Феминизам је данас увелико присутан у књижевности а посебно велики значај је имао и има у поезији. Да би се боље разумела феминистичка поезија посматраћемо поезију српске песникиње Радмиле Лазић (Дороти Паркер блуз) и америчке песникиње Силвије Плат. Неопходно је приближити и разумети саму појаву, развитак и утицај онога што називамо феминизмом на друштвене, социополитичке и књижевне прилике.
Сам термин феминизам највероватније је настао у Француској 1830. године и употребио га је социјалиста-утописта Шарл Фурије. Почетак феминизма као друштвенополитички покрет жена задире негде у 18. век и јавио се као одговор женског рода на већ устаљене, постојеће партријархалне и друштвене конвенције о положају и правима жена. У 20. веку му се придружује академски феминизам, највише заступљен у САД-у, Француској и Енглеској.
У оквиру феминизма постоје такозвани феминизми. Феминизми се баш прецизно не могу одредити, нити се може дати њихова коначна дефиниција јер када се говори о феминизмимима онда се говори о њиховим варијацијама. Упоредно су трајали социополитички феминзам који се залагао за подједнака права жена у друштвеном контексту (раду), а њему се касније придружује академски феминизам који се залагао за равноправност жена у култури, уметности, друштву, политици и др.
Социополитички феминизам је имао неколико варијанти које су ланчано настајале. Овај феминизам је настајао у три таласа који су трајали у различитим временским интервалима и залагали се различита женска права. Први талас је настао између 19. и 20. века, а трајао је до почетка шездесетих година 20. века. Овај талас је настао као тежња жена да се изборе за равноправност и стицање подједнаких права за жене и мушкарце. У овом периоду су настала нека од важних књижевних дела која су се залагала за идеју феминизма као што су Декларација сентимената (1848), Други пол, Симон де Бовоар (1949). Други талас припада шездестим, седамдесетим и осамдесетим годинама 20. века. Овде је постала најбитнија полна разлика, а главни задатак је био одређивање специфичности жена и мушкараца. Тада је објављена Мистика женствености Бети Фридан (1968) у коме она пише и представља жену у индустрији и кућним улогама. У склопу другог таласа је основано и неколико организације жена међу којима су либерална NOW (National organization of woman) чији је оснивач била управо Бети Фридан, а онда и радикална WITCH (Woman’s International Terror Conspiracy from Hell) чији је оснивач била Робин Морган. Још једно важно дело које се појавило у току трајања другог таласа феминизма, а имало је велики значај, јесте књига Сексуална политика Кејт Милет у којој она говори о улози коју патријархат игра у сексуалним односима. Овај талас је донео и појаву гинокритике и женских студија (свеукупно знање о женама). Трећи талас је започео деведесетих година, а заступао је равноправност жена у приватном и јавном животу; у њему се расправљало о мушкој доминацији и правима свих жена у мизогином патријархату. Овај талас донео је и извесну кризу феминизма и појаву постфеминизма. У постфеминизму се осећало засићење и слабљење феминизма, диспропорција између јавног и приватног живота жена је била итекако приметна. Жене су имале све више обавеза, а тиме и више неуспеха, док се у приватном животу није ништа значајно променило јер манифестације мушке доминације нису нестале. У трећем таласу су се почеле оглашавати феминисткиње које су представљале расну, етичку, хомосекусалну мањину. Све ово је утицало да се феминизам још више подели у поједине правце и варијанте.
Да бисмо боље разумели феминизам и његов утицај на поезију овде ћемо се бавити феминизмом и елементима феминизама у поезији Радмиле Лазић у збирци песама Дороти Паркер блуз и у поезији њене америчке претходнице Силвије Плат.
Радмила Лазић је српска савремена песникиња, феминисткиња, једна од најпознатијих у српској савременој поезији. У свом књижевном инвентару има више научних радова и антологију Мачке не иду у рај, збирке песама Приче и друге песме, Историја меланхолије, Дороти Паркер блуз, In vivo и др. Уредница је и оснивач часописа ProFemina, a сада уређује библиотеку Претходнице у Народној књизи. Добитиница је многобројних важних песничких награда.
