Кад је Адолф Хитлер постао диктатор, применио је оно што је написао у својој књизи Мајн кампф (Mein Kampf): „Јача раса ће истребити слабије расе јер животни нагон гази слабе да би ствoрио простор за јаке“.
У овом кратком тексту приказаћемо како је Хитлeр успео да се докопа власти и постане врховни вођа Немаца, фирер.
После Првог светског рата у Немачкој су се стекли сви услови за појаву политичког покрета фашистичког типа. Његови почеци у Немачкој слични су онима у Италији. Најпре се јављају групице екстремних националиста, огорчених због ратних пораза, територијалних губитака, репарација и смањења немачке армије. Припадници ових група били су: официри који су остали без посла, незапослени војници, пропали трговци и занатлије, лумперпролетеријат. Они нису признавали пораз Немачке у рату, већ су га тумачили „издајом“ комуниста, радничке класе и Јевреја, који су Немачкој ударили нож у леђа. Једна од екстремистичких група националиста створена одмах после Првог светског рата била је и Немачка радничка партија, коју је 1919. године основао у Минхену, радник Антон Дрекслер уз помоћ мањег броја ситних чиновника, интелектуалаца и радника. Ова партија је због својих екстремистичких ставова, брзо након формирања скренула пажњу немачких власти. Желећи да прати рад ове партије, немачка полиција је убацила неколико својих људи, који су имали задатак да извештавају о свим дешавањима везаним за ову политичку странку. Једна од тих особа био је и демобилисани каплар Адолф Хитлер. С припадницима Немачке радничке партије Хитлер је ступио у контакт у септембру 1919. године и одмах је на себе привукао пажњу, развијеном интелигенцијом и силином своје речитости. Хитлер је 1920. године променио назив партије у Националсоцијалистичку немачку радничку партију а затим је 1921. године постао формални шеф и вођа ове странке. Један од најближих Хитлерових сарадника капетан Ернест Рем, формирао је прве одреде партијске војске - Јуришне одреде (SA - die Sturmabteilung) и цео покрет је почео полако да се шири.
Жестока агитација националсоцијалиста постала је нарочито успешна 1923. године, за време велике инфлације и француске окупације Рура. Спектакуларни долазак Мусолинија на власт (1922), подстакао је Хитлера да покуша да преузме власт, најпре у Баварској а затим преко ње и уосталим деловима Немачке. Хитлер је почео да припрема пуч за који је придобио и ратног хероја, немачког генерала Лудендорфа. Међутим, упркос очекивањима нациста, покушај пуча, изведен 9. новембра 1923. године у Минхену није успео. Интервенисала је војска која је са лакоћом угушила ову побуну. Хитлер је са своијим најближим сарадницима доспео у затвор, где су осуђени на по неколико година робије. Генерала Лудендорфа од затвора је избавила његова ратна слава. Седећи у затвору, Хилтлер је написао свој програм, који је објавио у две књиге под насловом Моја борба (Mein Kampf), које су објављене 1925. и 1927. године.
Децембра 1924. године, Хитлер је изашао из затвора и почео је да обнавља своју организацију. На изборима за Рајхсатаг 1928. године националсоцијалисти освојили су само 12 посланичких места. Охрабрени привредним успехом и друштвеном стабилизацијом, немачки грађани су се очевидно охладили према екстремистичким политичким организацијама. Улога економске кризе 1929-1933. године у јачању фашизма у Немачкој је била пресудна. Велика економска криза, која је започела у САД, изазвала је хаос у свету, поготову у Немачкој. Фабрике се затварају једна за другом и број незапослених расте до невероватних 6 милона. Многи Немци се из очаја окрећу нацистима или комунистима, који се отворено сукобљавају на свим изборима. Хитлер изазива нереде и истовремено тврди да их само он може зауставити. То се показало ефикасним и Хитлер око себе окупља мале предузетнике и грађански слој упозоравајући на претњу од „црвене куге“. Резултат је невероватан. Хитлер је сад на челу друге најаче странке,одмах иза социјалдемократа. Савременик ових збивања, аустријски писац, драматург и новинар, Штефан Цвајг је писао „Немачкој елити је моћ увек била резервисана за бароне, принчеве и оне са факултетском дипломом. Ништа више није заслепило немачке интелектуалце као понос на сопствену културу“.
