На централном градском тргу, Тргу српских ратника, смештен је симбол Краљева - Споменик српским ратницима 1912-1918. Идеја да се започне његова изградња датира још из 1913. године, када је формиран Одбор за подизање споменика изинулим официрима и војницима у борбама у Албанији. Међутим, долази до почетка Великог рата и реализације ове идеје одложена је за неодређено време.
По завршетку Првог светског рата ова идеја је постала поново актуелна, посебно због великог броја погинулих ратника, па је постојала жеља да им се на неки начин суграђани одуже и оставе сећање на њихове жртве. Изградњу споменика је започео Пододбор Удружења резервних официра и ратника 1928. године, на десетогодишњицу завршетка Првог светског рата.
На самом почетку изградње дошло је до сукоба око локације градње. Јовица Стојковић, председник општине пре почетка градње, залагао се да се споменик направи у парку испред цркве Свете Тројице (код Тенка), или испред старе касарне Цар Душан (испред „Леснине“); док је Алексије Јелисијевић, који је био председник општине док је изградња трајала, заступао идеју да се споменик направи на централном градском тргу.
По неким информацијама, идеју да се споменик подигне ван централног трга подржали су власници кафића и хотела којих је на овој локацији било много. Наиме, на централном тргу је била пијаца, па су се кафеџије вероватно прибојавале да ће споменик отерати сељаке из околних села који су своје муком зарађене новце остављали након пијачног дана остављали у њиховим кафанама. Коначни суд донео је Државни савет 21. августа 1930. године, који је потведио првобитну одлуку Суда оптштине Краљевачке о локацији споменика на централном тргу. Тиме је изградња споменика могла да почне.
Споменик српским ратницима 1912-1918 рађен је по угледу на Споменик браниоцима Београда 1914-1915, који се налази на Новом гробљу у Београду. Аутор споменика у Београду и Краљеву био је Роман Верховски, руски архитекта, уметник и вајар. Скулптуру војника за споменик у Краљеву излио је у Београду, на Вождовцу, у ливници „Јеремић”, Живојин Лукић, вајар. По речима Миодрага Паје Јеремића, власника ливнице, модел споменика је добијен у гипсу, а сам споменик је урађен у деловима, великих седам метара.
Саму изградњу Споменика пратили су велики новчани проблеми, премда је у први мах изгледало да све иде по плану, о чему сведочи и писање дописника „Политике” од 31. јула 1931. године:
"Рад на подизању споменика изгинулим Краљевчанима у току минулих ратова приводи се крају и он ће у току ове јесени бити на свечан начин освећен."
Нови покушај завршетка споменика активирањем кредита још 1933. године дошао је на подстицај председника општине Краљево Душана Крстића. Он је био свестан негативног публицитета који изазива неизградња споменика, па је писао Средишњој управи Удружења резервних официра и ратника у Београду, где је поред осталог нагласио да је кредит обезбеђен, али да је унутар овдашњег Ратничког удружења дошло до несугласица у погледу новчаних издатака. По њему, због овог неспоразума споменик пет година стоји незавршен, на општу срамоту вароши, али и целе отаџбине. Након ове преписке, изградња је настављена, али споменик никада није добио коначан изглед, јер на њему нису постављене мермерне плоче са именима изгинуих ратника 1912-1918. из Краљева.
Тако недовршен је преживео Други светски рат и немачку окупацију, а затим и дочекао слободу, али је било извесно да неће неће моћи дуго да остане на централном градском тргу, који је, узгред, још једном променио име, па је у складу са временом добио име доживотног председника СФРЈ – Трг маршала Тита.
У годинама после Другог светског рата, јавиљају су се разна удружења, појединци, стручњаци и разни други знани и незнани ликови који су доказивали да Споменику српским ратницима једноставно није место на градском тргу. Као разлоге наводили су да смета предвиђеним урбанистичким решењима или да му није ту место, јер му, ипак, приличи нека мало пригоднија локација. таква је пронађена на Војничком гробљу, па је одлуком локалних власти 1. маја 1960. године Споменик српским ратницима померен са главног градског трга на другу локацију. Нису сви Краљевчани немо посматрали овај чин, било је много оних који су пнегодовали, писали дописе, тражили да се споменик врати у центар града.
Ове иницијативе нису уродиле плодом, све до 1982. године, када је донета одлука да се расписише референдум. Можда најзаслужнији за ову одлуку био је тадашњи председник СО Краљево Бранко Маричић, иначе потомак народног хероја Живана Маричића. На референдуму је велики број грађана подржао идеју враћања споменика, након чега је, одлуком сва три већа СО Краљево од 25. маја 1982. године, спроведено у дело премештање Споменика са гробља на централни градски трг. Споменик је коначно довршен и откривен 29. новембра 1982. године.
Од тренутка враћања до данашњих дана, Милутин је био сведок различитих догађања и несумњиво остаје симбол Краљева, нешто попут Ајфеловог торња у Паризу или Кипа слободе у Њујорку.
Извор: Портал Круг https://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/na-danasnji-dan-milutin-je-vracen-na-trg-srpskih-ratnika-u-kraljevu-video/
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
