких млађих људи) бесмислице, можда се можемо запитати (или питати старије да нам објасне) да ли људи, можда, заиста имају основа да верују у поједине сценарије. Ако наставимо да се информишемо путем “независних” медија, пратимо рад истакнутих невладиних организација које се баве политичким темама и гледамо холивудске филмове, никада ништа о томе нећемо сазнати.
Ипак, пре закључка о томе да “они ништа не разумеју”, ваља се запитати да ли постоји нешто што, можда, ми не разумемо.
Како живе многи старији у нашој земљи?
Многи старији људи у Србији живе са минималним примањима, на рубу егзистенције, у далеким селима, социјално изоловани, лошег здравља, суочавајући се са животним тешкоћама. Готово свако истраживање чији се налази било који начин везују за ову друштвену групу, недвосмислено указује на забрињавајуће чињенице, а су: 1) старији у Србији још увек имају отежан приступ здравству; 2) старији у Србији су изузетно материјално депривирани; 3) стигматизација, дискриминација и кршење права старијих у Србији су веома изражени друштвени феномени; 4) старији у Србији су у веома лошем положају када је реч о друштвеној партиципацији и 5) старији у Србији су, упркос свему томе, изузетно друштвено одговорни*.
Старији који се налазе у оваквој ситуацији у ризику су од озбиљно нарушеног менталног здравља и квалитета живота, као и развоја феномена научене беспомоћности. За њих, непосредни и свакодневни економски и здравствени проблеми могу бити важнији од протеста и блокада. Штавише, протести их могу плашити, што апсолутно има смисла. Можда их можемо оснажити, што су студент у појединим местима и успели. Упркос свему, не смемо их (још и ми) одбацити.
Када сте последњи пут разговарали са својим старијима?
Старији људи, који немају исти приступ информацијама као млађи, могу бити подложни једностраним или површним приказима ситуације. Разлози томе могу бити разноврсни: низак ниво дигиталне писмености старијих, постојање изражене стигме када је реч о старијима на друштвеним мрежама, али и на другим јавним догађајима који су “намењени младима”, непостојање афирмативних мера и ставова за подстицање социјалне инклузије старијих особа, непостојање објективних медија, неповерење у оне који се тако представљају, непостојање система образовања за треће доба у Србији, мањак прилика за формалну или неформалну едукацију, недостатак међугенерацијске размене, усамљеност, страх…
Шта смо као појединци и заједница урадили поводом тога?
У осталом, за шта се боримо?
Солидарност, правда, љубав, слобода, храброст. То је у приципу то. У последње време, могли смо да приметимо да су реакције на различите ставове према протестима постале врло оштре, па и насилне. Важно је напоменути да се ово не односи само на старије, већ на све неистомишљенике. Старији су у овом смислу само појачано вулнерабилна група.
Студенти се, наравно, одговорно ограђују од таквих изјава и поступака. Међутим, ситуација у земљи више не обухвата само студенте, те се, нажалост, унутар читавог грађанског покрета јављају и насилни и лицемерни појединци или групе. Док је критика и неслагање са ставовима другог нормалан део друштвеног живота, вређање и насиље према старијима који нису безрезервно подржали протесте није ни продуктивно ни корисно, а ни прихватљиво.
Овакви ставови старијих нису нужно резултат небриге према друштвеним питањима или нељубави према студентима, већ дубоко укорењеног животног искуства. Иако су протести често резултат дубоких фрустрација и жеље за променама, важно је да се и у том контексту задржи поштовање и достојанство сваког човека, без обзира на његов став. Свака генерација има своје вредности и искуства и свака генерација је у некој мери у праву, те само кроз међусобно разумевање (да не кажем дијалог, будући да је то постала непопуларна реч) можемо доћи до заједничког решења за будућност – такву будућност у којој ће бити задовољни млађи, старији, млађи у будућности када постану старији и нове генерације млађих и тако у недоглед.
У крајњој линији, можда би требало поменути и то да, у духу вредности којима тежимо, сви треба да се осетимо слободнима да мислимо, износимо и мењамо своје мишљење, без страха од осуде или напада, јер такав принцип лежи у основи развоја човека, а самим тим и друштва.
Када је конкретно реч о међугенерацијском неслагању по питању блокада и протеста, један циљ се чини исправним – није нужно сложити се, али јесте важно разумети се.
*За приступ резултатима поменутих истраживања обратити се ауторки текста.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.