У међувремену Хитлров успон се наставио. Агитација националсоцијалистичке странке постаје све снажнија. То доводи до брзог прилива чланства. Уз SA одреде, стварају се и заштитни одреди (SS - die Sutzstaffel) који служе за заштиту страначких вођа, скупова и просторија, као и за обрачуне са противничким страначким групама. SA и SS одреди, постали су најјача партијска војска у Немачкој. Јачи од сваког крила радничког покрета, нацисти се намећу као прворазредна политичка сила у земљи. То се јасно видело 1932. године, када су у Немачкој били расписани избори. Шеф пропаганде Јозеф Гебелс, смишља модерну кампњу за коју су се први пут у Европи користили авиони. Гебелсов слоган је био – Хитлер изнад Немачке. Директор Lufthansа-е уступио им је највећи путнички авион на свету. За кратко време Хитлер је обишао преко 100 градова у Немачкој. На предизборном скупу одржаном у Берлину, Хитлер је окупио око 100. 000 присталица. Многи Немци, којима су дојадиле традиционалне странке били су мишљења да их само Хитлер може спасити од велике незапослености и беде.
На изборима у јулу 1932. године нацисти су добили 13.7 милона гласова и 230 посланичких мандата, социјалдемократи 8 милиона гласова и 133 мандата а комунисти 5.3 милиона гласова и 89 посланика. Све грађанске политичке странке заједно, освојиле су свега 155 посланичких места у Рајхстагу. На врхунцу економске, друштвене и политчке кризе, престарео председник републике, маршал Хинденбург је на наваљивање конзервативних струја у влади од којих је најутицајнији био Франц фон Папен, 30. јануара 1933. године, позвао Адолфа Хитлера да састави владу. Тако је Хитлер једва десет година након пропалог пуча и затварања, постао канцелар Рајха. Нацисти су одмах започели жестоко разрачунавање са противницима. SA и SS одреди (мрке и црне кошуље) отпочели су крваве хајке на комунисте и социјалисте. Ови одреди су 27. фебруара 1933. године извршили чувену паљевину Рајхстага за коју су одмах оптужили комунисте. Ванредним декретом од 28. фебруара, предедник Хинденбург је ставио Комунистичку партију ван закона а Хитлер је за 5. март расписао нове изборе. Упркос жестоком терору и масовним насиљима националсоцијалисти нису успели да добију апсолутну већину, освојили су 44% мандата. Комунисти су и поред свих прогона освојили 81 посланичко место. Хитлер је тада уз помоћ грађанских странака организовао изгон комуниста из Парламената и тако је стекао апсолутну већину. Одмах затим затражио је промену устава и ванредна овлашћења и добио их. Демократско уређење је тиме у Немачкој било ликвидирано а Хитлер се од вође Националсоцијалистичке странке претворио у вођу Немачке.
Свака опозиција је немилосрдно уништавана ма где се појавила. Кад је Хитлер једним страховитим ударом, 30. јуна 1934. године на најсвирепији начин физички очистио опозицију из редова сопствене организације у тзв. „ноћи дугих ножева“ националсоцијалистичка диктатура са тоталним подчињавањем свих области живота земље интересима државе и покрета, била је завршена и учвршћена. Смрт председника Хинденбурга, августа 1934. године, није практично ништа друго значило до да фирер Рајха и формално преузима у своје руке положај шефа државе и положај шефа владе. Сурови прогони Јевреја отпочети већ у фербруару 1933, непрестано су се ширили и појачавали, да би 1938. године достигли чудовишне размере. Нацистичка бирократија се у брзом темпу повећавала, милитаризација друштва је постајала свеопшта, концентрациони логори су ницали широм Немачке. Тако је створена најгора тиранија гвожћа и крви коју је савремени свет запамтио.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.