Транспозиција народне баладе „Хасанагиницаˮ у драмским остварењима с почетка 20. века

Након полазних напомена о разлозима због којих драмски писци често инспирацију проналазе у народној књижевности, пре свега у народним баладама, видећемо на који начин се јунаци, ситуације и сижеи народних балада трансформишу у драмским остварењима с почетка двадесетог века.

1

Миодраг Станисављевић истиче да је одувек постојала тенденција да се неки облик народне књижевности пребаци у драмску форму. Оваква тенденција није карактеристична само за наше просторе већ и за друге народе широм Европе и света. (Станисављевић, 2006: 17)

Иако у народној књижевности не постоји драма као засебан књижевни жанр, односно жанр на који би се савремени аутори, који желе да се послуже материјалом народне књижевности, могли ослонити, елементи драмског готово увек су присутни у народној књижевности. Свако извођење народне песме пред окупљеним колективом садржи елементе драмског извођења.

Павао Павличић наводи „епско пјесништво редовито говори у име цијеле заједнице којој припада” (Павличић, 1983: 413). Ипак, како је балада посебна врста народног песништва, врста „на међи”, она је управо због тога и погодна за драмску обраду, јер драмском писцу пружа више од приказивања колектива у одређеном временском (историјском) тренутку. Као врста народне књижевности, балада је била занимљива драмским писцима и због тога што садржи елементе трагичног који су добро могли да се прикажу на сцени.

Владимир Осолник истиче да балада Хасанагиница садржи и лирске и епске елементе, а у својој појави, односно целовитости обликом наговештава литерарну драмску форму. „Записане као низ или венац епских и лирских слика, оне се могу композицијски изграђивати, допуњавати и варирати, те са мало стваралачког напора трансформисати у занимљиву, динамичну народну драму, специфичан облик дијалошки изграђене, упечатљиве и разумљиве, садржајно разноврсне уметничке драмске представе” (Осолник, 1996: 103).

Оно што се не може занемарити, а шта Миодраг Станисављевић понавља позивајући се на бројне ауторе који су се бавили било народном књижевношћу, било драмом, јесте да је у бити сваке народне песме (многи аутори истичу управо „народне баладе”) драматичност, па стога можемо закључити да у томе лежи окидач за пребацивање из једног жанра у други, што је било врло занимљиво драмским писцима који су се опробали у том послу. (Станисављевић, 2006: 18) Поред драматичности, Хатиџа Крњевић наводи  да су баладе „поезија страдања, трагична визија човековог живота која познаје и исказује и такав пароксизам живљења као што је осећање и схватање смрти као нечег привременог, као пролазне жртве у име живота будућности.” (према Екмечић, 2017: 15) Овакве приказе страдања у драмским делима имамо још од антике, па све до савремене књижевности у којој се у драмама приказује страдање савременог човека који долази у сукоб са околиком, самим собом и сл.

2

Прва обрада познате народне баладе је драма Милана Огризовића из 1909. која носи исти назив: Хасанагиница. Иако би се читаоцима, који познају само Фортисову верзију, чинило да Милан Огризовић уноси извесне новине, Аида Хасовић наводи да он лексику, стихове и имена јунака преузима из збирке Хрватске народне женске песме (Хасовић, 2020: 18). Долазимо до закључка да Милан Огризовић готово у потпуности прати народне песме које су биле полазна тачка за стварање драмског текста. Извесна промена је у томе што је лик Хасанагинице у драми целовитије приказан, па Хасанагиница више није жена која највише пати јер се породица распада, а деца остају без мајке, већ због тога што она осећа љубав према Хасанаги и неправду што се та љубав тако насилно прекида. О својој љубави Хасанагиница говори овако:

„Пред вама ја сам севдах скривала, / Пред дјецом мати, а уза њег љуба. / А кад смо били сами онда сам / Свим вољела га срцем, Кћери моја / …” (Огризовић, 1958: 25)

Још једна новина код Хасанагинице у односу на ону из народне баладе је њен понос, и поред велике љубави коју осећа према Хасанаги, она није спремна да се пред њим понижава и моли га за опрост:

„Да се на тле бацим?! / Не кћери моја! ја сам б е г о в и ц а / И таку ме је мајка узгојила. / Ја слушам, кошто свака наша жена / свог мужа слуша, али понизит, / То нека ради нека Влахиња / Ил кауркиња! Прије нестат ћу.” (Огризовић, 1958: 28)

Поред Хасанагинице и Хасанаге и лик Имотског кадије је приказан целовитије. Имотски кадија је приказан као човек који одавно гаји осећања према Хасанагиници и срећан је, јер ће она постати његова жена, али разуме њену тугу због напуштања пређашњег дома, Хасанаге и деце.

„Слутио сам, кадо, / Да га јоште волиш. Не карам те. / Нит ти, кадо, могу замјерити, / Нег што више: већма те поштујем, / Управ већма поштујем те, кадо. / Ниси жена, као што су друге.” (Огризовић, 1958: 115)

Важан елемент ове драме Милана Огризовића је севдах. Севдах је у Огризовићевој драми разлог раздора (Хасанагиница, по Хасанагином мишљењу, није показала севдах), али и разлог Хасанагиног опраштања, када он, након што сазнаје да је Хасанагиница показала севдах тиме што је била спремна да трагично оконча живот, жели да исправи своју грешку и врати Хасанагиницу за жену. Сакривање севдаха је оправдано, јер се показивање севдаха од стране жене коси са друштвеним правилима тог времена, и због тога се Хасанагина одлука да због недоласка прекине брак тумачи као исхитрена и неоправдана (као и у народном песмама, и каснијим драмама).

