Ове годне навршава се 180 година од избијање ослободилачког устанак српског народа у североисточним деловима Старе Србије, у српској историографији познатији као Нишка буна. Догађај који је убрзао национално-ослободилачки устанак Срба у овим крајевима десио се пар година раније, новембра 1839. године и односно се доношење Гилханског хатишерифа. Овај турски правни акт, свечано је прокламовао три основна начела: равноправност свих поданика отоманске Порте у начину разрезивања и сакупљања пореза, неповредивост личности и имања и нови систем војне службе у Турском царству којим су били обухваћени и хришћански поданици. Објављивање овог првог уставног акта реформне Турске, требало је да омогући хришћанима да буду рановоправни и да у оквиру тога, добију све законске могућности да развијање свог друштвеног, културног и верског живота. Од Гилханског хатишерифа највише су очекивали потчињени хришћани, јер је то био први акт у историји Царства који је јавно изједначио обавезе и права хришћанског становништва у Османском царству.
Међутим и поред очекивања да ће доношење хатишерифа поправити прилике у држави, догађаји који су уследили показали су супротно. Царска прокламација не само што није ништа учинила на стабилизацији политичких и економских прилика у земљи и побољшању положаја хришћанских поданика, већ је донела негативне резултате. Проглашење Гилханског хатишерифа изазвало је велику озлојеђеност муслимана широм Османског царства који су оштро реаговали на давање права хришћанској раји. Све је то довело до великог прогона и притиска на хришћанско становништво као и до појачане аграрне и пореске експлоатације. Велика политичка и економска криза која је погодила Османско царство након 1839. године још више је продубила несређене односе између турских власти и хришћанског становништва, што се нарочито осетилио на селу где су аграрно-правни односи чинили основу незадовољства турском управом. Због зулума, великих пореза и економске експлоатације живот српског народа у Нишком пашалуку постао је тежак и несигуран, изложен бруталној самовољи не само турских власти већ и локалног муслиманског становништва. На подручију читавог Нишког пашалука харале су бројне арбанашке и друге башибозлучке чете које су систематски пустошиле читаве области. У таквим околностима, код српског становноштва у Нишком пашалуку јавила се идеја о подизању великог ослободилачког устанка против Турака. Устанак је избио 5. односно 17. априла (по новом календару) 1841. године. Устанак је захватио широку територију од српске границе до Грделичке клисуре и од северног дела Врањске нахије до пиротске Лужнице, Високог и Власине, а делимично је обухватио и области Берковачке, Белограчичке Кулске и Ломпаланачке казе Видинског санџака. У првим данима буне устаници су постигли велике успехе. Устаници су за кратко време ослободили скоро сву територију на десној обали Јужне Мораве са изузетком Ниша и ужег подручија Пирота, до српске границе и даље према горњем току Нишаве. На југу је та територија обухватала Власину, Грделичку Клисуру, део Пољанице као и побрђа планине Кукавице. Међутим, устаничка територија није дуго остала слободна. Сви успеси устаника десили су се у првих неколико дана када је устанак био у замаху. На позив нишког мухафиза Мустафа Сабри-паше, опкољеном Нишу кренули су у помоћ Арбанаси из Топлице и горње Јабланице, као и војни одреди врањског и приштинског паше. До правих битака дошло је на ушћу Власине у Мораву код места Ћурлинце, затим код Еминове Кутине у Заплању и најзад код Каменице 12/24. априла где је после херојског отпора погинуо Милоје Јовановић са бројним устаницима. Пораз српских устаника код Каменице и погибија Милоја Јовановића означили су крај Нишког устанка. После слома Нишке буне српски народ у Нишком пашалуку нашао се у веома тешкој ситуацији. Турске репресалије биле су страховите и у појединим областима пашалука, чак и драстичније него пре избијања устанка. Оне су погодиле не само устанике већ и целокупну устаничку територију и њене становнике.
Турске власти нису могле лако да пређу преко устанка хришћанске раје. Они су морали да буду сурово кажњени и тај „посао“ је по замисли Мустафа Сабри-паше био поверен Арбанасима. Пошто су потпуно опљачкали преко хиљаду српских села и само у нишком и лесковачком крају до темеља спалили 225 српских села, арбанашке чете су спровеле опсежну рацију над српским сељацима. Многи Срби су убијени а велики број жена и деце био је одведен у ропство и никада се више није вратио својим кућама. Број укупно убијених Срба у овом устанку није се могао тачно утврдити и он је свакако износио неколико хиљада. Број избеглих Срба, такође је био веома велики и у првим недељама после сламања устанка, сасвим сигурно је износио неколико десетина хиљада људи. Данас 180 година од избијања, устанак из 1841. године је сачувао свој значај за даље проучавање и научно истраживање. И поред тога што је Нишка буна трајала кратко она је по много чему а нарочито по својим последицама представљала прекретницу за ослободилачки покрет Срба у историјској Старој Србији. Догађаји и збивања из 1841. године превазишли су локални карактер и по свом значају постали су саставни део националне историје српског народа у 19. веку.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
