Шта Вас је инспирисало да напишете роман Преображење?
Волим обичног човека из народа, оног који живи свој живот далеко од светла свих позорница и јавности. Његов живот није ништа мање занимљив од живота свих до сада описаних и осликаних ликова. Напротив, мишљења сам да сваки живот заслужује пажњу, а да око нас има толико дивних и тешких, комичних и трагичних, компликованих, сложених и замршених и свакојаких других прича које заслужују да буду испричане.
Веома волим свој народ. Волим да разговарам са људима и слушам мелодију народног говора који тече и жубори као планински поток бистре воде из бистрих умова. Бојим се да нећу живети толико дуго, колики је ток тог потока, да могу да испричам све оне дивне приче које наш homo anonimus, да га тако назовем, казује сасвим чисто и природно, на народну... Али знам да ћу се читавог живота борити да се о том истом анонимном човеку, који је срж нашег националног бића, сазна што је могуће више. То је мотив писања свих мојих књига, а нарочито оних које су на народном говору.
Који је био Ваш примарни циљ приликом писања овог дела?
Делимично сам на ово питање одговорила у претходном. Примарни циљ је увек чување језика завичаја. Али не само језика, већ и менталитета нашег човека.
Због чега сте се одлучили за стваралаштво на дијалекту?
Ех, родила сам се с тим опредељењем. Нека посебна одлука није ми била потребна. Дијалекат на коме пишем је мој матерњи језик. Само следим ону Вукову о томе да пишемо како говоримо. А ја тај језик говорим као матерњи, „књижевни стандардˮ учила сам у школи, малтене као страни језик. Најбоље мислим на матерњем језику и најбоље на њему умем да дочарам лепоту предела и људске душе, то је моја природна средина.
Рођена сам у Нишу, само из разлога што је требало да будем прво мушко дете у породици, након дугог ишчекивања потомка, из страха мојих родитеља да нешто не пође по злу. Моја породица одувек је живела у селу Мечји До, општина Сврљиг. Тамо живи моја мајка и тамо је једино место које истински могу назвати домом. Тамо је моје збринуто и срећно детињство задојено љубављу према коренима и људима који живе у складу са природом, природно се понашају и споразумевају језиком који је сасвим јасан и који сви разумеју. Говор Сврљига и његових села је аутохтон, и за мене најлепши језик, после песме птица и жубора потока.
Тим језиком се и даље говори у мом крају и ја, колико год да сам одсутна и макар ишла до краја света, кад пређем Грамаду у правцу Сврљига, аутоматски проговарам тим говором како се не бих разликовала од оних које сматрам и осећам својима. Можда сам и ја аутохтона врста, попут сврљишке овце, неких врста лековитих трава и свега оног по чему се мој родни крај препознаје као аутентичан? Само сам природни део њега. Није ме срамота да будем оно што јесам. Напротив, веома сам поносна због тога што јасно и прецизно знам ко сам.
Да ли у дијалекту видите посебну улогу и која је његова улога по Вашем мишљењу?
Дијалект је обележје аутентичности. Део фолклора, културне ризнице коју имамо обавезу да баштинимо и чувамо као део нашег националног бића. То је наш корен.
Дијалект није непознавање сопственог језика, већ је његово богатство, „дукат на језикуˮ, доказ колико је различитости и сличности у говорима где живи наш народ и колико лепоте је у томе. Он је основа споразумевања, али и толеранције, разумевања и сарадње, повезивања и трајања.
Да се ја питам, не бих у уста јунака књига, филмова и серија вештачки стављала језик који они, географски, никада нису говорили, већ бих пустила да свако говори својим идиомом и терала да разговарају и разумеју се. То је основа свих наших разумевања. Ако човека пажљиво слушаш и до краја ти буде јасно шта је заиста рекао, разумећеш његове одлуке и потребе и разлоге...
Дијалекат је говор наших предака, самим тим и наш и нико од нас нема права да га се одрекне. То је као да се одриче себе самога и жели да буде неко други. То није страна појава у нас. Али кидањем корена и жељом да се лелуја негде другде без стабилног ослонца у пореклу-корену, а нисмо ни птица ни лист на ветру, долазимо до тога да у коначном не знамо ко смо.
Дијалекат је веома важан за књижевност. Најпре, као језик комуникације међу људима који није измишљен из не знам којих потреба и виших или подлих разлога, већ је то језик као средство споразумевања између људи које траје вековима, од постанка једног народа, у њему свака реч има свој корен, као што и сваки човек има свој корен, зна се тачно шта означава и на који начин. Важан је не само за књижевно стваралаштво, већ и за теорију књижевности, за изучавање и научно сагледавање таквог језика, фонетски, али и историјски, социолошки... Ако је докторска дисертација помак у развоју научне мисли заснован на резултатима истраживања, замислите колико је поље истраживања у безграничном богатству дијалеката српскога језика!
Како тумачите или доживљавате књижевну функцију дијалеката?
Мислим да је свако књижевно дело у коме су дијалози књижевних ликова дати на језику којим они не говоре вештачка творевина.
Ово може изазвати гомилу коментара стручњака и теоретичара и лектора, али, и после тих коментара људи ће наставити да говоре тако како се говори у одређеним подручјима, а ми ћемо, не желећи да знамо то, наставити да игноришемо дијалекат као реалност и бавићемо се помаком у развоју језика реакцентовањем речи којима ће спикерке у ТВ Дневнику ломити језик, а ми се смејати да не бисмо плакали. Но, да не идемо тако радикално, мислим да је функција дијалекта да дода оно боја и живота у књижевност колико их додаје сама природа. То се мора радити вешто и зналачки, јер није дијалекат псовка, улична фразеологија и извртање језика, само да би то засмејавало широке народне масе. Треба га истргнути из пејоративне употребе у говору и књижевности и те фине народне „вревеˮ дати у уста ономе ко ће њима умети да дочара песничке слике и стилске фигуре, да оне остану упамћене ва вјеки веков, као богатство и чиста лепота језика у књижевном делу.
Разговарала: мср Сара Немат
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