Са друге, америчке књижевне сцене као паралела долази Силвија Плат, песникиња, феминисткиња, кћерка постмодернизма, зачетница конфесионалне поезије. Силвија је имала и више него буран и трагичан живот али њена књижевна дела и после више од педесет година изазивају велику пажњу. Објавила је роман Стаклено звоно, збирке песама Колос и Аријел (постхумно). Иако су песникиње из два различита времена, из два различита друштва и две различите књижевне епохе, оно што их спаја јесу управо – феминизми у њиховој поезији, борбa да се књижевним делима изборе за права жена. У збирци песама Дороти Паркер блуз коју је Радмила Лазић објавила 2003. године, свеприсутан је један женски бунт и глас према свим патријахалним и друштвеним конвенцијама. Ипак, њихов феминизам је утолико различит и интезиван колико има иза себе исти књижевни циљ. Феминизам, посебно другог таласа о коме смо говорили у уводу, у поезији Силвије Плат је јак и стваран, иако се она никада није изјашњавала као феминистикиња. Њен феминизам је последица њене сопствене женске трагичности (сопственог живота): од смрти њеног оца за кога је била јако везана, брака и насиља од стране њеног мужа до своје сопствене психичке и емотивне нестабилности и неколико покушаја суицида. Њен феминизам шокира, узнемирава и буди из друштвене летаргије. Феминизам Радмиле Лазић је више бунтовнички, неустрашив, проширен на свеопшту свест писањем о свом властитом женском животу без много црта и нијанси немоћности, слабости и без присуства примеса улоге жртве и безнадежног женског пола.
Већ у првој песми из збирке Дороти Паркер блуз, под називом Evergreen, песникиња изражава врло смело и гласно свој отпор према свим досадашњим традиционалним представама жена:
Доста ми је усамљених жена.
Тужних. Уцвељених. Напуштених.
Чије душе плутају
Као боце с поруком бачене у море.
Она не жели да буде ништа од тога – лирски субјекат жели да је играчица на трапезу, укротитељка лавова и тиме разбије стереотипе женске фигуре у сваком смислу:
Играчица бих да сам на трапезу,
Ходачица по жици, укротитељка лавова.
Кроз обруч ватре бих да скочим
У свако грло или срце.
У овој песми долази до изражаја снажан феминистички став да жена неће подлећи никаквом угњетавању и смештању у традиционалне оквире фигуре. Протест против мушког угњетавања налазимо у Силвијиној песми под називом Гљиве. Она метафором једне свакодневне ствари као што су гљиве представља у песми женски протест и истрајност борбе за подједнака права жена. Жене су као гљиве, нико их не види и не чује, не зауставља и не издаје; из земље тихо расту баш као што се женска побуна тихо пробија кроз постојеће стигме и конвенције:
Преконоћ, врло
белкасто, опрезно,
Врло тихо,
Наши ножни прсти, наши носеви
продиру у глинасто тло,
Хватају зрак,
Нико нас не види,
не зауставља, не издаје;
Ситна зрна крче пут.
Жена је у песми представљена као неизоставан део свакодневног живота, бираним метафорама: жене су као дијета воде, полице, столови. Јестиве су, много их је. Песма је ипак и критика жена да се агресивније боре за себе и сва своја права као људска бића. Овим двема песмама се по позивалачком гласу може прикључити песма Буди опака кучка у којој Радмила Лазић поручује женама да буду опаке, неистрашиве и да се изборе својим гласом и делањима за себе:
Буди опака кучка,
Што удара право међу ноге.
Буди опака кучка,
Попут ножа блистај.
Један од заједничких мотива у женској поезији обе песникиње јесте и губљење женског идентитета. У песми Усред ничега, Радмила Лазић даје слику незадовољне жене. Жена из песме се осећа неуспело, ништа јој није потаман, њене вредности као људско биће су згажене и угрожене:
Уморна сам и свега сита.
Нашла сам се усред Ничега.
Неко је навукао завесу између мене и свега.
Одредница неко се може односити управо на њеног вољеног, на опште значења мушкараца и њихове доминантности; може значити читаво једно мизогино друштво и његове традиционалне вредности. Налазећи се усред ничега са губитком женског идентитета, жена на крају песме само жели да пева и тако покаже свој последњи бунт: Мртво срце, мртво срце, запевај! Исти губитак женског идентитета налазимо у песми Спаљивање вештице, где је Силвија жену ставила на трг, пред људе потпуно лишену људскости представљајући је у обличју лутке, пикадо табле:
Настањујем
своје воштано обличје, тело лутке.
Болест овде започиње: ја сам пикадо табла за вештице.
Жена је дехуманизована и сатанизована, њу ће друштво спалити, убити као ђавола (познато је да су кроз векове, жене које су сматране вештицама спаљиване на ломачи и тиме су се убијали ђавола који је ушао у њих). Сама жена у песми прихвата сопствену судбину јер је она сама против целог једног друштва; ако се умање њене вредности, не може направити штету:
Ако сам мала, не могу направити штету.
Ако се не крећем, нећу ништа преврнути. Тако сам рекла,
Седећи под поклопцем, ситна и непокретна као зрни пиринча.
Дакле, друштво угњетава жене како не би подигле свој глас и тиме направиле штету, зато се оне ућуткују. Женски субјекат је изгубљен у таквом свету и као жена у песми Радмиле Лазић и ова жена се нашла изгубљена усред ничега:
Изгубљена сам, изгубљена, у хаљинама од свег тог светла.
Овим песмама се тематски придружује песма Смејаћу се свуда, плакаћу где стигнем у којој Лазић говори о томе да жена никада не одговара потпуно свим друштвеним стандардима и врло често бива спаљена на ломачи.