Новина у драми, у односу на баладу, је и у томе што Хасанага жени признаје да је воли и да је желео да исправи своју грешку тиме што ће се опет њоме оженити, али у том тренутку схвата да је Хасанагиница већ преминула. Самим тим крај остаје као и у балади: трагичан.

Још једна новина огледа се у убацивању лика који ће створити комични ефекат. Таква је тетка Имотског кадије, Аише. Аише има говорну ману, муца, али то је не спречава приликом уговарања брака са Хасанагиницом. Хећимовић осуђује убацивање оваквог лика и истиче да је Огризовић оваквим уношењем јефтине комике желео да се приклони публици (према Ребрина, 2012: 19).

Милан Огризовић не успева да се реши оријенталне лексике коју је наследио из народних песама, а због чега се у извесној мери удаљава од савремених читалаца.

Следећа верзија је Хасанагиница Алексе Шантића, једночинка написана 1911. године. Поред ове драме, Шантић је написао и драму Анђелија, такође инспирисану народном поезијом.

Алекса Шантић драму почиње ин-медиас-рес, вероватно због ослањања на читалачко познавање народне баладе, не жели да понавља у драми терање Хасанагинице са двора, већ драма почиње његовом припремом за напад на Хасанагичине сватове. Ретроспекцију догађаја имамо кроз разговор Хасанаге и његове мајке Мериме. И поред синовљевог подсећања да га рањеног није хтела обићи, Мерима брани Хасанагиницу и каже да га она није посетила због стида, што је оправдано.

Хасанага је у драми приказан као јунак неодовољно јак да донесе коначну одлуку, он је тај који ће растурити брак, али са друге стране осећа емоције према Хасанагиници и не жели да она ступи у нови брак што се види из његове намере да побије сватове из поворке. Хасанага се детаљније осликава и преко односа са својом мајком. Пејчић истиче да је фигура мајке у овој драми сложени лик ригидног патријархалног света оријенталног типа (Пејчић, 2017: 418), а његова несигурност огледа се у томе да он управо од мајке тражи неку врсту одобрења за своје поступке, тј. мајци саопштава да ће опростити Хасанагиници, а не њој самој. Због ових Хасанагиних одлука Пејчић ће рећи да је новина у томе што се трагичност и напетост граде око лика мушкарца који је „друштвено (стога и драмски) одређен својом активношћу – (не)чињењем, и коме не приличи да пати, плаче због жене, а он ипак подлеже емоцијама” (Пејчић, 2017: 419). Његову трагичност повећава усамљеност, јер су готово сви остали ликови ове драме мишљења да је починио грешку и да је на њему да ту грешку исправи, чега је и он донекле свестан, као што је свестан и своје љубави, али га кочи понос.

Како Огризовић тетком Аише у његовој верзији, тако и Шантић успева да разбије причу која је тешка и мелодрамична. Смех код публике изазива Хасанагин сеиз Хамид када теши Хасанагу и поручује му да треба да нађе нову жену:

„Нити ли би' стога ја чинио свађе, / Нити ли би' муку ја мучио дугу! / Те пушћати жену а узети другу, / Избирати воће које ти је слађе; / Ил' к'о демек, да ја стару капу ову / Сад завитљам с главе па обучем нову, / Шта ми је то, бива?!”[1]

Иако обе драме у великој мери прате дешавања из народне баладе која им је била основа, њихова иновативност је у томе што граде сложеније ликове од оних који су у балади чиме се повећава трагичност и Хасанагинице и Хасанаге, али и у томе што уводе нова лица која помажу да се главни јунаци боље осликају. Такође, долази до наглашавања политичких сталежа (нпр. Хасанагиница у драми Милана Огризовића не жели да се понижава и моли мужа за опроштај), али и до уношења хумора.

Извори:

Народна балада „Хасанагиница”: https://sr.m.wikisource.org/sr-ec/Хасанагиница Милан Огризовић, „Хасанагиница”, Антологија хрватске драме 2, Београд: Нолит, 1958;

Алекса Шантић, Хасанагиница, https://sr.wikisource.org/wiki/Хасанагиница/1

Фото: Народно позориште у Београду

Литература:

Екмечић, 2017: Ливија Екмечић, Драмско дело Љубомира Симовића у контексту савремене српске књижевности, докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2017; http://nardus.mpn.gov.rs/Disertacija <23. 6. 2020.>

Осолник, 1996: Владимир Осолник, „О драмској структури Горског Вијенца”, Драма у српској књижевности, Београд: Међународни славистички центар, 1996.

Павличић, 1983: Павао Павличић, „Епско пјесништво”, Увод у књижевност (Шкреб-Стамаћ); Загреб: Издавачка дјелатност, 1983.

Пејчић, 2017: Александар Пејчић, „Поетика лирске драме Алексе Шантића”, Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића, стр. 407-426; Београд: Институт за књижевност и уметност, 2017.

Ребрина, 2012: Николина Ребрина, Хасанагиница Милана Огризовића у контексту хрватске драмске модерне, дипломски (завршни) рад; Осијек: Филозофски факултет, 2012.

Станисављевић, 2006: Miodrag Stanisavljević, Epika i drama; Članci, Beograd: Res publica, 2006;

Хасовић, 2020: Аида Хасовић, Директиви у драмским обрадама Хасанагинице, магистарски рад, Сарајево: Филозофски факултет, 2020.

[1] https://sr.wikisource.org/wiki/Хасанагиница/1 <20. 8. 2020.>

(Одломак из завршног рада Хасанагиница — од баладе до драмских остварења 20. века: проблем трансмедијалности, одбрањеног 2020. године на Департману за Србистику; ментор рада је проф. др Јелена Јовановић)

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.