Једна од тема женске поезије јесте и идеал женске лепоте и сви притисци друштва како једна жена треба да изгледа. Радмила Лазић у песми Кост у грлу управо бунтовничким гласом говори о жени која одбија да подлегне притиску и представама лепоте жене коју је конструисало патријархално друштво. Лирски субјекат се пита:
Зашто треба да сам лепа,
Зашто треба да се допадам,
Да сам савршена као Орхидеја
Да сам вешта као акробата,
Да имам девет живота као мачка?
Она говори да се не жели да буде онаква каквом је друштво и мушкарци желе направити али и да се много пута опекла јер се супроставила традиционализму друштва коме припада. Песма јесте једна слика фабрикализације и сексулизације женског изгледа и немогућност да се жена о сопственом изгледу и сама пита. На сличан начин Силвија у песми Лифтинг лица говори женској лепоти виђеној очима једног друштва. Лирски субјекат нам предочава страхоте и боли које жене подносе приликом естетских захвата како би биле лепше и женственије мушкарцу или мушкарцима и биле више прихваћене од стране друштва коме припадају и лишене су чак и права да изгледају онако како оне желе:
Све су то изменили. Путујем,
Гола ко Клеопатра у добро искуваном
болничком чаршаву,
Запенушана од седатива и необично духовита,
Котрљам се у предворје где неки љубазни човек,
Стиска моје прсте уместо мене. Тера ме да
осећам како нешто вредно,
Истиче из прстних вентила. На бројку два,
Тама ме брише ко креду са школске табле.
Феминизми и феминистички глас су присутни у двема веома значајним песамама, животно и књижевно важним за Силвију Плат. У њеној најпознатијој песми Татица уочавамо две доминантне теме: тему губитка оца и тему мушког угњетавања. Мушкарци су кроз историју врло често кажњавали жене, о чему Силвија и говори када упоређује угњетавање жена са Холокаустом. Она упоређује мушкарце са вампирима који живе од жена и тиме их убијају:
Ако сам морала једног, морала сам двојицу убити.
Вампира који је тврдио да си ти
и цело једно лето крв ми пио.
На Силвијин каснији живот и њено књижевно стваралаштво је итекако утицао рани губитак оца, што је у овој песми створило неку врсту презира према мушкарцима и њиховој доминантности. На крају песме песникиња убија свог оца и тиме убија последњи траг мушке доминантности:
Колац је у твом дебело црном срцу
Татице, татице, скоте,
ја сам на слободи.
У песми Женски Лазар представљена су, врло шокантним и сировим сликама угњетавања жене и њено враћање увек из мртвих. Колико год мушкарци угњетавали жене, оне увек налазе снагу и глас да се томе супроставе као што се лирски субјекат три пута убија али увек враћа у живот из освете мушкарцу:
Из пепела,
Устајем с косама црвеним,
И мушкарце као зрак таманим.
Из извучених паралела изабраних песма Радмиле Лазић и изабраних песама Силвије Плат, видимо да се борба жена за место у друштву па и свету коме припадају непрекидно одвија. Исти друштвени проблеми о женама се јављају, чини се, изнова и изнова у различитим временским линијама: угњетавање жена, одузимање њихових права и статуса у друшевном, пословном, јавном, породичном животу, проблем идеализације, фабрикализације и сексуализације жене и женске лепоте, психичка и физичка насиља која се и дан данас, свакодневно дешавају над женама, њихова борба за право гласа и потпуну самосталност, прихватање у друштву коме и припадају, борба против дубоко укорењене мушке доминације и друштвеног патријархализма. Видели смо да је Силвија Плат у својој поезији пре педесет и више година говорила о овим важним темама као и Радмила Лазић у својој поезији, посебно у збирци песама Дороти Паркер блуз. Феминизми су свеприсутни у изабраним песмама, а говоре о истим проблемима жена. Силвија Плат тежи да својим феминизмом изазове, шокира и узнемири, док је феминизам Радмиле Лазић ту да покаже један женски бунт, неустрашив и неприкосновен, такав какав јесте, без цензура и задршки али им је циљ исти – да се чује и уважи женски глас. Ипак, јако је значајно за српску и светску књижевност да се догодио порођај феминизма, да се женски глас пробио између традиционалних стега и закона и почео говорити о ономе што једна жена живи сваког дана јер је – жена.
Литература
Ана Бужињска, Михаил Павел Марковски, Књижевне теорије XX века, поглавље: Феминизам, Службени гласник, Београд, 2009, стр 427–469.
Радмила Лазић, Дороти Паркер блуз, Просвета, Београд, 2003.
Силвија Плат, Аријел, са енглеског превела и поговор написала Љиљана Ђурђић, Народна књига, Београд, 1988.
Љиљана Ђурђић, Силвија Плат и Аријел у Аријел, Народна књига, Београд, 1988, стр. 84–93.
Аутор: Ненад Костић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
